Zarad političkog kompromisa unutar DOS-a, nova srpska vlada će biti skup "nosilaca spomenice" - svih lidera DOS-a koji se osećaju pozvanim da vladaju, a još nisu kaparisali vlast na nekom drugom mestu

      Rumunska vlada koja je pre dve godine - da bi ispunila oštre uslove Međunarodnog monetarnog fonda - bukvalno, fizički isekla vodu i struju najvećim preduzećima gubitašima, izgubila je prošlog meseca na izborima, i ustupila mesto novoj levici. Tamošnje reformiste su "pokopali", ne samo pritisci javnog mnjenja ogorčenog surovošću ekonomskih mera, već pre svega neslaganja u samoj vladajućoj koaliciji, na relaciji predsednik države - premijer, o brzini i dubini promena.
       Rumunsko iskustvo, koje je ovde dozivano u pomoć od vremena svrgavanja Čaušeskua pa nadalje, na neprijatan način upozorava, ne samo na opšte mesto da svaka reforma jede svoju decu, nego pre svega na činjenicu da svrgavanje jednog diktatora, želja javnog mnjenja da okonča desetogodišnje ekonomsko iscrpljivanje (u rumunskom slučaju, postrevolucionarno) i početna rešenost vlasti da uđe u duboke promene, nisu dovoljni preduslovi da se u onome što je naumljeno i uspe.
       Demokratska opozicija Srbije (DOS) ima nespornu mogućnost da na republičkim izborima u Srbiji osvoji većinu koja će biti znatno ubedljivija od one koja je već izborena na federalnom nivou, ali je otvoreno pitanje da li će na njoj umeti da poentira. Teorijski, takva politička pozicija omogućila bi DOS-u da (u najboljim okolnostima) izdrži na vlasti pune četiri godine; da u prvih godinu dana povuče najnepopularnije, a neophodne korake i da svoj posao završi praćena relativnim zadovoljstvom zbog reformskih pomaka i razočaranjem javnog mnjenja zbog malog napretka u rastu životnog standarda.
       Preduslovi da DOS punom snagom krene u taj posao, već su na samom startu ugroženi neslaganjem predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice i mandatara srpske vlade Zorana Đinđića o načinu sastavljanja srpske vlade. S puno argumenata taj sukob bi mogao biti okvalifikovan na dva načina: kao odmeravanje liderskih sujeta ili kao borba između dve struje - one (navodno Koštuničine) koja je odana dubokim reformama ne samo ekonomije nego društva u celini, i druge (Đinđićeve) koja bi uz kozmetičke promene htela da učvrsti već postojeći, i u vreme socijalista izrasli, sloj novih bogataša. Tim teorijama priključila se nedavno i treća po kojoj je Đinđić taj koji želi radikalne mere, a Koštunica onaj koji okleva.
       Bilo bi logično da je Đinđić dobio mogućnost da izabere kabinet koji bi po svojim političkim, a pre svega profesionalnim uverenjima činio koherentnu celinu. Zarad političkog kompromisa unutar DOS-a, nova srpska vlada će, međutim, biti skup "nosilaca spomenice" - svih lidera DOS-a koji se osećaju pozvanim da vladaju (a skromnih kod nas nema), a još nisu kaparisali vlast na nekom drugom mestu.
       Takva vlada imaće dakle premijera čiji je rejting u javnosti vrlo slab (nijedan lider DOS-a u javnom mnjenju ne izaziva toliko oprečna osećanja) i vladu punu liderskih sujeta, kao "džak buva", a pred sobom same gorke pilule. Nebojša Čović, lider Demokratske alternative, koji još nije odlučio da li će zadržati potpredsedničko mesto, najavio je da će se iduće godine na birou naći najmanje 800 hiljada sada fiktivno zaposlenih. To je osinjak u koji socijalisti nisu smeli da dirnu i kad su bili na vrhuncu vlasti, a samo jedan od mnogih u koji nova vlada treba da pruži ruku.
       Kako sada izgleda podela ekonomskih poslova, potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus (čija je popularnost u javnom mnjenju odmah do Koštuničine) imaće delikatan i težak zadatak da modelira osnovni okvir jugoslovenskih reformi sa stranim poveriocima i kreditorima, ali će verovatno biti pošteđen većih pritisaka javnog mnjenja.
       Novom guverneru Mlađanu Dinkiću (čija je popularnost jednaka Labusovoj) predstoji težak zadatak da brani dinar od svih i protiv svih, jer će se vrlo često i interesi savezne i interesi republičke vlade kositi sa guvernerovim.
       Đinđićev posao će biti da u delo sprovede sve ono što su drugi (Labus i Dinkić) ispregovarali sa MMF-om i na šta on sam neće imati nikakvog uticaja. A to znači da će, na primer, u januaru, kad stupi na dužnost, morati da kaže radnicima "Zastave" (a zatim i stotinama drugih posle njih) da više nema subvencija iz srpskog budžeta i da će morati ili sami da se snađu za svoju budućnost ili da stave ključ u bravu.
       Opsadno stanje u kome će, sve dok je na tom mestu, živeti Đinđić, neće biti samo na spoljašnje (blokiranje zgrade u Kneza Miloša) već i na unutrašnje, jer će, na primer, Milorad Savićević predsednik Upravnog odbora "Zastave", lobirati kod "svog" Vladana Batića da ta firma dobije drugačiji položaj od ostalih. S obzirom da su neki, još neraspoređeni, lideri DOS-a, najavili da će zauzeti mesta u upravnim odborima velikih preduzeća (dovoljno moćnih da blokiraju rad vlade), broj lobija koji će iznutra razbijati vladu mogao bi biti beskrajan.
       Ukoliko lideri DOS-a, počevši od samog Koštunice i Đinđića, procene da će sadašnja politička konstelacija biti kratkog daha i da će novi izbori biti održani za manje od četiri godine, unutarstranačke borbe u okviru DOS-a mogle bi u potpunosti da stave u drugi plan ono za šta je DOS dobio mandat od biračkog tela - da zemlju izvede pre svega iz duboke ekonomske krize.
       DOS u ovom trenutku (i dalje) ima tim koji dobija, ima konkretnu (političku) podršku međunarodne zajednice, zemlju koja je, iako u teškom stanju, već platila deo tranzicionih troškova i snažnu kontrolu nad medijima, a samim tim i javnim mnjenjem - dakle sve preduslove da reforme započne, populariše ih i objasni velikom broju ljudi i, što nije zanemarljivo, prikaže rezultate svog rada u najboljem svetlu. Sve ono što su socijalisti imali, zloupotrebili, pa izgubili.