Gordani Logar je ispričao Holbruk: kad je pokrenuo pitanje slobode medija u Miloševićevom kabinetu, ovaj je ispod stola izvadio "Našu Borbu", i rekao: Pogledajte ovaj list, da li je zabranjen?! Pogledajte ovu karikaturu, da li je taj karikaturista uhapšen?! Tako sam bio argument da ovde postoji sloboda štampe

      Jedan od retkih ljudi koji su u devedesetim sačuvali istinski smisao za humor i odgovornost, po čijim karikaturama će se prepoznavati duh ovog vremena i čitati zbivanja "što su nam se dogodila" Predrag Koraksić Corax (67) prvi je dobitnik nagrade "Konstantin Obradović", koja se dodeljuje za unapređenje kulture ljudskih prava. Nagradu je ustanovio beogradski Centar za ljudska prava u znak sećanja na svog osnivača Konstantina Obradovića, izuzetnog stručnjaka za međunarodno humanitarno pravo, koji je umro marta ove godine.
       - Imam kritički odnos prema svemu, pa i prema nagradi, naročito prema sebi. Tako da, prosto, ne znam kako da se ponašam. U principu prezirem slavu i slično, profesionalno sam deformisan. Cenim ljude koji su mi dodelili nagradu; ako zaista misle tako, 'ajde, neću da smetam. I ranije, pre 5. oktobra, dobijao sam neke nagrade, doduše samo sam proglašen dobitnikom, ali nikad ih nisam dobio. Recimo, dobio sam nagradu Srpske akademije "Ivan Tabaković", svodi se na to da mogu da izlažem u galeriji SANU. Već je prošao rok za izlaganje; po pravilniku, trebalo da imam izložbu u naredne dve godine. Ali, oni ćute, niko ne spominje.
      
       CRNA RUPA: Rođen sam u Čačku a odrastao u Zemunu. Kao dete imao sam boginje, i 'ciknuo' mi je nerv u levom oku. Tako sam od detinjstva hendikepiran, ne vidim dobro na to oko. To se zove: strabizam, zrikavost. Znate, neprijatno je kad vas u društvu zovu Zrika; onda sam, užasnom voljom, istrenirao sebe da se to ne vidi. Kad gledam neodređeno, oči mi nisu zrikave, ali bolje vidim kad gledam zrikavo. To činim kad crtam ili čitam, samo što me tad niko ne vidi. Uglavnom, služim se desnim okom.
       U Zemunu postoje neke tačke koje su nas sve spajale: Lido, veslački klub i šahovski (šah je moja druga velika ljubav), korzo, sprudovi na Dunavu, preplivavanje. Nas četvorica iz istog razreda Gimnazije bavimo se karikaturom: Dragan Rumenčić, Nikola Rudić i Saša Dodik, profesor na Akademiji. Trebalo je da upišem Akademiju primenjenih umetnosti, međutim, majka je bila protiv toga. Napravljen je kompromis, upisao sam arhitekturu. To što nisam studirao Akademiju osećam kao trajni nedostatak, crna rupa koja me gricka. Imam osećaj da nešto nedostaje mom crtežu.
      
       FRANCE POPI(T): Oduvek sam imao smisla za portret, ali nisam bio u prilici da radim na način kao što to činim sada. Prve takve karikature objavljivao sam u "Ekonomskoj politici", jedini su imali hrabrosti da ih objavljuju. U drugim novinama to je bilo naprosto nezamislivo. Postojalo je pravilo: kao, smeju da se kritikuju pojave, ali ne i konkretni ljudi. Ezopovski humor; oštrica leti prema nekom ali ne zna se prema kome. Jasna poruka, bez adrese. Uz pomoć Branka Stošića, tada urednika nedeljnog izdanja "Večernjih novosti", počeo sam da pravim benigne štosove s političarima i odmah smo dobili po nosu. Iako je to bilo vreme "liberala". Naime, u Sloveniji je France Popit posmenjivao tridesetak direktora, bila je to prava afera. Znalo se da voli da popije i, mada ja to ne volim, karikatura je imala naslov: France Popi(t).
       Prikazan je kako mućka led u čaši sa direktorima, i ispija. Odmah se digla frka. Slovenački CK protestovao je kod srpskog, formirana je komisija na čelu sa Borom Pavlovićem i održano je 20 sastanaka. Branko Stošić je smenjen sa uredničkog mesta, mene su, kao, suspendovali, nisam radio neko vreme. Bio sam član Saveza komunista, i užasnuo sam se načinom na koji su se moji prijatelji i drugovi iz redakcije obrušili na Branka i mene. Bio sam strašno razočaran. Sada to izgleda smešno, možda i nije vredno pomena.
      
       PROTIV MILOŠEVIĆA: U "Novostima" sam bio zaposlen 25 godina. Kad je Rade Brajević postavljen za glavnog urednika, našao sam se na ledu jer nisam hteo da podržim njegovu uređivačku politiku. S obzirom na to da nisu imali zakonskih osnova da me oteraju, Brajević je poveo sudski spor. Bio je uporan da me izbaci iz redakcije. Svakako, mogao sam da odem u neke druge redakcije, ali nisam hteo, iz inata. Posle tri godine Brajević se dosetio: stavio je klauzulu u pravilniku o radnim odnosima po kojoj su zaposleni obavezni da rade u skladu sa uređivačkom politikom. Tako se završila moja karijera u "Večernjim novostima".
       Staša Marinković je stvorio novu koncepciju "Borbe", i sve one karikature koje nisu hteli da mi objave u "Novostima", samo bih odneo sprat niže. Pogodilo me je sve što se tada događalo u Jugoslaviji i, da upotrebim taj izraz, eksplodirao sam. Nekim čudom odmah sam shvatio ko je Milošević, s kim imamo posla. Meni je njegova rečenica. Niko ne sme da vas bije! zvučala grozno, potpuno demagoški. Čitava ta njegova priča, kako je izgledao i nastupao, šta je govorio, meni je izgledala strašno. Ali, svima se dopao, i ja sam imao probleme. Mnogo mojih prijateljstava je prestalo, čak u široj familiji nisam bio omiljen. Svi su me nešto gledali s prezirom.
       Zapravo, ja sam prve takve karikature objavio u "Demokratiji danas", kod pokojnog Gavrilovića. Izašlo je desetak brojeva, posle sam s njima nastavio u "Borbi". U međuvremenu je nastalo "Vreme" u koje sam prešao da radim, i nastavio saradnju u "Našoj Borbi". Sredinom devedesetih došli su na ideju da karikatura ide svakodnevno, pitali su me da li bih to radio s nekim. Rekao sam: Neću, pokušaću sam! I kad sam krenuo, nisam se zaustavio. Pet godina, recimo, nisam bio na godišnjem odmoru. Užas jedan. Ali, toliko sam se bio uskopistio protiv Miloševića: on ili ja!
      
       PRETNJA S DEDINJA: Sada mi se mnogi javljaju, prosto, ne mogu da dođem sebi. Ali, nisam uvek imao toliko poštovalaca, do '93. dobijao sam preteća pisma i pogrdne telefonske pozive. Pošto sam dosta crtao Karadžića, iz Bosne sam dobijao poruke tipa: Samo dođi do Drine! Utvrdio sam da je jedna dopisnica sa sličnim sadržajem ubačena u maloj pošti na Dedinju. Onda sam, najedanput, postao omiljen.
       Goci Logar je ispričao Holbruk; kad je pokrenuo pitanje slobode medija u Miloševićevom kabinetu, ovaj je ispod stola izvadio "Našu Borbu", i rekao: Pogledajte ovaj list, da li je zabranjen?! Pogledajte ovu karikaturu, da li je taj karikaturista uhapšen?! Tako sam bio argument da ovde postoji sloboda štampe.
       Nikad nisam želeo da vređam aktere moje galerije, ali da ih ponizim da. Sigurno. Da se izrugam. U predgovoru za moju knjigu Makavejev je to dobro formulisao: da sam uvek tražio nešto ljudsko u tim monstrumima. Uostalom, moj crtež je mekan, dobrodušan. Crtam četkicom koja daje meku liniju. Četkica je vrlo težak alat, morate imati sigurnu ruku, ali pruža velike mogućnosti. Ranije sam crtao perom, samo mi je taj crtež nekako bio krut.
       Težim da karikatura bude što jednostavnija, sa preciznom i jasnom porukom, bez mogućnosti dvosmislenog tumačenja. Da bude srž onog što želim da kažem. Ta jednostavnost je ključ, daje najveću ekspresiju. Nemam nikakve obzire, u smislu da li će karikatura nekom da smeta i da li ću ja zbog toga biti ugrožen. Unapred odbacujem svaku takvu autocenzuru.
      
       TEHNOLOGIJA: Imam potpunu autonomiju, niko mi se ne meša u posao. Popijem jutarnju kafu, pregledam novine, čujem vesti na B 92, malo pogledam satelitski program, sednem za radni sto i počnem da mozgam. Često nazovem kolege, konsultujem se, prosto da proverim činjenice. Miša Brkić mi je najbolji saradnik. Oblikujem ideju, nacrtam karikaturu, potpuno linearno, bez polutonova, skeniram je, ubacim u kompjuter i onda nabacujem sive površine. U poslednje dve godine služim se tom tehnologijom, doduše, skromno. Ćerka i sin su me tome naučili. Kad sve završim, napravim fajl i pošaljem ga direktno na disk, u redakciju. Svakog dana između dva i tri po podne, moja karikatura sigurno stiže za sutrašnji broj. To je svakodnevna procedura, osim subotom. Ali, nekad su to Tantalove muke. Nastane takva "suša" da ne znam šta ću. A neću da se ponavljam, želim da održim nivo. Napraviti dobru karikaturu sa novom temom, veoma je teško. Zaista, sebi samom ne mogu da objasnim kako to uspevam!
      
       BATIĆ NIJE LAK: Mislim da sam dobro sagradio Koštuničin lik. Ima, onako, neki kiselkast izraz, nije težak za crtanje. Najteži za rad su oni koji imaju pravilne crte lica. Karikatura treba da potencira ono što je najkarakterističnije u jednom liku, ako to pronađete stvar je rešena. Ima i onih sa više nepravilnih detalja, recimo, buljavim očima i velikim nosom a to je vrlo teško uskladiti. Ako to potencirate na karikaturi, ispadne da jedno s drugim ne ide. Ne liči. Recimo: Batić! Bez obzira što ima veliki nos, nije ga lako nacrtati da bude prepoznatljiv. Jedno vreme imao sam teškoće s Đinđićem, sad, mislim, da sam pronašao rešenje. Ima rešenja koja su mi isprve uspela, Mićun, recimo. Svilanovića još nisam crtao, nisam imao temu za njega. Ima karakterističnu rupicu na obrazu, okrugle oči sa krupnom zenicom, malo ispod obrva, i poveći nos, može dobro da se nacrta.
       Miloševićem ću se još baviti, nisam do kraja završio posao. Onog časa kad prestanem da crtam ljude njegovog režima, zaista su gotovi. Aždaja još mrda repom, može nekog i da opauči. Zaista smo proćerdali ove godine boreći se s tim nemanima. Sad, oni su meni upropastili toliko godina, ja sam im se osvetio na ovaj način. Bio sam planirao da devedesetih odem u penziju, da malo putujem po svetu, uživam... Sve to bilo mi je uskraćeno. Na kraju karijere, morao sam da se borim s njima.
      
       VELIKO PRANJE: U vreme bombardovanja nisam radio. Prosto, shvatio sam da tu za mene nema posla. Odbijao sam i ponude iz inostranstva. Inače, radio sam za "Gardijen", za francuski "Kurijer". I sada objavljuju moje karikature, ako imaju temu iz Jugoslavije. Radim i za njujorški sindikat "Kartunist i rajters", koji distribuira karikature svim svetskim listovima. Malo je smanjeno interesovanje; kao, stvar je rešena, nema više Miloševića. Bio je glavna zvezda, pa onda i karikature s njim. Naročito ako je bio u sprezi sa nekim poznatim svetskim političarima. Takve karikature su veoma dobro prolazile napolju.
       Svi me pitaju, kao, šta ću sad. Pa ja sam odmah, posle nekoliko dana, pokazao šta ću. Naravno, nikad više takvu spektakularnu scenu neću imati, niti takve likove. Bila je to neverovatna galerija, jedino je u Hrvatskoj postojala slična. Naravno, ja sam čovek u godinama, imam potrebu da se odmorim i moram da budem oprezan, počinje neka potera za mnom. Stalno me zovu iz bivših režimskih medija, pa i ove izložbe iz unutrašnjosti... Moram da vidim s kim imam posla. Neki bi da se operu preko mene. Znate, razumljivi su mi ljudski strahovi: mnogi su se držali po strani, nisu smeli da se iskažu. Ali, meni se gadi ta potreba da se izbriše prošlost, ono u čemu su učestvovali, da se dodvore novoj vlasti. Masovno se prevrće ćurak; zaista, ne mogu da shvatim kakvi su to karakteri?!
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Matorci Prošle godine imao sam dvadesetak izložbi po Srbiji, čak i dole na "tvrdoj" južnoj pruzi. Baš pred izbore, Ratko Božović, Žarko Trebješanin, Boža Prelević i ja išli smo dole i distribuirali materijal "Otpora". Nismo imali probleme, nisu posumnjali da se time bave matorci.

      
      

Žika Kuca u uglu mojih karikatura, predstavljala je našeg psa Žiku. Nažalost, uginuo je prošle godine. Bio je baš zanimljivo kuče: učestvovao je u protestima, a u vreme "buke u pola osam" stajao bi na prozoru i imitirao zvuk trube. Savršeno je to radio. Bila je ovde neka italijanska televizijska ekipa; nastaje buka, Žika skoči na prozor i počne da trubi. Italijani odlepili, ostavili mene, snimaju Žiku.