9.

      Za stolicu na samitu u Zagrebu izborio se i Milo Đukanović, predsednik Crne Gore. To je pokrenulo mnoga pitanja i izazvalo brojne nedoumice. Samit je, naime, bio predviđen za predstavnike "celih" država, ne i federalnih ponaosob. Jugoslaviju je zastupao predsednik Vojislav Koštunica, po funkciji. Đukanović Crnu Goru - po službenom pozivu iz Zagreba. Nominalni šef Srbije gospodin Milutinović nije dobio poziv iz Zagreba, iako je još u Rambujeu demonstrirao znanje engleskog (s balkanskom gestikulacijom). Naravno da je zastupajući Jugoslaviju, kao saveznu državu, dr Koštunica istovremeno zastupao i Srbiju, ali, po toj istoj logici, on je zastupao i interese Crne Gore. Po Đukanoviću, toj logici je istekao rok: Crna Gora je i de jure (ne samo de fakto) samostalna država i svoje interese mora zastupati bez posredovanja. Na atributima potpune samostalnosti aktuelna vlast u Crnoj Gori insistira u dužem periodu. Poznati papir o redefinisanju odnosa između Srbije i Crne Gore (koji srpskoj javnosti nije prezentiran u celosti) od strane Miloševića i njegovih - gospodski je odbačen. Milošević je uvek bio spreman za dogovore i pregovore, ali samo pod uslovom da je za njih kasno. U to vreme još nije bilo dovoljno kasno. Da li je sad? U međuvremenu Jugoslaviji je vraćeno legitimno mesto u Ujedinjenim nacijama. Đukanović je to isto zatražio i za Crnu Goru. Političke promene do kojih je, uz revolucionarnu euforiju, došlo, u Srbiji, nisu ga impresionirale. Zadržao je kurs. Socijalistička narodna partija Crne Gore, koja nije nešto naročito glasala za promene, ušla je u koaliciju na vlasti, savezni, jugoslovenski nivo. Zasad čvrsto drže ključne pozicije. Sve bi bilo vrlo jednostavno (i milome Bogu pristupačno) da nije komplikovano: bez vlasti u Crnoj Gori, dakle bez većinske podrške glasača (za potrebe ovog teksta nije bitno kako su ti izbori svojevremeno sprovedeni), oni drže važne poluge vlasti na saveznom, jugoslovenskom nivou. Oni drže kurs suprotan Đukanovićevom. U optužbama na njegov račun, s visokih pozicija, prvače oštrinom. Dobro, opozicija su. Opozicija je uvek u pravu čak i kad je na vlasti starijoj od one kojoj je opozicija. Đukanović drži da tek osamostaljenje Crne Gore (i članstvo u Ujedinjenim nacijama) otvara prostor za jedno istinsko ujedinjenje sa Srbijom. Po Đukanoviću, samo se samostalne države mogu ujediniti, dočim sve ostalo je vid aneksije od strane jače. S tim bih se, da sam ekspert, složio. Premijer Zoran Žižić zastupa gledište da bi "odvajanje" Crne Gore bilo ravno elementarnoj nesreći, posebno za Srbiju. Zašto posebno za Srbiju? Jer bi, po toj ekspertizi, s osamostaljenjem Crne Gore (zar već nije samostalna?) i Kosovo automatski dobilo taj status. Jer Kosovo, po toj ekspertizi, u administrativnom smislu pripada Jugoslaviji, a ne Srbiji. Tako stoji, po toj istoj ekspertizi, u Kumanovskom sporazumu. Znači, dovoljan je samo jedan papir, sročen u predahu bombardovanja, a potpisan u iznudici i po diktatu agresora, pa da budu poništeni svi "papiri", pravna akta i zakoni po kojima je Kosovo integralni i neotuđivi deo suverene države Srbije. Nisam ekspert, ali ta ekspertiza ne štima. Fale joj dokazi jači od Kumanovskog sporazuma. Kosovo jeste duhovna vertikala i Srbije i Crne Gore, ali ovde je reč o državnim granicama. Status Crne Gore ni na koji način ne može uticati na promenu statusa Kosova u odnosu na Srbiju. Pozivanje na Kumanovski sporazum (koji ima samo privremen karakter) na izvestan način je i vid ucene. Što će reći da Srbija "ni po koju cenu" ne sme dozvoliti osamostaljenje Crne Gore. Srbiji je i preko jego iskustva od politike "ni po koju cenu". Demokratska Srbija je u obavezi da PO SVAKU CENU omogući Crnoj Gori da se samostalno opredeli za svoj status. U Crnoj Gori, kao jednoj od najstarijih evropskih država, postoje i institucije i istorijska mudrost, e da bi "ni po koju cenu" bilo s čije strane imalo ikakvog smisla. Valjda se i narod u Crnoj Gori pita. Svi: i Srbi iz Crne Gore i samo Crnogorci. I Muslimani koji su to odavno, i Albanci koji su to oduvek. Demokratija je od Stare Grčke, ali na našim prostorima tek od juče. Mora joj se pomoći. Demokratske promene u Srbiji (koje će tek morati da se dokažu) otvaraju prostor i stvaraju pretpostavke za obustavljanje davno započetih radova na "razdvajanju" Srbije i Crne Gore u zasebne države. Novi papir o redefinisanju odnosa koji se (kako javljaju moji špijuni) uveliko piše kao čestitka pobednicima na decembarskim izborima u Srbiji, na već poznatu adresu, očekuje se s pažnjom, ali ne preteranom: sadržaj tog papira neće izaći iz okvira već viđenog. Od strategije zabijanja glave u pesak lovci se neće razbežati: u Crnoj Gori su oštro polarizovane dve opcije - ZA i PROTIV. Opcija ZA ne drži vlast u Crnoj Gori. To daje znatnu prednost opciji PROTIV. Nije to odlučujuća prednost, međutim. Pripreme za najavljeni referendum privode se kraju. Referendum je bukvalistička primena demokratije. Alibi za institucije na godišnjem odmoru. Verovanje da narod najbolje zna šta mu je činiti, iluzorno je. Narod više ne zna ni kako se zove a nekmoli šta je za njega dobro. Samo nauka, u multipolarnoj projekciji, uz podršku nadležnih institucija, može dati relevantan odgovor šta je za narod dobro. Da je narod ikad (ikad i iđe) znao šta je za njega dobro, do svega ovoga ne bi ni došlo. Zar bi narod izdržavao državu i sve druge institute kad bi mogao bez njih? Na kraju i najvažnije: do razrešenja nastalih protivurečnosti mora doći u samoj Crnoj Gori, bez (preteranog) uplivisanja sa strane. Narod Crne Gore ima državu, institucije, parlament, ima sebe. Sve ostalo će biti kako bude. Ne znam šta će biti, ali znam šta BITI NE MOŽE. Biti ne može, ne u ontološkom smislu, da Crna Gora i Srbija ne budu jedna uz drugu i jedna u drugoj i po duhovnoj vertikali JEDNO. Ta JEDNOST nije u domenu administracije. I nije za referendum.