Predlog ruskog predsednika Vladimira Putina da dve nuklearne sile radikalno smanje svoje arsenale tumači se kao ponuda i izazov novom američkom predsedniku i nesumnjivo će biti jedna od najvažnijih tema njihovih budućih pregovora

      Za ruskog predsednika Vladimira Putina važi da je sklon da uporedo vodi nekoliko bitaka. Iako njegov uticaj i faktičku moć omeđuju mnogi nasleđeni faktori, on je uspeo da za kratko vreme uvede novine (u poreski sistem, na primer, o čemu se u vreme Borisa Jeljcina samo debatovalo), ili da razmrsi dugogodišnje finansijske čvorove (između budžeta, na jednoj, i njegovih dužnika i korisnika, na drugoj strani), i da istovremeno započne kontroverzni "rat protiv oligarha" u još kontroverznijem biznisu, u nameri da njihove razigrane (političke) apetite svede u koliko-toliko normalne tokove i racionalne okvire. Taj "rat" je na mnogim stranama različito tumačen, uključujući optužbe protiv Putina da guši javnu reč i slobodu medija (pod kontrolom finansijskih magnata), ali je više nego jasno da to nije tačno, o čemu svedoči i to da ni jednom od medija kojima se famozni Gusinski zaklanja u ofanzivi protiv Kremlja ne fali "ni dlaka s glave": svi su i dalje nepomirljivi kritičari Putina, ma šta on činio ili govorio.
       Ilustracija može biti i najava iste takve ofanzive čiji bi cilj bio da se zavede red u poslovanju najvećeg ruskog monopoliste "Gasproma": Putin ne krije da namerava da uspostavi stvarnu kontrolu (države) nad ovom supergigantskom kompanijom (formalno, u mešovitom vlasništvu) da bi okončao haos koji godinama potresa ovu firmu, naviknutu da se ponaša kao država u državi. Kao i sve imperije novih bosova ruske ekonomije. Kremlj je, naime, došao do zaključka da je više neodrživo da "Gasprom" može da posluje sa gubicima, dok se njegov artikl traži i prodaje bolje nego ikad, takoreći svugde, i na Istoku, i na Zapadu. Iz tog ugla, uspostavljanje kontrole znači stati na put besomučnoj pljački države i malih akcionara "Gasproma", čiji glavni menadžeri (istovremeno i posednici najvećeg dela akcija) - sisaju godišnje milijarde dolara preko drugih kompanija koje su osnovali upravo u tu svrhu!
       Domaća javnost nije bila iznenađena kad je Putin najavio da će znatno smanjiti broj pripadnika armije i drugih oružanih grupacija i istovremeno predložio Amerikancima da Rusija i SAD obostrano radikalno smanje svoje nuklearne arsenale. "Predlažemo Sjedinjenim Državama da zajedno postavimo novi cilj - radikalno smanjenje broja nuklearnih bojevih glava koje poseduju naše zemlje na 1 500, što se realno može ostvariti do 2008. godine" - izjavio je ruski lider.
      
       Novi start za START-2
       Dok je kod kuće ta inicijativa bila primljena kao još jedan pokušaj Kremlja da parira projekciji SAD da stvori novi antiraketni sistem koji bi pokrio celu teritoriju severnoameričkog kontinenta, strane diplomate i posmatrači su Putinov predlog videli kao direktan izazov novom američkom predsedniku i jednu od najvažnijih tema njihovih budućih pregovora. Utoliko pre što je ruski lider otišao i dalje, da ta brojka (1 500 nuklearnih bojevih glava na svakoj strani) nije nikakav krajnji limit i da se može dalje pregovarati o još nižem atomskom nivou.
       Putin je, može se reći, sam stvorio bazu za svoj potez koji bi mogao dovesti do novog radikalnog smanjenja atomskog naoružanja ne samo Rusije i SAD, već i u čitavom svetu. Naime, on je prošlog leta uspeo da ubedi Državnu dumu (što Jeljcinu i njegovom timu godinama nije polazilo za rukom) da najzad ratifikuje američko-sovjetski sporazum o ograničavanju nuklearnog oružja, START-2, kojim su se Rusija i SAD obavezale da će do 2007. godine smanjiti atomske bojeve glave na 3 000, odnosno
       3 500. Sada ruski predsednik nudi da se faktički u istom periodu dogovorene brojke prepolove.
       Tajna Putinovog "nuklearnog radikalizma" je, međutim, vrlo providna: Rusija nema dovoljno novca ne samo za obnovu svojih strategijskih nuklearnih snaga - izgradnju novih balističkih raketa, nego ga nema ni za puko održavanje postojećeg potencijala. Stalno smanjivanje nuklearnih bojevih glava i njihovih nosača, lansera, predstavlja direktnu uštedu i zbog toga nimalo ne greše oni strani vojni eksperti koji su odmah minuciozno uočili da "Moskvi ništa drugo i ne preostaje" nego da na tom planu bude vrlo radikalna. Istini za volju, i domaći analitičari su svih proteklih godina ukazivali na to da ruski nuklearni arsenal brzo zastareva i da će strategijske snage biti prinuđene da otpisuju bojeve glave i rakete bez obzira na brojke i nivoe zapisane u međunarodnim i međudržavnim sporazumima o smanjenju naoružanja.
       Predsednik Putin svoj predlog potkrepljuje argumentom (računa se i na propagandne efekte na domaću javnost, koja, međutim, od toga nema ništa) da će Rusija, ako bi se ostvarila njegova inicijativa, imati manje raketa, ali zato znatno savremeniji i efikasniji nuklearni štit i mač. Kao i ukupne oružane snage, s obzirom na zamišljenu, ništa manje radikalnu, vojnu reformu. Sve se, dakle, svodi na zaključak da je Putinova inicijativa bila rođena - iz nužde jer će održavanje sadašnjih strategijskih nuklearnih snaga, kao i kopnene vojne sile - prema proceni zamenika predsednika parlamentarnog komiteta za odbranu Alekseja Arbatova - Rusiju u idućih deset godina koštati celih 26 milijardi dolara. Amerikanci i bez te računice dolaze do zaključka da će Rusija, nezavisno od pregovora i sporazuma sa SAD, do kraja iduće decenije morati da se zadovolji veoma ograničenim nuklearnim potencijalom.
      
       Sporni "kišobran"
       Znajući to isuviše dobro, Amerikanci su na Putinovu inicijativu reagovali odbojno i zvanično ocenili da tako drastično limitiranje broja nuklearnih glava prosto nije realno. Zbog toga je otvoreno pitanje da li će Kremlj i Bela kuća u novi milenijum ući sa isto tako suprotnim, kao sada, pozicijama ili će one, s dolaskom nove američke ekipe, biti ublažene ili pak još tvrđe. Na jednoj strani, novi predsednik SAD DŽordž Buš nema razloga da glumi ljubaznost, na koju je njegov prethodnik bio koliko-toliko obavezan s obzirom na šarmantno prijateljevanje s Borisom Jeljcinom, ali bi, na drugoj, mogao da pruži ruku Putinu da se zajednički staraju o dugoročnoj stabilnosti međunarodnih odnosa ako se iole možemo uzdati u predviđanja da će američka spoljna politika, s novim šefom Stejt departmenta Kolinom Pauelom, biti više "internacionalistička" nego "intervencionistička" - ma šta to značilo.
       To će se pokazati već u prvim američko-ruskim kontaktima, kad se bude pomenula namera SAD da izgrade novi "nacionalni sistem protivraketne odbrane", kojim je Klinton pokušao da Rusiju definitivno gurne u drugi plan. Taj raketni "kišobran", zvanično, nema veze s Rusijom, budući da su SAD proklamovale da se njime štite od eventualnih raketa koje bi na njihovu teritoriju usmerila neka iz grupe tzv. nestabilnih zemalja, na primer Severna Koreja. Moskvu to, naravno, ni izdaleka nije umirilo i zato ona insistira na stavu da bi podizanje takvog "kišobrana" predstavljalo grubo kršenje Sporazuma o ograničavanju sistema antiraketne odbrane (ABM), koji su dve nuklearne velesile potpisale 1972. i koji precizno zabranjuje realizaciju američke projekcije. Sjedinjene Države nude Rusiji novi dogovor, to jest da se usaglase o modifikaciji starog sporazuma, ali Moskva o tome ne želi ni da razgovara s obrazloženjem da bi to grubo narušilo postojeću strategijsku ravnotežu, odnosno ruske nuklearne snage stavilo u podređen položaj. Klinton u svojoj nameri nije otišao do kraja ostavivši svom nasledniku da donese konačnu odluku. Iako je i Buš, kao i Gor, u principu podržavao ideju o novom, sveobuhvatnom, antiraketnom "kišobranu", nije isključeno da njena realizacija neće biti isturena među njegove prioritete.
       Izvesno je, međutim, da neće biti odbačena i zato će, u manjoj ili u većoj meri, i na početku novog milenijuma to ostati jabuka razdora u odnosima Moskve i Vašingtona. S obzirom na nagomilane unutrašnje probleme, može se očekivati da će Rusija na tom frontu biti spremnija da pristane na razgovor o modifikaciji sporazuma iz 1972, odnosno na određene ustupke pod uslovom da nova administracija SAD ispolji više razumevanja za, recimo, Putinovu inicijativu i prihvati pregovore o daljem ograničavanju u drugim oblastima nuklearnog naoružanja. Pogotovo ako se Kremlj, kako se čini, makar unutar svojih zidina, pomirio s tim da će američki novi raketni kišobran kad-tad postati realnost, iz čega logično sledi da će nastojati da iz spora, koji i inače ne može da reši u svoju korist, izvuče koliko se može.
      
       Nova armija
       Uporedo s tim, sa mnogo većim izgledima da postane stvarnost već u nekoliko idućih godina, predstoji temeljita reforma ruskih oružanih snaga, uključujući značajno smanjenje brojnog sastava armije i drugih "struktura sile", budući da nova vojna doktrina proklamuje da u eventualnim ratovima brojna premoć neće biti od odlučujućeg značaja. O pogubnim posledicama koje je po oružane snage Rusije imao raspad SSSR-a, u kojem su vojnoindustrijski kompleks i vojna sila bili neprikosnoveni, pisalo se uglavnom kroz ilustracije da vojnici gladuju a oficiri kradu oružje da bi ga prodavali kriminalcima! Iako je i to delimično istina, glavni problem oružanih snaga Rusije, na čijoj se moći do pre jedne decenije zasnivala predstava o Sovjetskom Savezu kao o svetskoj supersili, u tome je što je i ona sama svesna da ju je vreme pregazilo. U jednom trenutku, kako su tvrdili neki domaći analitičari, ruski Generalštab se suočio sa neprijatnom istinom da od milion vojnika njegove armije jedva svaki deseti odgovara zahtevima rata, na primer, u Čečeniji. Vojni eksperti u Putinovom štabu u Kremlju umeli su da priznaju da "naša (ruska) armija jednostavno nije sposobna da vodi rat velikih razmera"! Jedan vojni komentator je sarkastično primetio da u Rusiji "svi nose neku uniformu ili imaju neko vojno zvanje, ali kad dođe rat - nema ko da ratuje"!
       Putinov glavni savetnik za pitanja nacionalne bezbednosti, sekretar Saveta za bezbednost Sergej Ivanov, stalno ponavlja da takva situacija - koja je (kako se sada kritički gleda na nedavnu prošlost) velikim delom posledica zaštitničkog držanja bivšeg predsednika Borisa Jeljcina prema generalima iz sovjetske ere - "mora da se izmeni". Prvi rez u okviru obimne vojne reforme sastojaće se u drastičnom smanjenju broja pripadnika gotovo svih ogranaka oružanih snaga. Prema tabeli koju je, pod Putinovim predsedništvom, usvojio Savet za bezbednost, u toku pet godina biće ukinuto oko 600 000 "mesta" u armiji i drugim vojnim strukturama. Odnosno, već 2005. godine Rusija bi umesto dva miliona i 136 000 ljudi u uniformi imala "samo" milion i po (što je tri puta manje nego vojna sila koju je poslednji sovjetski predsednik Mihail Gorbačov ostavio u nasleđe prvom ruskom predsedniku Borisu Jeljcinu).
       Jeljcinov naslednik Putin, međutim, ne želi više da robuje sovjetskoj opsesiji generaliteta i odbacujue stav koji vojnu silu "velike Rusije" meri brojem vojnika pod oružjem. Putin je rešio da kvalitet ima prednost nad kvantitetom, to jest da će ušteda u vojnom budžetu, usled smanjenja brojnog stanja, biti usmerena na profesionalizaciju armije. Jedina struktura koju smanjenje neće zahvatiti biće desantni korpus, čiji su pripadnici jedini pravi profesionalci u ruskoj armiji. "Leteći komandosi" su pandan američkim "zelenim beretkama" i važe za supervojnike. Predviđa se da će se u jednog budućeg "univerzalnog vojnika", koji bi bio osposobljen da rukuje i najmodernijim oružjima, ulagati najmanje tri puta više nego u sadašnjeg. Sada se gotovo 80 odsto vojnog budžeta troši na golo izdržavanje (preživljavanje) žive vojne sile i vojnu birokratiju. Ubuduće, lavovski deo vojnih izdataka bio bi usmeren na vojnu tehniku, moderno naoružanje i nova oružja. Nad celom zamisli, međutim, vise jedno-dva "ako": pretpostavlja se da će preporod oružanih snaga Rusije biti postignut ako se ostvari predviđeni tempo smanjenja brojnog stanja. I još, ako Rusija u celoj idućoj deceniji uspe da održi sadašnji privredni rast, prosečno pet-šest procenata godišnje.
      
       BRANKO STOŠIĆ
      
      

Likvidacija viška Prvobitno je bilo predloženo da se brojno stanje ruske armije smanji za celih 850 000 vojnika, a oružane snage ukupno za milion i 200 000 pripadnika, uključujući civilne službenike u raznim vojnim strukturama.        Prema planu koji je usvojio Savet bezbednosti, na sednici kojom je predsedavao predsednik Putin, armija će biti smanjena za 270 000 vojnika (kopnene snage - 180 000, ratna mornarica - 50 000 i ratno vazduhoplovstvo - 40 000).        Reforma će obuhvatiti i armiju Ministarstva unutrašnjih poslova (33 000 vojnika manje nego sada), tzv. železničku armiju (10 000) i pogranične snage (5 000). Isto tako i jedinice Ministarstva za vanredne situacije i tajne službe (Federalna služba bezbednosti i druge), čiji broj se smanjuje za 25 000 pripadnika raznih profila.        Najzad, i armija generala će biti smanjena, za najmanje nekoliko stotina.