Prof. Biljana Lazarević: Četrdeset dana pod ostrogom (3)

      Prva tri dana časnog posta nema hrane. Uveče dobijamo samo šolju čaja. U moju keliju na brzinu uđe poneka monahinja noseći mi polovinu jabuke.
       One su naviknute na ovako rigorozan post, ali se brinu za mene kako ću podneti. Odbijam ponuđeno. Ni ja nisam gladna. Želim da budem kao one.
       U vreme posta smanjen je obim poslova. Iguman insistira da svi oni koji obavljaju teške poslove u vreme strogog posta prestanu sa radom.
       Posmatram monahe ubledele, prozračne. Osećam njihovo strpljivo podnošenje teškoća, tihu borbu.
       Post je u toku.
       Jednoga dana rekoše mi da sam dobila blagoslov da idem na pričešće u skit kraj Nikšića. Dadoše mu ime Jovan Do po Svecu Jovanu Krstitelju. Osećam da postoji neka viša pravda koja zna svaku našu želju i misao.
       Mnogo sam želela da vidim skit o kome godinama slušam. To je grad monaha. Kad se završi, biće kao Hilandar. Žene neće moći da ga posećuju.
       Do skita vodi kozja staza. Bespuće. Molim za blagoslov da sa mnom ide i monahinja kod koje sam na poslušanju.
       Skit se nalazi na oko osam stotina metara nadmorske visine. Manastirski džip se sporo probija, a onda odjednom, u velikoj dolini uklještenoj među brdima, ugledasmo nekoliko manastira.
       To ruši moju predstavu o jednom skitu. Gradnja je prestala u zimskom periodu, ali će se nastaviti čim vreme bude dozvolilo. Oštar vetar koji je jako duvao nije mogao da me spreči da svuda zavirim. Pravi grad monaha. Monaška lavra!
       U ovo ogromno gradilište mnogo je truda uloženo. To se oseća na svakom koraku. LJudska ruka koja je svaki kamen ugrađivala utkala je u njega mnogo ljubavi, pa kad se nađete usred svih tih stazica i puteljaka što vode u različite crkve pomislite da se nalazite na nekom Božanskom raskršću.
       Naizgled obična slova, duboko urezana isijavaju snagu tajanstvenih poruka. Tada se osećate uzvišeno i kao da ste dostigli duhovno uzrastanje. Umetnik je u tom trenutku oslikavao kupolu u tek izgrađenoj crkvi.
       Iz crkve se čuje pojanje, pa vas ta muzika ponese i uznese. Poverujete da je ljudska dobrota svuda oko vas, a vi slikar ljudskih duša. Prilazim da primim pričešće koje ću pamtiti. Samo je NJegovo Svevideće oko znalo za moju želju da vidim skit i preko igumana poslao poruku.
       Ovde je mnogo obrazovanih mladih monaha. Upoznajem jednog za koga rekoše da je u Londonu završio dva fakulteta. Ne znam čime više osvaja: da li znanjem ili fizičkom lepotom. Živi na pustom ostrvu sa zmijama. Dođe pod Ostrog petnaestodnevno za brašno da bi mesio hleb. Vedar monah koji tvrdi da svako mora da dobije porciju pakla na zemlji, ali to nije ništa u poređenju sa emocionalnim trijumfom koji pravednike Gore očekuje. Dakle, vredi se pomučiti.
      
       OTAC LAZAR: Svima je jasno da Jovan Do gradi iguman ostroški, ali ako njega pitate, spremno odgovara da to čine Sveti Vasilije i Sveti Jovan Krstitelj. U tome je kategoričan.
       Poznajući ga kao vrlo skromnog čoveka, ne insistiram, ali ću navesti reči vladike Atanasija Jevtića izgovorene na proslavi u Jovan Dolu kada je između ostalog rekao: "Ovde otac Lazar stvara mesto pokajanja za sav srpski narod, jer je Gospod preko Svetog Jovana blagoslovio oca Lazara da pokaže primer obnavljanja i pokajanja. Tako ćemo dobiti još jednu veliku duhovnu školu."
       Otac Lazar je, kada slušate monahe pod Ostrogom, najveći asketa i najbolji monah. To je tačno, jer ga znam još iz vremena kada je počeo da uzima samo jedan ili dva obroka nedeljno.
       Pred njegovom ispovedaonicom često se redovi otegnu u nedogled i on tada, ne praveći pauzu sluša strašne ispovesti koje ga do temelja potresaju, ali ljudi odlaze utešeni, smireni. Jedini je duhovnik za više manastira. Na Cetinju, u Bogosloviji, dok je otac Lazar ispovedao učenike, čula sam dečaka budućeg sveštenika, kada je izleteo iz učionice kako kaže: "Divan je. Ime mu je ljubav."
       Pod Ostrogom je monah poreklom sa Kosmaja. Posmatrajući nesrećne koji ovde dolaze čujem ga kako teši ljude da ne klonu, jer ne mogu izmeniti svoju sudbinu, ali duhovna snaga u čoveku uvek pomogne da se teškoće podnesu i na kraju čovek pobeđuje.
       Monah - Kosmajac nosi blagost u očima, a kuva najlepše čajeve od raznih divljih biljaka. Pravi sokove, meleme, i veliki je majstor u pravljenju i graviranju krstova.
      
       DVE SESTRE: Mnogo je interesantnog u životima ovih ljudi, ali nigde nema onog uvreženog u našem narodu da razočaran čovek postaje monah. Odgovor svih svodi se na to da tragajući za višim oblicima duhovnosti nisu želeli da ostanu u mirjanstvu. Ovde su našli svoj ideal zamišljene lepote koji slede i za koji žive. Rekoše mi, još da je u svakog od nas uložen Božji kapital pa se oni trude da svojim životima posvećenim Bogu to poverenje opravdaju.
       Upoznajem devojku otmene lepote kao da je sišla sa neke od fresaka. Studirala je sa četiri godine mlađom sestrom u Beogradu. NJena sestra, student generacije na Likovnoj akademiji, odlazi u Grčku na postdiplomske studije. Tamo ulazi u mnoge crkve i manastire i otkriva da je to ono za čim je tragala. Ni veliko protivljenje roditelja nije je sprečilo da se zamonaši. Ubrzo postaje igumanija.
       Starija sestra napušta studije stomatologije i pridružuje joj se. Pitam je kako izgleda kada starija sestra svakoga jutra, tražeći blagoslov, ljubi ruku mlađoj sestri i pri tom je zove mati. "Sasvim prirodno", kaže V. koja je iz redova mirjana zaposlena u manastiru, "i kada smo same, isto se ponašam". Ne znam da li razumete, ali moja sestra blagosiljajući daje, u stvari, Božji blagoslov." Bilo mi je jasno, ali i neobično.
       Reka ljudi odlazi sa Ostroga sa promenjenim uverenjima koja život ispravljaju ili usmeravaju u boljem smeru - ka uzvišenijim ciljevima. Mladi u tome prednjače. Posmatram ih kako spavaju asketski na golim klupama, a ne u konaku na krevetima.
       Mladi monah predstavlja mi trojicu mladića sa interesantnom pričom. Počeo je rat. Momci su dobili pozive. Jedan od njih, majstor, morao je nešto da popravi u manastiru pa su mu ostala dvojica pravila društvo. Po završenom poslu monah želi da im očita molitvu nad Svečevim moštima - da se živi vrate kućama. Tako je i bilo. Kažu da se okolo strašno ginulo, a njih metak nije ni okrznuo. Ovi momci redovno dolaze pod Ostrog i spavaju na klupi.
      
       NA KRAJU: Teško je shvatiti to nedokučivo što čovek sigurno neće odgonetnuti, a što se naziva Božjom voljom ili da se shvati da je dar Božji nematerijalni i da se zove Blagodat. Kažu da je to neizrecivo, neshvatljivo i najbogatije čudo od koga čovek postaje mnogook i bistroum, a njegovi prirodni darovi i talenti se prosvetljuju, jačaju, obnavljaju.
       Upoznala sam manastirski život, pročitala mnogo Svetootačkih knjiga i svake noći uzaludno upirala pogled u nebo ne bih li, kako neko reče "na paperjastim oblacima primetila čoveka sa knjigom računa sa dvostrukim knjiženjem: za pravednike i grešnike". Nisam ga videla, ali se odlično sećam stihova: "Bože, koliko li plavo prosipaš samo da te ne bismo videli."
       Bliži se kraj mom boravku. Prošlo je četrdeset dana provedenih sa ovim divnim ljudima. Odlazim bogatija nečim nemerljivim, nevidljivim i mnogo srećnija. Ovde čovek nauči da je vrlina biti skroman i zadovoljan malim i da materijalno blagostanje ne znači sreću.
       Svi mi prilaze da se pozdrave. Grle me, a zatim mi predaju poklone koje vade iz nedara, ispod mantija. Poklanjaju mi Sveto pismo, molitvenike, krstiće, brojanice, ikonice.
       Daju mi jedino što imaju, jer živeći u dubokoj askezi nemaju ništa.
       Stari monah pruža mi sasušenu jabuku. Sve ih grlim i obećavam da ću opet doći.
       Gušim se u suzama.
      
       (Kraj)
      

Prof. Biljana Lazarević iz Smedereva predavala je srpsko-hrvatski jezik i književnost do penzije. Stekla je ugled i poštovanje: šest nagrada na saveznim takmičenjima, znatno više na republičkim. Po prirodi posla koji je radila i u duhu vremena u kome je živela - svoje interesovanje držala je podalje od religije, crkve, molitve i manastira.        Onda se promenilo vreme, promenio se život prof. Lazarević i - ona je pronašla veru. Ali gospođa Lazarević je od one vrste ljudi koja se ničeg ne laća bez vidnih posledica. Tako je plod njenog angažovanja biblioteka o veri koja je pridodata fondu gradske biblioteke u Smederevu. A početkom godine prof. Biljana Lazarević je rešila da "okusi" manastirski život. Dobila je dozvolu da 40 dana provede u manastiru, ali ne bilo kom. Bila je u Ostrogu - svetom mestu koje je svake godine cilj hiljada hodočasnika. Ovo je njen zapis o ljudima koji su tamo, i o tom izuzetnom mestu.