NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Sve stepenice straha

U palati Šajo gde je kao sasvim mlada početnica koračala daskama uz Žana Vilara i Žerara Filipa, slavna glumica Žana Moro (72) postavila je na scenu tragediju "Obris duha" Amerikanke Margaret Edson, za koju je ova dobila Pulicerovu nagradu 1999.

      Velika premijera za (inter)nacionalnu Žanu koja ostvaruje svoj povratak na scenu, ali ne kao tumač uloge već kao reditelj. Izabrani tekst nosi naslov "NJit" (engl.: duh, razum, inteligencija) i delo je Amerikanke Margaret Edson koja je za njega dobila Pulicerovu nagradu 1999. Uz pomoć Stefana Laporta, prevod i adaptaciju uradila je gospođica Moro, sada pod naslovom "Obris duha". O čemu je reč? O jednoj ženi, Vivijan Bering, profesoru engleske književnosti, stručnjaku za proučavanje "Posvećenih soneta" Xona Dona, pesnika iz XVII veka. Vivijan biva suočena sa strašnom dijagnozom: ona pati od raka u poslednjem stadijumu; kroz dva meseca više neće biti živa.
       To je ta tragedija koja je zaredom požnjela uspehe na Brodveju i u Londonu, i koju je Žana Moro (72) postavila na scenu u palati Šajo gde je nekada, kao sasvim mlada glumica, koračala po daskama uz Žana Vilara i Žerara Filipa. Uoči pariske premijere, komad je strahovito odjeknuo u pozorištu Vidi u Lozani, sa istom podelom uloga kao i sada, u kojoj je na čelu LJudmila Mikael u ulozi Vivijan. Sumorno delo prožeto odblescima života i praskavim smehom, eto spektakla u režiji Žane Moro koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
      
       Među nama rečeno, da li su "Obrisi duha" podsticajna ili poražavajuća predstava?
       - Podsticajna. Ipak je tu reč o lucidnoj osobi, oboleloj od raka u poslednjem stadijumu, koja pristaje na lečenje koje je neće izlečiti, dakle na eksperiment. Ona zna da će na kraju komada umreti. Autor joj je to rekao. Ostaje joj manje od dva meseca života.
      
       U stvari, to i nije tako podsticajno...
       - Jeste. Tu posmatramo nekog ko je spreman da se podvrgne istraživanju. Jer i ta žena je celi svoj život provela u istraživanju. Ona je profesor književnosti, stručnjak za englesku poeziju XVII veka, posebno za poeziju Xona Dona, pesnika koji je od pomame i senzualnosti mladog doba prešao put do misaonosti, do prihvatanja ideje o smrti. Rođen kao katolik, on umire kao protestant. I kao biskup. Odrekao se telesnih uživanja, a na kraju i telesnih dokaza, da bi otkrio uzlet duha. I to je ono što je mene opčinilo. Da kažemo, dakle, da je to podsticajna predstava za ljude koji su hrabri, radoznali i lucidni. Ali, oprez! ima tu i veoma komičnih trenutaka kao i surovih u ritualima bolničkog kosmosa.
      
       Otkuda Xon Don?
       - Svaki put kad je obuzme neko jako sećanje na prošli život, bilo da je reč o njenom petom rođendanu kad je otkrila svoju ljubav prema rečima, ili njen susret s profesorom koji joj je saopštio dijagnozu na dan kad mu je pokazala svoju tezu, ili trenutak kad traži samo malo interesovanja od mladog lekara koji joj je bio učenik i koji je, takođe, pasionirani istraživač, ne duše nego mogućnosti da se razreši bolest, što će mu, kako misli, doneti slavu, bogatstvo i uspeh... svaki put ona se vraća Xonu Donu, njegovim izborima, njegovoj sudbini.
      
       Kako je na takvu tragediju reagovala publika u Lozani?
       - Smejali su se. Plakali.
      
       Kako ste vi otkrili komad Margarete Edson?
       - Predložili su mi da ja igram glavnu ulogu. Kritike su mi već bile poznate. Svake nedelje čitam londonski i njujorški "Times". Bila sam uzdržljiva. A onda su me zamolili da u NJujorku zajedno sa Žan-Pjer Leoom otvorim jedan ciklus Trifoovih filmova, i tada sam u avionu pročitala tekst. Bio je pravi, a pogotovo je prizivao nešto što mene opčinjava: taj njen način da se pripremi za smrt... Kad sam na Brodveju videla predstavu, bilo je veličanstveno. I to me je ubedilo...
      
       ... da ne igrate glavnu ulogu?
       - ... da je za to potrebna glumica mlađa od mene. Žena koja bi još mogla imati dece. S druge strane, i ja sam svojevremeno bila suočena s takvom bolešću. Po povratku sam rekla Suzani Sarkis, koja se kao pozorišni menadžer zanimala za komad, da bih volela da ga ja postavim na scenu. Rekla mi je da se slaže. Što se tiče godina glavne junakinje, znam da sam u pravu. Evo, Majk Nikols upravo snima filmsku verziju. I šta!, izabrao je Emu Tomson.
      
       Bili ste nadahnuti američkom predstavom?
       - Ne. Odmah sam zamislila neki drukčiji scenski raspored. I onda, pošto sam po majci Engleskinja, dakle znam oba jezika, držala sam do toga da lično napravim adaptaciju sa Stefanom Laportom, koji je već bio uradio prevod. To mi je omogućilo da odem najdublje što se može, da nađem prave reči. Takođe smo preveli i neke pesme Xona Dona. A onda sam sve organizovala: podelu, zvuk, svetlost, dekor, sve.
      
       Nikada pre toga niste radili pozorišnu režiju?
       - Ovo je moj prvi pokušaj. Ranije nisam ni razmišljala o tome.
      
       Činjenica je da ste uradili neke filmove...
       - Sve što radim, jeste produžetak onoga što ja jesam. Sve se drži u vezi. Život mi je dat, kako ja to mislim, da odem što je moguće dalje, što je moguće preciznije. I uveravam vas, ovo jeste prvi ali nije i poslednji komad koji ću postaviti na scenu.
      
       Nikada ne osetite strah?
       - Osetim. Osećam ga sve vreme. Ali strah nije interesantan. Strah od čega, uostalom? O kojem strahu vi govorite?
      
       Od života. Od smrti. Od vremena koje prolazi.
       - Uopšteno govoreći, ljudi se boje smrti zbog ništavila. Taj život koji proklinju, kroz koji prolaze s moralnim patnjama, s fizičkim, s ogromnim teškoćama, čak i oni koji su u krajnjem bolu, u bolu koji se može savladati samo morfijumom, eto! Ni oni se ne mogu odlučiti da napuste ove tralje. Zbog onog nepoznatog. Evo ja, i ja živim u nepoznanici. Kuda mi to idemo, mi koji ovo radimo? U dubinu ličnosti. Izmišljenih. Zamišljenih. Izmaštanih. Ja nisam ta koja mogu da uzmem komad papira, olovku. Ne. Ja moram da platim svojom ličnošću. Ima jedna divna Griberova rečenica, tako osobena, tako usplamtela: "Reditelj je neko ko rasteruje strah drugih.(...) A kad se strah odstrani, oni postaju toliko lepi. Potrebno je mnogo topline da bi se taj strah odagnao. Kako ja imam sreću da sam toliko slab čovek, oni znaju da ih ne varam." Iskusila sam sve stepenice straha. Nije reč o onom strahu od publike, to se zove trema i to nije interesantno. Ali strah da neću doći do onog što tražim. Da neću otvoriti vrata koja će nam omogućiti da uđemo u kožu druge ličnosti.
      
       (Le Nouvel Observateur)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu