NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kriza

10.

      Jedni će reći da je Crna Gora, ulaskom u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca izgubila ime, samostalnost i kralja; dakle, kompletnu državu.
       Drugi zastupaju stanovište da se Crna Gora priključenjem u novoformiranu državu samo vratila na svoje pravo mesto, u svoju prirodnu sredinu, te da je u imenu Srbije sadržano i ime Crne Gore.
       Oni prvi insistiraju da je POSEBNOST imena Crne Gore nastala radom vekova i žrtvenom ustrajnošću brojnih pokolenja (pasova), ratnika, vladara, mislilaca, moreplovaca, pesnika i filosofa, te da je ona (ta posebnost) važnija od života.
       Na tim (polarizovanim) premisama predvojilo se unutrašnje biće Crne Gore i njenog stvaralačkog genija evo biće jedan vek.
       Isključivost, koja često prelazi u zadrtost, dominanta je te podvojenosti.
       Nacionalni status, ime, država - sve je ugrađeno u te podvojenosti ili kako se to već u medicini zove.
       Ni u životima se nije štedelo.
       Na Golom otoku novopridošli Vasojević moli i preklinje Kaponju da mu kaže ko ga je prijavio. Bolje ti je da ne saznaš, kaže mu Kaponja.
       Jeste bolje: prijavio ga je sin.
       Podeljenost, kao jedna od bitnih odrednica bića crnogorskog čoveka, svoj najpotpuniji izraz dobila je u ingenioznoj etnološko-sociološkoj poemi (disertaciji) Matije Bećkovića "Ćeraćemo se još".
       Da li će referendum o državnom statusu Crne Gore (koji je već ušao u zakonsku proceduru) razrešiti podeljenosti, ublažiti polarizacije i saseći ćeraniju, ostaje da se vidi.
       Ovamo u Srbiji (da rečem ono što se uporno prećutkuje, što retko preskače dentalnu barijeru, ono o čemu se potuljeno smejulji, na čemu se uvežbava kontrola nad jezikom) vlada jedno raspoloženje (osećanje) da su ti učestali referendumi u Crnoj Gori uvredljivi, pa i ponižavajući za građane Srbije (osim za one koji u tome vide neku svoju računicu).
       Ima li kraja tom referendumisanju?
       Držati desetomilionsku državu i njen narod u permanentnoj napetosti i pod stresom u očekivanju referendumskog ishoda, u najmanju ruku, nije lepo.
       To mu dođe kao bračna zajednica u kojoj žena stalno kombinuje kako da pobegne, a muž s velikom nostalgijom priziva svoje momačke dane i proklinje dan kad se oženio. Gde je tu ljubav? Vredi li bacati pare za pelene?
       Prigovoriće mi se da ovom složenom, fundamentalnom pitanju, ne pristupam s ozbiljnošću koju nalažu državni i nacionalni interesi Crne Gore i Srbije ponaosob. Čuj, s OZBILJNOŠĆU!
       Šta treba da radim?
       Da kukam i lelečem što dve samostalne evropske države, dve sile, ne umeju, ne mogu, ili naprosto neće zajedno?
       Nemam ja taj mandat.
       Tvrd sam na suzi.
       Plus, više ne pijem.
       Kalemljenje voća pretpostavljam velikim temama, nacionalnim vizijama, državnim interesima i globalnoj strategiji.
       Od deplasiranih optužbi da sam "branio diktatorski, izdajnički režim Mila Đukanovića", nisam se branio. Čuvam sebe od gluposti. Ako se već od samog sebe nisam sačuvao.
       Nisam branio predsednika Đukanovića (moj slučaj nije megalomanija) - branio sam volju građana Crne Gore da baš njega, a ne nekog drugog, na izborima kao priznatoj instituciji demokratije, izaberu za svog predsednika.
       Eventualno osamostaljenje Crne Gore ne vidim kao tragediju niti za Srbiju niti za Crnu Goru. Glasam za svaku samostalnost. Samostalnost je prvi stepen svakog istinskog ujedinjenja. Kad se izvedu svi bilansi, kad se svedu svi računi, kad se sve sabere, oduzme, pomnoži i podeli, lako ćemo se ujediniti. Tu smo gde smo - niko neće pobeći.
       Predsednik dr Vojislav Koštunica insistira da se mirno i krajnje pribrano sačekaju rezultati najavljenog referenduma u Crnoj Gori. Šta drugo? Da šalje tutore?
       Referendum (uostalom, kao i demokratija u celini) zna da bude zloupotreba naroda, alibi za vlast, ali šta nije.
       Narodna je pošljednja. Ma kud to vodilo.
      
       (Kraj)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu