NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Republika i Kosovo

      Smena na čelu američke administracije uvek je događaj od prvorazrednog značaja za međunarodne odnose, naročito na kriznim područjima kakvi su Balkan ili Bliski istok. Osam godina Klintonove administracije ostavilo je dubok trag na Balkanu koji će dugo biti predmet oprečnih ocena i sporova. Za demokrate, tradicionalno naklonjene intervencionističkoj spoljnoj politici, Bosna i Kosovo su bile tačka na kojima su se branile osnovne američke vrednosti, vodeća uloga SAD u postbipolarnom svetu i vitalnost transatlantskih odnosa, tj. NATO-a. U ime "humanitarnog intervencionizma" Sjedinjene Države i NATO su tokom četiri godine čak dva puta intervenisale na Balkanu - 1995. u Bosni i 1999. godine na Kosovu - preuzimajući odgovornost ne samo za njihovu budućnost nego i za konačan ishod jugoslovenske krize. Za mnoge republikance, tradicionalno sklone izolacionizmu i ralnoj politici - ove intervencije su bile samo nepotrebne vojne avanture u područjima gde SAD nemaju vitalne nacionalne interese i razvlačenje američkih snaga koje ugrožava američku sposobnost da vojno reaguje u slučaju ozbiljnih pretnji interesima SAD.
       Predizborna izjava Kondoliz Rajs, spoljopolitičkog savetnika republikanskog kandidata DŽordža Buša Mlađeg, da će republikanci povući američke vojnike iz Bosne (4 300 vojnika) i sa Kosova (7 000 vojnika) stoga je izazvala burne reakcije s obe strane Atlantika. U krugovima Klintonove administracije ova izjava je izazvala uzbunu zbog toga što je dovela u pitanje ukupan bilans njene spoljne politike u koju je bio uložen veliki politički kapital dovodeći, naročito tokom prošlogodišnjeg rata protiv Jugoslavije, do same ivice odnose sa evropskim saveznicima i glavnim međunarodnim partnerima, poput Rusije i Kine. Preuzimajući odgovornost za Bosnu i Kosovo, NATO je za njih vezao i sopstvenu sudbinu a neuspeh međuˇnarodnih protektorata na Balkanu definitivno bi potkopao ionako poljuljano poverenje Evropljana u vodeću ulogu SAD i svrhu opstanka NATO-a posle završetka hladnog rata. Sporovi američkoj ulozi u jugoslovenskoj krizi oživeli su evropske pokušaje da stvore vlastite oružane snage, nezavisne od NATO-a, ali je nedavni samit EU u Nici pokazao da Evropljani i dalje nisu jedinstveni u pogledu zajedničke odbrambene politike.
       Šta se, dakle, može očekivati od politike nove republikanske administracije na Balkanu?
       Na spoljnu politiku Sjedinjenih Država uticaće najmanje tri bitna činioca: njena spoljnopolitička doktrina, interesi u glavnim regionima i ličnosti koje će biti na njenom čelu. Za razliku od demokrata, republikanci nesumnjivo pokazuju mnogo manje spremnosti da svoju spoljnu politiku zasnivaju na "izvozu" američkih vrednosti i sklonost da slede klasične nacionalne interese, odnosno da se rukovode tradicionalnim načelima realne politike. Na ovakvo opredeljenje navodi saznanje da uprkos svojoj nesumnjivoj vojnoj, ekonomskoj i političkoj superiornosti, SAD jednostavno nemaju dovoljno snage da igraju ulogu jedine sile u "unipolarnom svetu". Takav pokušaj dve Klintonove administracije nije samo ugrozio odnose sa saveznicima nego je mobilisao potencijalne američke rivale navodeći ih da prevaziđu međusobne razlike u zajedničkom otporu američkoj dominaciji. Verovatno je da posle Klintona nijedan budući američki predsednik neće imati onaj strateški komfor kakav su Sjedinjene Države imale u deceniji posle kraja hladnog rata i moraće prihvatiti činjenicu da je savremeni svet multipolaran a da američka politika mora ne samo uvažavati nego i praviti kompromise sa glavnim partnerima na međunarodnoj sceni. To, ipak, ne znači da odnosi sa glavnim partnerima na međunarodnoj sceni - Rusijom i Kinom - neće biti opterećeni pitanjima kakvo je stvaranje novog američkog raketnog odbrambenog sistema i da će se prevazići rastuća napetost u odnosima NATO-a i budućih evropskih snaga za brze intervencije.
       Takva ocena utiče i na redefinisanje američkih nacionalnih interesa onako kako ih tumače vodeće ličnosti nove administracije. Govoreći u nekoliko navrata o prošlogodišnjem ratu protiv Jugoslavije, novi američki državni sekretar, penzionisani general Kolin Pauel, naglašavao je da se on ne bi poput generala Veslija Klarka olako povinovao zahtevima političara da interveniše protiv Jugoslavije a ako bi na to bio primoran, vodio bi rat svim raspoloživim sredstvima, dakle i kopnenim snagama, do konačne pobede. Pauel je primetio da je rat protiv Jugoslavije "predugo trajao", tj. da 78 dana rata protiv relativno male i tehnološki inferiorne sile kakva je Jugoslavija nisu pokazali da je NATO superiorna vojna mašinerija od koje bi trebalo da zaziru sile poput Rusije, Kine i drugo, odnosno da novi strateški koncept NATO-a počiva na nesigurnim osnovama. Nasuprot tome, on je naglasak stavio na ono po čemu je postao poznat u vreme dok se nalazio na čelu Združenog štaba američkih oružanih snaga, tzv. Pauelovu doktrinu, prema kojoj SAD mogu da ulaze samo u one oružane sukobe za koje je izvesno da ih mogu brzo i s minimalnim gubicima rešiti u svoju korist i zbog koga ga kritičari nazivaju generalom koji je spreman da "vodi samo već dobijene ratove".
       Iako će Pauel, s pozicija državnog sekretara, i Kondoliz Rajs, s pozicija savetnika za nacionalnu bezbednost, nesumnjivo imati presudnu ulogu u spoljnoj politici nove američke administracije, ne bi trebalo potceniti uticaj drugih republikanskih prvaka i moćnih spoljnopolitičkih lobija. Uprkos neskrivenom zadovoljstvu političara i javnosti u Srbiji što su sa scene otišli Bil Klinton, Medlin Olbrajt, Ričard Holbruk i drugi protagonisti prošlogodišnjeg rata protiv Jugoslavije, ne bi trebalo smetnuti s uma da su upravo republikanci krajem osamdesetih godina započeli krstaški rat protiv Miloševićevog režima, i to upravo na Kosovu. Iako su se na ključnim mestima u administraciji DŽordža Buša Starijeg, oca novog američkog predsednika, nalazili ljudi koji su odlično poznavali Jugoslaviju i bili joj nesumnjivo naklonjeni - Lorens Iglberger i Brent Skoukroft - to nije sprečilo lidera tada republikanske manjine u Kongresu Roberta Dola ("senator iz Tirane") da otvoreno stane na stranu albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu i započne hladni rat protiv režima u Srbiji. Slične stavove zauzeli su i mnogi drugi uticajni republikanci (na primer, oni koji će nesumnjivo imati uticaja na politiku nove administracije prema Balkanu.
       Za razliku od Klintonove administracije koja često nije bila spremna da sasluša mišljenje Pentagona, republikanci imaju dobre veze sa generalima i verovatno je da će imati mnogo više sluha za njihovo mišljenje. Vojne intervencije na Balkanu donele su američkim vojnicima više značajnih baza na Balkanu, od Hrvatske i Bosne, preko Kosova do Makedonije i Albanije i teško je očekivati da će ih se Pentagon lako odreći, čak i uz smanjeno američko vojno prisustvo. Rešenje ovih oprečnih interesa nudi bitno izmenjena politička slika u regionu sa koje su nestali problematični ili otvoreno neprijateljski režimi Salia Beriše, Franje Tuđmana i, naročito, Slobodana Miloševića na njihovo mesto došle su nove političke snage koje nisu sklone za vojna rešenja otvorenih kriza. Kada je Kosovo u pitanju to bi moglo, između ostalog, značiti da će nova američka administracija u istu ravan staviti i Srbe i Albance kao moguće partnere u očuvanju statusa kvo dok na američku podršku mogu računati oni koji pokažu veću sposobnost da rešavaju sporna pitanja političkim putem i u okvirima američkih interesa i načela. Otvoreni revizionizam i sklonost ratnim avanturama kosovske Albance dugoročno ne preporučuje za saveznike, izuzev u slučaju da uspeju da akcijama, poput upada gerilaca OVK na jug Srbije, isprovociraju vojnopolitičku operaciju i time nove vlasti u Beogradu uvuku u klopku iz koje režim Slobodana Miloševića nikada nije uspeo da izađe.
       U ovom trenutku, čini se da Jugoslaviji najveći manevarski prostor prema Kosovu nude ne samo regionalne organizacije poput Pakta za stabilnost nego i eventualno članstvo u Partnerstvu za mir, naravno, pod uslovom da republikanci nastave ovaj program u okvirima i s ciljevima koje mu je dala Klintonova administracija. Činjenica da se u njegovom članstvu ili u članstvu NATO-a nalaze gotovo svi stari i novi jugoslovenski susedi, čak i Rusija upućuje na zaključak da bi Partnerstvo za mir u pitanjima vojne bezbednosti ("hard-securitdž") nudilo širi politički okvir od Pakta za stabilnost, OEBS-a, čak i od EU čija je uloga poslednjih desetak godina svedena uglavnom na pitanja ne-vojne bezbednosti ("soft-securitdž"). Stav Kondoliz Rajs da Evropljani ubuduće treba da se bave očuvanjem mira dok bi uloga američkih oružanih snaga bila da vode ratove naišla je na kritike evropskih saveznika. Oni smatraju da bi narušavanje kolektivne odgovornosti članica NATO-a takođe mogla povećati rizike izbijanja novih kriza. Primenjena na Balkan, ova doktrina bi značila dalje američko dezangažovanje u Bosni, gde je opasnost od novih oružanih sukoba veoma mala za razliku od Kosova gde je rizik od oružanih sukoba i dalje veoma visok i gde Albanci imaju mnogo više poverenja u Amerikance nego u Evropljane.
      
       Upad većeg broja teško naoružanih gerilaca OVK na jug Srbije, za koji je Vojislav Koštunica optužio neimenovane američke lobije, mogla bi biti samo još jedna potvrda da će Kosovo ostati najveći izazov za jugoslovensko-američke odnose. Tokom dva Klintonova mandata ovi odnosi su dostigli najnižu tačku od 1881. godine, kad su uspostavljeni diplomatski odnosi Sjedinjenih Država i Kneževine Srbije, i slobodno se može reći da se oni danas, posle promena u Beogradu i Vašingtonu, nalaze na novom početku. U kojem će pravcu krenuti, manje će zavisiti od "tradicionalnog prijateljstva i savezništva u dva svetska rata" a mnogo više od toga da li će dve zemlje, posle desetogodišnjeg neprijateljstva, ponovo uspostaviti odnose poverenja i pronaći dodirne tačke svojih nacionalnih interesa. Ukoliko se uzroci sukoba kriju u ideološkim i geopolitičkim interesima, onda je nedavnim odlaskom režima Slobodana Miloševića i padom "poslednjeg ostatka Berlinskog zida u Evropi" otklonjena prva prepreka. Da li će biti otklonjena i druga zavisiće od sposobnosti Jugoslavije da političkim sredstvima a ne silom ugasi krizna žarišta kojima je okružena i da u američkim očima od izvora problema postane činilac njihovog rešavanja.
      
       DR PREDRAG SIMIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu