in memoriam
Milić od Mačve

      Lepo zvuči priča o besmrtnosti umetnika. Blago njima! Oni večno žive u svojim delima... Izvan te priče, stvarnost je malo drugačija. Čuješ vest: umro je slikar Milić od Mačve. To je sve. Nema više ni čoveka ni slikara.
       U ovakvim trenucima svet čudno izgleda. On stalno gubi, ali se ne menja. Sve ostaje isto, osim nas. Znamo da smo gubitnici onda kada nam se izmakne ono što smo imali, kada nestane neko od onih koji nam daju.
       Šta nam je dao Milić od Mačve? Koliko je slika ostalo iza njega, to niko ne zna. Ni on sam ne bi znao... Gde su te slike? E, to već znamo, i možemo da kažemo: ima ih svuda oko nas! Malo je Milićeve slikarske sabraće za čije delo se, kao za njegovo, može reći da je sa nama, sada i ovde, i da to traje već pola veka. Ne pitamo se više kako je on to postigao. Ne zovemo to postignuće uspehom - kao da je ono nešto prirodno, što (nam) se desilo jer je moralo da se desi.
       Čudno se čini to što je u našoj stvarnosti toliko prisutan jedan slikar čiji svet nije bio stvaran. Kad je dalekih šezdesetih "Ludi Milić" poveo borbu "protiv matematike", nismo znali da će i nas uvući u taj svoj "rat". Hteli ili ne, našli smo se i sami, sa njim ili protiv njega. Imao nas je uza se mnogo, i suviše. Ali, on je tražio protivnike, izazivao ih na megdan, provocirao delom, rečima, ponašanjem. Zbog njih je slikao danonoćno, pisao knjige, ogrtao se crnim plaštom i nosio vladičanski štap. Vasko Popa bio je u pravu: niko nije mogao da kaže ko je on. Da li je nadrealista, izašao iz Dalijevog šinjela, ili anahronični epigon Brojgela i Boša? Da li je prvi i jedini savremeni Vizantinac, slikar srpskih vampira i pravoslavnih svetitelja? Da li izdanak razularene mašte najljuće jezuitske fele? Ili nesvesna žrtva droge kalvinističkog baroka? Gde mu je duša, na Istoku ili na Zapadu? Da li ga neki vole zato što ništa od toga ne razumeju, i osećaju ga svojim jer i sami ne znaju ko su? Ili ga ne vole oni koji "znaju sve", i razumeju sve, osim njegovog "ludila"? Sada je izvesno da mi nikad nismo imali takvog slikara, i može biti, nikad sličnog nećemo imati.
       Da je Milićev pesnik Vasko živ, sada bi rekao: jedan slepi carski paun odneće njegov slikarski stalak u tamu. Za njim će otići blizanci vučići koji su mu jezikom mešali boje. Kičicu njegovu uzeće sveti Luka lično. Presušiće kiše ćilimarke koje su mu ispirale platna. Učena zmija čuvarkuća od koje je dobio prve i poslednje pouke, zaćutaće, podvijena repa. Mećave više neće prodavati njegove slike vešticama. Ali, kule njegove lebdeće u oblacima iznad Mačve, večno...
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ