Doživela je da joj gledaoci u Ateljeu 212 aplaudiraju tako gromko kako ih je nekad do egzaltacije dovodio Zoran Radmilović, da joj Gruzini gotovo ispevaju odu, da na evropskom zapadu gostuje redovno po specijalnom pozivu i da postaje ljubimica Kineza

      Umesto Alise Marić, Čin Kanjing. Damski tron u igru na 64 polja ostaje u Kini. Od Pekinga do Šangaja. Naša najbolja šahistkinja zaustavljena je u polufinalu Svetskog šampionata u NJu Delhiju. Gledala je kraljicu Ksi Jun, a ugledala damu iz dvorske pratnje. Posledica je poznata. Made in China.
       U petom uzastopnom pohodu Marićeve ka Olimpu izostao je drugi kinesko-srpski čin. Prvi je odigran još 1990. godine, kad su na Turniru kandidatkinja za šampionku sveta u Boržomiju dame iz Beograda i Pekinga prekinule primat gruzijske imperije. Zauzele su prva dva mesta, ispred tada velikih favoritkinja Nane Joselijani i None Gaprindašvili. U finalu, Ksi Jun je, ipak, bila bolja (4 1/2:2 1/2). Pred njom je pala i poslednja gruzijska odbrana, oličena u četvoromandatnoj vladarki Maji Čiburdanidze (8 1/2:6 1/2). Kina je tako u svetskim šahovskim poslovima preuzela vlast, a Gruzija opoziciju.
       Skoro celu deceniju kasnije samo korak je nedostajao da snage ponovo odmere Marićeva i Ksi Jun, najzaslužnije za istorijski prevrat na kraljičinom dvoru.
       Alisa u Indiji nije stigla do meča svog života, ali je nastavila, čak poboljšala, kontinuitet uspešnosti na vrhunskim susretima šahistkinja. Finalist svetskog prvenstva 1991, godinu dana kasnije u Šangaju četvrta, kao i u Tilburgu, 1994. Najzad, u Granigenu 1997. peta, takođe na turniru kandidatkinja. Nijedanput, dakle, nije poklekla pre završnice. Odolela je i indijskom ruletu. U NJu Delhiju je, naime, prvi put na ženskom prvenstvu sveta primenjen "nokaut sistem" (mečevi od po dve partije, a za slučaj nerešenog rezultata ubrzano doigravanje). Na putu do polufinala Marićeva je savladala Gruzijku Tkešelašvili, Beloruskinju Ejdelson, Litvanku Čmilite i, najzad, Moldavku Skripčenko. Za tren premalo, za podvig dovoljno.
       Još jedan rezultat dostojan samo probranih, uz naravno vreću blaga (oko 28 hiljada dolara, sa 20 odsto poreza), inače najveći mamac nokaut-đakonija, garniranih na stolu pređašnjeg predsednika FIDE Florensija Kampamanesa, a serviranih pod komandom aktuelnog pater familijasa kuće svetskog šaha Kirsana Iljumžinova, zaokružuje deceniju visokog šahiranja, dame prirasle za ove prostore a opet od njih daleko odmakle.
      
       Jedinstvo suprotnosti
       U čemu je tajna uspešnosti Alise Marić? U jedinstvu suprotnosti!
       Nije poput slavne prethodnice Milunke Lazarević neumoljivi fajter za tablom, niti van nje gotovo ljutiti orator koji ne preza od sagovornika, ma ko to bio. Ne poseduje ni harizmu LJubomira LJubojevića, kojom je godinama plenio srca mnogobrojnih, čak i šahovski neveštih pristalica. Marićevoj nije bliska ni ikonografija Svetozara Gligorića, utemeljena na igračkoj snazi a upriličena za nadšahovske namene, kasnije prerasla u domen fenomenologije dugog trajanja. Od Bore Ivkova pozajmila je samo stil planetarnog putnika, ali ne i davnašnju šahovsku filosofiju po kojoj dobar potez valja pronaći za tablom a ne u knjizi ili kompjuteru.
       Alisa Marić nije šahistkinja koja kao nekad Mihail Talj ili danas Aleksej Širov voli da hoda na žici između rajskih vrata i gubilišta, a još manje da skrene sa determinisane šahovske mode i uputi se u improvizaciju sa mogućim povoljnim ishodom. Po završetku partije nije veliki pristalica dugih sedeljki i druženja do sitnih časova. Ona nema ono što publika najviše voli - nekomformizam, ipak je ostala popularnija od velikog broja poznatih nekomformista.
       Usvojivši sve dobre osobine u formiranju sopstvenog šahovskog lika, Alisa je zadržala stamenost, fascinirajuću snagu volje kojom je gotovo bez izuzetka uspevala da se uspravi posle poraza i ostane čvrsta na zemlji posle pobede. Pomirivši dve suprotnosti, Marićeva je vrlo mlada postala dama u svetskom šahovskom trendu a visoki takmičarski napon iz godine u godinu napaja pozitivnim elektricitetom.
       Takva Alisa je doživela da joj gledaoci na turniru u Ateljeu 212 aplaudiraju tako gromko kako ih je nekad do egzaltacije dovodio Zoran Radmilović, da joj Gruzini gotovo ispevaju odu, da na evropskom zapadu gostuje redovno po specijalnom pozivu i da postane ljubimica Kineza.
      
       Simultanka na dve table
       Igrala je simultanku na dve table. Na jednoj - nudeći proizvod visokog standarda po zapadnoevropskom tržišnom običaju, na drugoj rvući se s ovdašnjim ocima, sportskim i šahovskim, za verifikaciju kvaliteta u zemlji poremećenih vrednosti i kriterijuma. Neposredno ili posredno, uspela je u obe partije!
       Šah je za nju bio najpre najdraža dečja igračka, nešto kasnije đačka razbibriga, a poslednjih godina parče hleba sa zvanjem diplomiranog ekonomiste u rezervi. Za razliku od eksšampionke sveta Maje Čiburdanidze koja je diplomirala medicinu, ali beli mantil još nije obukla, Marićeva sedi u kancelariji "Jugopetrola" dok šahovski sastavi i figure miruju.
       U pređašnjem vremenu manipulacije vrhunskim sportistima i njihovim rezultatima, Alisa se nije opredeljivala. Igrala je na oba krila, ali ne zbog programirane podobnosti, već zato što je od svih partija primenjivala principe samo jedne - šahovske. Ona još traje. Duže od andergraunda!
      
       SLOBODAN OSTOJIĆ