Porodice kidnapovanih i nestalih sa Kosova i Metohije muči neizvesnost. Oni neće pronaći mir dok ne saznaju istinu kakva god bila...

      Kako ste? Ovo uobičajeno pitanje koje svakodnevno kurtoazno postavljamo jedni drugima treba ponekad, pristojnosti radi izbaciti iz upotrebe. Pitanje gubi svaki smisao pogotovo kad se sretnete sa bilo kojim članom "Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji". Moguće ih je naći u centru Beograda u prizemlju jedne višespratnice. Dve male staklene prostorije. Iza tog stakla, kao u izlogu, sa ulice se vide pogureni i nekako stisnuti ljudi. Izloženi pogledima slučajnih prolaznika. Svakodnevno navraćaju, razmenjuju informacije, pomažu se.
       Tragaju za svojima otetim ili nestalim. Izbrojali su da ih je od 1998. godine do danas oko 1 300. Broj nije konačan jer se otmice i dalje organizuju. Udruženje je nastalo prošlog proleća zbog "očigledne nezainteresovanosti bivše vlasti i ravnodušnosti međunarodne zajednice". Nijedan slučaj sa njihovog spiska do sada nije rešen. Boli ih što njihovi nestali nemaju istu specifičnu težinu kao neki drugi nestali o kojima se stalno čita i piše. Boli ih jer misle da niko ne želi da ih čuje.
       Učiteljici Slavici Živković iz Prizrena nestao je muž na putu od Prištine do Gračanice. Ona optužuje: "Međunarodna zajednica nimalo se nije potrudila da se oteti pronađu. Kao svedoci i očevici mnogih kidnapovanja zatvarali su oči i okretali glavu. Naša država takođe do sada nije ništa učinila. Osećamo se kao građani drugog reda, kao da ovo nije i naša zemlja."
       Aktivisti Udruženja izračunali su da je od ukupnog broja otetih njih 25 odsto kidnapovano pre agresije NATO-a na našu zemlju, pet odsto u toku agresije i 75 odsto posle dolaska mirovnih snaga na Kosovo. Ovi podaci ozbiljan su pokazatelj propusta u radu Kfora. Ni sa Srbijom u previranju (kako su je izbeglice zatekle) nisu se utešili. "Slobini glasači", čuje se često među domorocima.
      
       U zagrljaju OVK
       Slobodan Stevanović je iz sela Dojnice kod Prizrena. Sićušan čovek sivog upalog lica. Ima troje dece. Nestao mu je sin Vlastimir rođen 1970. godine. Bio je mobilisan, radio je kao konobar za Vojsku Jugoslavije u Prizrenu. Dvanaestog juna prošle godine krenuo je da poseti roditelje u selu, a oni su krenuli u Prizren jer je Dojnice zauzela OVK. Mimoišli su se. Sina od tada više nisu videli.
       Tražeći Vlastimira Slobodan je takođe upao u ruke Oslobodilačke vojske Kosova. "U sinovljevom stanu u Prizrenu zatekao sam Albanku kratke plave kose u crnim helankama. Vikala je: 'Dosta je bilo vaše, meni su opljačkali kuću, muž mi ne radi deset godina.' Kako nisam hteo da izađem iz stana pozvala je albanske vojnike koji su me opljačkali i silom ubacili u auto. Vojnici Kfora su to mirno gledali."
       Odvezli su ga do neke kuće i ubacili u podrum. Unutra je već bio mladić kome su nekakvim kablom bile vezane ruke. Bio je Srbin, požalio mu se da su ga tukli. Onda su ušli Albanci i počeli da ga ispituju. Ispričao im je za sina. Rekli su mu da ako hoće da ga vidi mora da plati sto hiljada maraka.
       "Rekao sam da nemam, da mene ubiju a da mi sina puste." Otišli su. Posle su petorica nepoznatih uskočili kroz prozor. "Bili su naoružani pendrecima, noževima, automatima. Meni su kaišem vezali ruke. Mladiću su vezali i noge za stolicu. Divljački su nas tukli, posle smo bili crni u licu. Onda su opet otišli. Nešto kasnije vratili su se naši prvi ispitivači i raspitivali su se ko nas je tukao. 'Pa vaši'. 'Zašto lažeš'. Stavili su mi cev od automata u usta a dečaku nož pod grlo."
       Posle osmočasovne tiranije iživljavanje su prekinuli vojnici Kfora koji su nekim čudom naišli. Navršilo se osamnaest meseci otkad Slobodan ništa ne zna o sudbini svoga sina. "Ja sam nešto manje od pola dana bio u njihovim rukama, znam kako mi je bilo... Na sve načine pokušavam da ga nađem. Najgore sam se osećao kad je Adem Demaći došao u Beograd i otvoreno rekao da OVK nije imala vremena da se bavi zarobljenim Srbima, da su svi pobijeni."
       Naš sagovornik se obraćao Crvenom krstu, Crkvi, međunarodnim i ovdašnjim nevladinim organizacijama. Pokušao je da preko sestre Ekrema Redže, jednog od komandanata OVK, nešto sazna. NJegova sestra Nedžmija inače živi u Kragujevcu. Nije vredelo. Kolaju različite verzije. "Neki kažu ubijen je, drugi kažu živ je." Noću molim boga da se neko zainteresuje da se svi naši oteti oslobode. A ne ovako. Samo se Albanci pominju, za naše niko ne pita. Lepo je što se svi brinu za Ivana Stambolića. Nije lepo da za naše, njih preko hiljadu, niko ništa ne pita.
       Lice četrdesetčetvorogodišnje Dragice Majstorović isprano je suzama. Spuštaju se niz belu kragnu njene košulje nestajući u mekoći crnog džempera. NJen sin Ivan Majstorović nestao je 19. avgusta. "Ivan je učenik treće godine gimnazije. Nije, dakle, bio pripadnik ni vojnih ni paravojnih formacija. Bio je samo učenik gimnazije."
      
       Nestanak gimnazijalca
       Četvoročlana porodica Majstorović živela je u Prištini. Nisu imali nameru da je napuste ali su isterani iz svog stana posle odlaska naše vojske i policije. Dragica je sa mužem, starijim sinom Nikolom i mlađim Ivanom otišla kod svojih roditelja u Kosovo Polje. Tu je Ivan povremeno kao prevodilac radio za irske vojnike Kfora. Početak školske godine bio je odložen u Kosovu Polju. Ivan nije hteo da gubi nastavu. Odlučio je da u Leskovcu nastavi školovanje. Tih dana bilo je problema sa prevozom. Krenuo je u Leskovac sa porodičnim prijateljem Draganom Stevanovićem koji je vozio "jugo". Krenuli su oko deset sati ujutru, ispratili su ih Dragičini roditelji. Posle su nestali.
       "Ne znam zašto su zadržali Ivana on je samo učenik, nikome ništa nažao nije učinio. Izgleda da je naša najveća krivica u tome što smo Srbi." Dragica je do sada dobijala samo nezvanične informacije o sudbini svog sina. Navodno su Ivan i Dragan odmah posle otmice dva dana proveli u istražnom zatvoru u Batlavi. "To nam je jedan Albanac dojavio." Posle su, navodno, radili na popravci puta Peć - Đakovica. Preko radio amatera porodica je saznala da je Ivan neko vreme sa još nekoliko Srba bio zatvoren u nekom podrumu u Prištini. "Rečeno mi je da je tu slomio ruku i da je bio u gipsu. To me je ohrabrilo jer ako je bio u gipsu možda brinu o njima."
       - Nadam se da je živ. Kad god počnem da gubim nadu on mi se u snu javi i kaže da je živ. Išla sam svuda. Napravila sam preko hiljadu njegovih slika. Ne znam da li postoji zemlja u koju nisam poslala njegovu sliku, na Internetu kruži njegova slika sa porukom. Kontaktirala sam sa mnogim ljudima, moj brat je došao do senata u Americi... Jedan Albanac mi je prošle godine u martu rekao da je živ i da će sigurno biti razmenjen. Posle više nije hteo da razgovara. Naslušala sam se različitih verzija: jedni kažu da je ubijen odmah, drugi da je u radnom logoru u Albaniji, neki tvrde da je u Makedoniji... Nikada nismo prestali da ga tražimo. Mlad je, snažan je, mislimo izdržaće, isprekidano priča Dragica.
       Članovi Udruženja u poslednje vreme često protestuju ulicama Beograda. "Obično ljudi okrenu glavu na drugu stranu kad vide o čemu se radi. Ja im ne zameram. Kao da ne veruju da je moguće da toliki ljudi nestanu." Ipak, naša sagovornica kaže da polako njihov problem prestaje da bude tabu tema. Nedavno je porodice primio predsednik SRJ Vojislav Koštunica i obećao im pomoć. Formirana je komisija na saveznom nivou koja će pokušati da rasvetli sudbine otetih.
       Što se ostalih tiče, svi misle isto. "Kao da nas se ljudi plaše. Ne žele da nas vide, okreću glavu. Došli smo na kraju kao poslednji teret Srbiji. Ovde je svako upućen na sebe. Međusobno se družimo, ostali nas ne razumeju. LJudi ne žele da čuju tragedije poput naših."
      
       Sako za otetog
       Jelica Grković iz Orahovca traži otetog muža Svetislava. NJihov sin Zvonko bio je lekar, poginuo je sa svojim sinom. Ona i muž su ostali na Kosovu da probaju da sačuvaju njegovu kuću snahi i drugom unučetu koji su izbegli posle tragedije. Vojska OVK im je došla pred kuću. Tražili su oružje. Svetislav im je dao sinovljevu pušku koju je dobio kao rezervista. Zamolio ih je da mu daju potvrdu da im je predao oružje.
       "Rekli su da nemaju olovku i naredili mu da uđe u kola. U automobilu sam videla još dvojicu Srba, naše komšije Tihomira Miljkovića i Marka Vitoševića. Rekli su im da ih voze do kancelarije da im daju potvrde. Nisu se više vratili", priča Jelica.
       Kaže da ništa nije slutila jer nikome zlo nisu učinili. NJen sin je kao lekar brinuo o Albancima jednako kao i o Srbima. "Na sahrani mog sina bilo je mnogo Albanaca, neki su na štakama došli. Skoro ceo Orahovac je bio tu da nam izjavi saučešće." Tog 16. juna uveče pala je kiša. NJenog supruga odveli su u košulji kratkih rukava. Jelica je ponela njegov sako i otišla pravo u štab OVK. Znala je da je zimogrožljiv, nije želela da se prehladi. "Uperili su pušku u mene i rekli da se vratim kući da će se on vratiti za pola sata."
       Noću je u mesto došao Kfor. Jelica im je sve ispričala. Rekli su da će joj javiti čim nešto saznaju. Čekajući ostala je do novembra na Kosovu. Nisu joj pomogli. "Ovde sam sa snajom i unučetom. Teško je, mnogo nam je teško... Sve mislim da se to ne bi dogodilo da su naše komšije Albanci bili kod kuće. Međutim, i oni su tada pobegli, nikog nije bilo da nas zaštiti. Nadam se da je mog muža neko sačuvao. Molila bih svakog ko nešto zna da mi kaže... Nije lepo što nikog nije briga. Moj muž je dijabetičar, star je i bolestan", gotovo šapće Jelica.
       LJude u Udruženju muči neizvesnost. Oni neće pronaći mir dok ne saznaju istinu. Kakva god bila. Jedni su spremni da se suoče i sa najgorim, a druge jedino još nada drži u životu. Kao Olgicu Božanić, rođenu Kostić. Ima 36 godina, mršava je kao devojčica ali ne izgleda tako. Lice joj je potpuno bledo, podočnjaci crni. NJena priča je godinu dana starija od prethodnih.
       Devetnaestog jula 1998. godine u orahovačkim selima Oceruša i Ratimlje nestali su skoro svi muškarci iz njene porodice. Rođenu braću Todora (33 godine) i Lazara (28 godina), sa još dvanaestoricom rođaka zarobila je OVK posle napada na njihovo selo Ratimlje. Nikada posle toga nisu viđeni niti se išta o njima više čulo. Ista stvar se iste noći dogodila i u selu Oceruša gde je Olgica živela otkad se udala. Devetoricu njenih rođaka iz muževljeve familije zarobili su Albanci da bi kasnije nestali u nepoznatom pravcu.
      
       "Mislim da ću umreti od bola i tuge. Izgubila bih razum ako bih poverovala da su mrtvi", sigurna je Olgica.
       Primarijus dr Milivoj Todorovski radio je 35 godina kao lekar u Prištini. Albanci su oteli njegovog tridesetogodišnjeg sina, studenta završne godine stomatologije. "U Srbiji se krije da je 1 300 ljudi sa Kosova nestalo. S druge strane, Albancima je osiguran publicitet u medijima. Pojedine nevladine organizacije aktuelizuju samo njihove slaučajeve. Čitali smo kako se Fljora Brovina u zatvoru bunila što sem srpske nije dobijala i albansku štampu. A šta znamo o našim kidnapovanima, šta je s njima? Kakvi smo to ljudi? Ubeđen sam da Kfor dobro zna šta je sa našim kidnapovanim ljudima. Ne znam kakvu politiku vodi Kušner kad to neće da kaže. Možda će njegov naslednik biti drugačiji."
      
       Pomoć vidovnjaka
       Todorovski još kaže da je mislio da ima dosta prijatelja među Albancima. Pozivali su ga na svadbe, išao je na sahrane. Danonoćno je radio u vreme bombardovanja i nikada nije pravio razliku među pacijentima. "Najviše me boli što oni kojima sam pomogao nisu ni pokušali da mi pomognu. Ipak verujem da mi je sin živ. Valjda bi mi neko od tih ljudi javio da nije tako. Čini mi se da to nije ljudski prećutati." U očajanju naš sagovornik se obraćao privatnim detektivskim agencijama za pomoć. "Shvatio sam da je o velikoj prevari reč. Pitam se imam li posle toga pravo da se ljutim na ženu što posećuje vidovnjake."
       Suprug Olivere Budimir kidnapovan je 2. avgusta prošle godine: "Nažalost, vreme prolazi, ne radi za naše otete. Mi ne želimo da budemo tužitelji. Hoćemo istinu o sudbini naših voljenih. Mi smo se u svim našim nastupima zalagali za oslobađanje albanskih zatvorenika i istovremeno oslobađanje logoraša sa našeg spiska. Iluzorno je da nas doživljavaju kao Miloševićeve Srbe. Nestanak naših ljudi nije političko pitanje. Oni su kao civili kidnapovani na putevima ili oteti ispred svojih kuća."
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ