|
Bivši savetnik Borisa Jeljcina Konstantin Nikiforov u knjizi "Između Kremlja i Republike Srpske" piše kako se Rusija u Bosni pretvarala u drugorazrednog činioca u međunarodnim odnosima
Šta je, u stvari, bio rat u Bosni? Dosad nam je objašnjavano da je to jedno obično balkansko klanje u kome smo se mi ponašali kao divljaci koji nisu znali da prekinu dok nije, valjda i uz Božju pomoć, negde tamo iza sedam mora pronađen Dik Holbruk - div čiji je udarac šakom o (pregovarački) sto bio tako silan da su se naše poglavice stresle od straha i - potpisale mir. U tom tonu su napisane i knjige (tužnih i herojskih) sećanja samog Holbruka, pa Ovena, Vejnandsa, Bilta...
Ipak, ovoj slici naslikanoj jakim bojama - a po "šnitu" ikone čuvenog zapadnog velikomučenika Robinzona Krusoa koji je u natčovečanske napore i slabu pomoć lokalnog pomagača Petka uspeo da domorocima pokaže prednosti svoje civilizacije - biće sve više dodavani i novi detalji, što će omekšati linije i sve učiniti istinitijim. Tako ćemo u jednoj knjizi ovih dana objavljenoj i kod nas naći da "nije preterano ako se kaže da je taj sukob (bosanski, prim. red.) uticao na celokupni tok savremene istorije". To jest: "On je označio jasnu granicu između bipolarnog i jednopolarnog sveta", piše Konstantin Nikiforov, savetnik (spičrajter) od 1992, do 1998. ruskog predsednika Borisa Jeljcina. Kao istoričar "koji je skoro dvadeset godina predano radio na izučavanju Jugoslavije", on je mogao da dubinski skenira bosanski rat i u tu priču otvoreno i relevantno uvede glavni cilj spoljnih mešanja: "Upravo je u Bosni i učinjen presedan faktičkog ignorisanja ruskog mišljenja, upravo je u Bosni Amerika napravila prvi ozbiljan korak u učvršćenju svog svetskog liderstva. DRugi korak usledio je već u vezi sa sukobom na Kosmetu. No, ovom prilikom nikakvo, čak ni formalno odobrenje Saveta bezbednosti UN nije traženo. Štaviše, na jubilarnom samitu NATO-a u Vašingtonu aprila 1999. natovskoj agresiji pribavljena je i doktrinarna osnova."
Antidiplomata
Danas su i američka dominacija i ruska inferiornost notorne činjenice. A deo priče kako je do toga došlo, javlja nam Konstantin Nikiforov "sa lica mesta" u knjizi "Između Kremlja i Republike Srpske" ("Igam", Beograd, 2000, prevod sa ruskog Mira Toholj).
U centru ove priče je Boris Jeljcin. Naravno, da je predsednik zemlje koja se raspadala i rađala imao i prečih poslova od "balkanske politike", ali to nisu bile glavne manjkavosti u ovom radu. Pođimo od same ličnosti: "NJegovom obrazovanju i iskustvu bila je daleka spoljna politika. Istini za volju, slabo se snalazio u tim složenim poslovima. NJegovom karakteru bila je daleka i neophodnost savesne analize do u sitne detalje, kao i snalažljivost u diplomatskim zavrzlamama. Voleo je da proizvodi efekte, da šokira nekim neočekivanim postupkom, provincijalno željan da se dopadne i postane prijatelj s liderima vodećih zemalja sveta."
Na to još treba dodati ljubav prema alkoholu, ozbiljnu bolest koja je odlagala razne neodložne dogovore i - neograničeno poverenje u ministra Kozirjeva, njegovog "vernog Andreja". I: "Andrej Kozirjev je najveću pažnju i posvećivao upravo uspostavljanju ličnih odnosa Borisa Jeljcina sa stranim liderima i organizovanju njegovih poseta inostranstvu."
Čovek lapsus
Izgledalo je da se Jeljcin ponekad ponašao kao "jaki predsednik" koji neće dozvoliti "dvostruke standarde" ili podzemne izmene pravila: "Bilo kakva izmena mandata mirovnih snaga prema utvrđenom redosledu zahteva specijalnu odluku Saveta bezbednosti UN", reći će rezolutno 10. avgusta 1995.
Ali mesec dana ranije (12. jul 1995) iz govora pripremljenog za Savet bezbednosti Rusije (nije održan zbog predsednikove bolesti), vidi se da je Jeljcin sad kucao na otvorena vrata, jer je znao za taj "poslednji primer formiranja tzv. snaga za brza dejstva". I čudio se: "Sada je ispalo da i kopnena vojska NATO-a može učestvovati u operacijama na teritoriji BiH." I postavljeno je pitanje: "Kako je moguće da smo dali 'zeleno svetlo' nečemu takvom? Tim pre, što nije jasno određen ni status tih snaga, ni rok njihovog boravka u Bosni?"
Reći da je ovo licemerje, bilo bi nepristojno, ali ne i tačno. Jer Boris Jeljcin često, zaista, nije bio u stanju da prati tok svojih misli. On je u jesen 1994. "dajući neki intervju u NJujorku, kazao kako se upravo sreo s Karadžićem. Sad se više i ne sećam sa kime ga beše pobrkao. Tada je to izazvalo veliku uzbunu. Svi su, naime, znali da predsednik RS sedi u potpunoj izolaciji u svojoj rezidenciji na Palama i da nema nikakve šanse da se obreo u Americi."
Ili, u jesen 1995. tipičan "jeljcinovski lapsus": "Zato sam i predložio da se ta stvar (moguća mirovna konferencija, prim. red.) održi u Moskvi, da se skupe svi glavni rukovodioci... minimum 'trojka' - Milošević, Mladić, Karadžić - trojica ljudi iz bivše Jugoslavije? Razume se, ruskom predsedniku se omaklo. On je imao na umu Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića. Ali takva greška je za njega bila karakteristična."
Zbog te "jeljcinovske komocije" bilo je i mnogo težih promašaja. Aleksandar Koržakov, rukovodilac predsednikove službe bezbednosti, priča da je on Jeljcinu još 1995. predao poverljivo pismo šefa glavne obaveštajne uprave Generalštaba Fjodora Ladigina. "U pismu je, na bazi operativnih podataka i analiza, predočen kompletan scenario NATO-a u vezi sa Jugoslavijom, sve do kasnijeg bombardovanja u kontekstu kosovskog konflikta. Ovu informaciju ruski predsednik shvatio je veoma ozbiljno, ali se odjednom ohladio i izgubio interes za taj dokument. 'Sećao ga se sve ređe i ređe, a zatim se sve sleglo samo od sebe'."
Druga uloga po značaju je bila Kozirjevljeva. Ona je još složenija. Ministar inostranih poslova spada u red onih ruskih "evropejaca" čija se "veština kooperativnosti" često videla kao "povlađivanje Zapada" koje su započeli Gorbačov i Ševarnadze. Nikiforov tome, u slučaju bivše Jugoslavije, dodaje i "nedopustivo nepoznavanje regiona, njegove istorije, suštine tamošnjeg ratnog konflikta". Kozirjev je "mešao Sloveniju i Slavoniju, mislio da su svi narodi tog regiona pravoslavni, nije znao gde se nalazi Dubrovnik. Nadmeno i sa visine se odnosio prema Srbima i cinično ih nazivao 'naši klijenti'. I nikada se nije trudio da razume te narode."
Obožavali su ga zapadni lideri. U vreme bombardovanja bosanskih Srba, za šta je Kozirjev imao velikog razumevanja, "očevici su pričali da je na kraju svog razgovora s Jeljcinom Gonzales (tada predsedavao Evropskom unijom) prilično neočekivano naglasio kako Rusija ima veoma dobrog ministra inostranih poslova. Ruski predsednik je trenutno reagovao: Možda je dobar, ali ipak mnogo greši."
Dvorske spletke
Dalje: "Mrklim mrakom bila je pokrivena delatnost ministra Kozirjeva. Znajući solidno engleski jezik, Kozirjev je davao prednost razgovorima brk u brk, čak bez prevodioca." Bio je sklon svakoj vrsti "korisnih malverzacija". Recimo, kad je marta 1995. njegov glavni rival, pomoćnik predsednika za nacionalnu bezbednost Jurij Baturin, trebalo da putuje u Beograd, ali potom i kod Karadžića, ministar se dogovorio (tajno) sa Slobodanom Miloševićem da javi u Moskvu "da je za vlasti u Beogradu neprihvatljiv odlazak pomoćnika ruskog predsednika na Pale".
Na sličan način je iz igre izbačen i uticajni Jurij Luškov. Gradonačelnik Moskve se spremao da uzvrati posetu svom beogradskom kolegi. "Kozirjev je molio Luškova da otkaže putovanje u zemlju koja je pod međunarodnim sankcijama, na šta je dobio lakonski odgovor Luškova: 'Ja za te sankcije nisam glasao'." Kozirjev je znao da se Luškov tajno priprema i za susret s Karadžićem: "Lider bosanskih Srba hteo je, između ostalog, da u Zvorniku obelodani inicijativu o pomoći pravoslavnih zemalja u izgradnji moskovskog hrama Hrista Spasitelja. Kozirjev je posetu Luškova sprečio tako što je, posredstvom Miloševića, beogradskog gradonačelnika Nebojšu Čovića poslao na službeni put. Čović je u u Moskvu poslao pismo u kome stoji kako, nažalost, u vreme planirane posete Luškova, njega u Beogradu neće biti."
Tajna memoranduma
Kozirjev je često u zapadne informacije i tumačenja javno gledao sa više poverenja nego u izveštaje sopstvenih službi. Nikiforovljeva analiza još jednom pokazuje kako su na putu ka cilju (NATO u Bosni!) bile "potrebne" one dve sumnjive eksplozije u Sarajevu. Šef sarajevskog sektora UN ruski pukovnik Andrej Demurenko, profesionalni artiljerac, izračunao je da je "sa srpskih pozicija bilo nemoguće tući iz minobacača ulicu širine devet metara. Šansa za pogodak, čak i uz postojanje savremene tehnike koju Srbi nisu imali, bila je jedan prema milion." Demurenko je i obišao četiri moguća mesta sa kojih je uopšte moglo biti gađano: "Radilo se o strmim padinama ili šumskim masivima. Tu se nije mogao čak ni izvući minobacač, a da i ne govorimo o mogućnosti preciznog nišanjenja."
Ruska diplomatija nije držala ni do svojih oficira "rusbata-2" koji su bili stacionirani u Sarajevu i tvrdili "da je zavrzlama (operacija "Ciklon-2") bila organizovana od strane specijalnih zapadnih službi, dok je operacija "Ciklon-1" bila izvedena u februaru 1994, u vreme prve eksplozije na sarajevskoj pijaci. Poslednja eksplozija nije izvršena iz minobacača, nego iz katapulta sa krova susedne višespratnice. Izvršioci i prvog i drugog zadatka bili su muslimani."
Šta god da je tačno, istinitije od toga je da "istina o organizatorima eksplozije nikoga nije interesovala". Bio je važan ma kakav "krav povod" da bi "noću uoči 30. avgusta (1995) avioni NATO-a, poletevši iz vazduhoplovne baze u Avijanu u Italiji i sa nosača aviona u Jadranskom moru, počeli nove vazdušne udare po položajima bosanskih Srba".
"Krvavi povod" je poslužio da se pređe preko rezolucija Saveta bezbednosti UN. Inače, sve je već bilo dogovoreno i odobreno tajnim "Memorandumom o razumevanju između komande južnog krila NATO-a i komande UN u bivšoj Jugoslaviji" koji su 10. avgusta, mnogo pre eksplozije u Sarajevu, na zagrebačkom aerodromu potpisali Bernar Žanvije (UN) i Lejton Smit (NATO). Dokument od pet strana predviđao je da bi se "udari širokih razmera mogli nanositi čak i kao odgovor na 'pretnju napadom', a mirovnjaci UN su se složili da obaveštajne podatke prosleđuju NATO-u".
A evo kako je tu delalo Kozirjevljevo ministarstvo. Prvo su visoki ruski diplomati tvrdili da ne znaju za Memorandum. Predstavnik Rusije u UN Sergej Lavrov zatražio je da se dokument da na uvid članovima Saveta bezbednosti. Portparol generalnog sekretara "cinično je primetio da on ne podleže objavljivanju". A onda su Lavrovljevi demarši utihnuli. Jer rusko ministarstvo je, ipak, bilo upoznato "sa sadržajem Memoranduma još krajem jula na londonskom sastanku ministara inostranih poslova, ministara odbrane i šefova generalštabova zemalja članica Kontakt grupe. Uz to, Kozirjev je tada usmeno odobrio osnovni sadržaj dokumenta". Dva dana kasnije Lavrov se složio da dokument ne treba iznositi pred Savet bezbednosti. Tako se radilo.
A Radovan Karadžić piše Jeljcinu kako po svaku cenu ometa "bezumne planove širenja NATO-a na celu Evropu" jer "ne želimo da se odreknemo bratskog ruskog naroda prema kome smo ljubav usisali sa majčinim mlekom" i na Palama čita Dostojevskog i to "behu Poniženi i uvređeni, naslov simboličan i za Karadžića i za narod u RS". Onaj plavi dečko precizno izvučenog razdeljka Vitalij Čurkin, na bosanskim Srbima avanzovao je do diplomatskog opunomoćenika u Belgiji, "gotovo je neskriveno govorio kako mu je više dosadilo da se bavi 'provincijskim politikama' i 'neotesanim srpskim seljačinama'".
Brižni lovci
Pristup grupe oko predsednikovog savetnika za bezbednost Jurija Baturina, kojoj je pripadao i pisac knjige Nikiforov, bio je sentimentalniji prema Srbima, tvrđi prema Zapadu, obazriviji prema interesima Rusije na Balkanu. Ali to je bio samo alternativni pristup - pa se možda zbog toga i čini boljim.
Iza alternativnog modela, u stvari, stajale su službe bezbednosti i analitičari. Jedan od ključnih dokumenata iz marta 1995 ("Izveštaj za predsednika Ruske federacije u vezi sa rezultatima radnog savetovanja o pitanjima jugoslovenske krize") potpisali su sekretar ruskog Saveta bezbednosti Oleg Lobov, direktor Službe spoljne bezbednosti Jurij Primakov, šef Generalštaba Mihail Kolesnikov (na molbu šefa svoje obaveštajne uprave Fjodora Ladigina) i Jurij Baturin. Nedostajao je samo jedan potpis - Kozirjevljev. Ali to je za Jeljcina bilo dovoljno. Tako je, po Nikiforljevovoj oceni, propala poslednja šansa "da se situacija preokrene, da se pokuša sa sopstvenim pravcem delovanja u jugoslovenskoj krizi", da se zaustavi Holbrukov "tornado" koji će u Dejtonu da pomete Rusiju sa Balkana. Sve se posle slagalo kao domine.
Tu i tamo je još (kao) varničilo između ministra vojnog Pavela Gračova i Kozirjeva. Državna Duma je s vremena na vreme donosila odluke suprotne onima izvršne vlasti. Ali: "Bosna je postala simbol ruske nemoći..."
Dok je trajala drama sa "plavim šlemovima" kao taocima, za čim su bosanski Srbi posegli iz očajanja (iako "istini za volju, neki zapadni mirovnjaci zbilja su se bavili delatnošću koja nije odgovarala njihovoj misiji, posebno kad je u pitanju navođenje avijacije na srpske ciljeve") - i, kad je time već dobijen "dodatni motiv da mirovnjake UN zamene vojnici Severnoatlantskog pakta", trebalo je da u Beograd odlete Kozirjev i Gračov da sa Miloševićem sve "overe". Put, ipak, nije realizovan, ali "sa svoje strane, njih dvojica su uspeli samo toliko - da zamole Miloševića da im planira vreme za lov, i to je primer koji jasno ilustruje kvalitet naše politike u jugoslovenskoj krizi."
Dik-Tator
A evo i kakva je bila ruska (odnosno tovarišča Kozirjeva) podrška Miloševiću pred sudbonosni put u Dejton. On je "želeo da se posavetuje sa Moskvom pred najteže pregovore. To je takođe bilo važno i na psihološkom planu - kao podrška njemu lično, ali i kao prilična glavobolja za njegove prekookeanske protivnike koji su lupali glavu u vezi sa moskovskim dogovorom". Milošević je molio da to "organizuju vojni organi a ne MID (Ministarstvo inostranih dela)". Ali nije svratio u Moskvu. Zašto? Danas znamo: "Kozirjev je ipak saznao za te pripreme i preko Amerikanaca izvršio pritisak na Miloševića."
U Dejtonu, u vojnoj bazi Rajt Paterson, bilo je očigledno ko komanduje. Ruski posrednik Igor Ivanov, visoko rangiran na skupu kao jedan od kopredsedavajućih, govorio je: "Ovako više ne ide. Nas ovde tretiraju kao stoku. Holbruk je naprosto nevolja, on nas isteruje iz soba, on nam ne daje mape. Sa tim manijakom niko više neće da ima posla." U stvari, Ričard Holbruk (u Dejtonu zvani Dik-Tator) bio je samo personifikacija odnosa do koga su bivša "dva pola" sveta stigla.
Nejasna politika
"Jedan od ruskih eksperata... saopštio je da je ruska delegacija za predaju srpskih rejona u Sarajevu takođe (kao i bosanski Srbi, prim. red.) saznala tek petnaestak minuta pre ceremonije parafiranja. Iskreno govoreći, saopštenje ovog eksperta sjajno ilustruje reči rukovodilaca MID-a o 'vodećoj ulozi' Rusije u procesu mirnog regulisanja krize."
Ali to nije bio kraj ruskog marginalizovanja. (Da se ne kaže poniženja.) Bil Klinton, čuven po tome koliko drži do istinitosti svojih iskaza, rekao je dok su američke trupe ulazile u Bosnu: "Ako ostanemo duže od godinu dana, brzo će početi da nas gledaju kao okupacionu silu." To reče, iako je znao da je aerodrom u Tuzli zakupljen za potrebe NATO-a na 15 godina.
Stigao je tada u Bosnu i general Nikolaj Staskov sa 12 ruskih oficira "koji su na lokalitetu posavskog koridora odredili konkretne punktove za razmeštaj ruske desantne brigade". Tu važnu (najvažniju!) lokaciju general Gračov je dobio posle teških i dramatičnih pregovora. Eto, makar malo dostojanstva za do juče najmoćniju vojsku na svetu! Ali "počele su stizati zabrinjavajuće vesti o mogućoj promeni lokacije".
Već pominjani pukovnik Andrej Demurenko javljao je iz Sarajeva da NATO radi na pomeranju Rusa na istok. "Ukoliko se to desi, učešće Rusije u ovoj operaciji gubi svaki smisao." I bi baš tako.
General Leontij Ševcov je pregovore s američkim generalom DŽordžom DŽulvanom završio tako što su Rusi bačeni na Majevicu, a štab u Ugljevik. "Ostaće nejasno na koji način", pita se Nikiforov, a onda i sam priznaje da je to jedino logično. Rusija je "korak po korak, podmuklo i nemo, predavala svoje pozicije - od 'zone zabrane za letove; preko mogućnosti udara avijacije NATO-a, do uvođenja (kopnenih) snaga za brzo delovanje". Tako je NATO-a u Bosni bilo sve više, a Rusije sve manje. Skoro neprimetno je general Ševcov predao posavski koridor. Već su "gotovo svi zaboravili kako je koliko juče u ruskom vrhu veoma ozbiljno razmatrano pitanje prava veta, i da se u principu ne dopusti provođenje operacije NATO-a."
Mesec dana posle Dejtona Kozirjev je otišao u penziju. Jeljcin ga je ispratio ocenom "da nije bila sasvim jasna naša politika u Jugoslaviji". Ali kao da su Kozirjevu, na početku daleki Srbi postali sudbina. Zaposlio se u bordu direktora Panićeve fabrike lekova ICN.
Ali lek sa etiketom "Predsedniku Jeljcinu, da mu ozdravi srce i duša", pred operaciju srca, stigao je, ipak, iz Han Pijeska. Poslao ga je po piscu ove knjige, "njegov verni" general Ratko Mladić ("umoran i kao da se postarao") krajem oktobra 1996. Bio je to med iz generalovog pčelinjaka.
Ima u tom prostodušnom gestu mnogo čega. Prvo, lepih sećanja. "Pavel Gračov je prilikom Mladićevog prijema u svom kabinetu u Moskvi, pokazujući na portrete Petra Prvog, Aleksandra Suvorova i Georgija Žukova, rekao da će sledeći portret biti Ratkov." Sam Nikiforov će izneti mišljenje "mnogih stručnjaka" da je reč o "jednom od najizrazitijih i najtalentovanijih vojskovođa današnjeg sveta". Ali potcrtava to i neka tupa ironija: da će "majčica Rusija" na takvog čoveka, uprkos tome što otvoreno sumnja u pravdu Haškog suda, dopustiti NATO lov. To se valjda tako i mora završiti kad s Rusima tikve sadiš na Balkanu. Ili je ovakva predrasuda samo stereotip. Uostalom, valja nam se tek suočiti sa
stanjem kad je ruski uticaj na Balkanu - neznatan.
SLOBODAN RELJIĆ
|
