(Šta nam se dešava, NIN br. 2605)

      Na moj tekst pod naslovom "Ratni zločin ili nešto još gore" (NIN br. 2603) reagovali su članovi porodica radnika stradalih u bombardovanju RTS-a (Stoimenovski, Stojanović, Banković, Jovanović, Medić, Stukalo, Dragojević, Tasić, Deletić, Joksimović, Munitlak, Mitrović). Ako sam i u najmanjoj meri porodicama postradalih naneo bol, ostaje mi da ispaštam i da se kajem celog života. Tekst je, međutim, napisan i objavljen. Potresen saznanjem da on ipak jeste naneo bol porodicama postradalih, ponovo sam ga čitao i čitao (što inače ne upražnjavam). Već u naslovu, u upitnoj formi, iskazao sam svoj stav da bi zločin od strane onih koji su (koji bi) SVESNO, NAMERNO ili i samo NEISPUNJAVANJEM OBAVEZA doprineli tragediji, bio veći i monstruozniji od zločina onih koji su bombardovanjem Televizije nesporno izvršili zločin. Živim u nadi da će pravosudni organi nove, demokratske Srbije u najkraćem mogućem roku stvoriti uslove i pretpostavke za razrešenje ove more koja bolno pritiska i razara živote porodica postradalih ali i svakog koji misli i oseća sve živote kao svoj.
       Molim Vas da mi verujete: time što sam insistirao na NEVEROVATNOSTI (NEPOJMLJIVOSTI) da bi u našoj sredini, u našem Beogradu, bio mogućan takav zločin da neko SVESNO, u pretpostavljenoj KORISTI ZA OPŠTU STVAR (nešto kao pijaca Markale u Sarajevu - tragedija koja je i posle toliko godina ostala bez pravosudne verifikacije) žrtvuje naše mlade sugrađane i da tako nešto PREVAZILAZI LIMIT MOJE IZDRŽLJIVOSTI, nipošto nisam imao nameru da umanjim bilo čiju odgovornost; naprotiv - jasno sam se opredelio da bi i samo NEMARNOST I NEHAT s ovako teškim posledicama morali biti suđeni kao najteži zločini.
       Molim Vas takođe da mi verujete: Molim Boga da bude s nama u razrešenju ove naše tragedije.
       Država je u obavezi da u razrešenje ovog košmara uloži svoj autoritet.
      
       BRANA PETROVIĆ