Mala kneževina uložila fantastičnih 14 miliona franaka i dve godine priprema da bi se organizovala prva fešta u slavu plesa

      (Specijalno za NIN iz Monte Karla)
      
       U Monaku gde je početkom ovog odlazećeg veka veliki Djagiljev, sa svojom trupom Ballets Russes, novim idejama zadivio otmeni, aristokratski svet Monte Karla, prošle nedelje održan je prvi svetski kongres igre - Monako Danses Dances Forum. Pune dve godine pripreman je ovaj veliki događaj, a tim, na čijem je čelu bio Žan-Kristof Majo, koreograf i direktor Baleta Monte Karla, jedne od najvećih svetskih trupa, utrošio je maksimalan intelektualni i kreativni potencijal za ovu blistavu futurističku "predstavu". I ne manje fantastičnih 14 miliona franaka.
       U Grimaldi forumu, malom Boburu na moru, na 35 hiljada "kvadrata", bilo je igre... i igre, ali i svega onoga što je dotiče. Pred vratima novog veka postavljeno je pitanje: da li igru prepustiti novim tehnologijama, ubaciti je u kompjutersku kutiju, potisnuti pokret in vivo zarad interakcije igre i tehnike? Opasnost je evidentna, ali ni izazov nije ništa manji. Više od 140 hrabrih autora iz celog sveta odreagovalo je na poziv Monako foruma preko Interneta pa je odabrano 40 projekata - odgovora na gore postavljeno pitanje.
       Tu je održan i Dance Screen 2000 na kome su dodeljene nagrade za najbolji video-dens u četiri kategorije. Onu iznad svih, Gran pri, dobio je Bi-Bi-Si za genijalnu video-minijaturu "Ptice", sa čarobnim plesom pernatih igrača i koreografa.
       I dok se u konferencijskim salama debatovalo o temi "Igrač, kakvo je to zanimanje?" i "Igra i multimediji", prostorima ovoga zdanja i eskalatorima promicale su igračice u elektroakustičkim kostimima koji su na pokret proizvodili zvuk. Smiraj od prijatnih šokova nalazio bi se u večernjim satima, na predstavama dvorskih kraljevskih igara iz Indonezije ili na čudesnom susretu na sceni džez violiniste Didijea Lokvuda i indijskog igrača Ragunata Manea. Neki su više voleli latinoameričke plesove, a neki, pak, otišli da nauče korake već zaboravljenog "cake-njalk"-a, igre američkih crnaca. Ovu sesiju "Igrajmo svi" efektno je zaokružio tehnobalet. Kažu, do zore!
       Ovo malo kraljevstvo igre posećivali su i princeza Karolina i princ Albert, skromno se pojavivši u nekoliko navrata, kao dobri domaćini, ali verovatno i da se uvere kako dinastija Grimaldi nije uludo utrošila tolike novce. Koliko smo primetili, jedini "telohranitelj" bio im je pomenuti koreograf Majo, spiritus movens ovog samita igre.
       Ali, sve vreme negde u vazduhu stakleno-metalnog zdanja osećalo se iščekivanje najvećeg događaja - završne gala-večeri i proglašenja imena prvih dobitnika nagrade "Nižinski". Statuete ovog boga igre, ili "božjeg klovna" kako ga je nazivao Bežar, uistinu su pripale najvećima: Silvi Gilem (najbolja balerina), Manuelu Legriju (igrač), Jiržiju Kilijanu (koreograf), zatim njegovoj predstavi "One of a kind" (najbolja produkcija) i njegovom NDT iz Haga (najbolja trupa) koji pomenutu predstavu izvodi.
       Poslednja, šesta statueta, za životno delo, bila je i najveća enigma ovog igračkog Oskara. Ali, kada smo uoči dodele nagrade ugledali Mersa Kaningama, osamdesetogodišnjaka dečačkog lica, koji je preleteo okean da bi došao u Monako, jasno je bilo da je "Nižinski" njegov.
       A nominacije za ovu novu nagradu, svakako veću od svih, obavio je ešelon od 146 novinara i kritičara iz 41 zemlje, u kojem je bilo i pet naših. Poslednji izbor sačinio je ekspertski tim u kome su za Jugoslaviju bile rezervisane dve stolice. Zahvaljujući intenzivnim međunarodnim kontaktima redakcije jugoslovenskog časopisa za igru "Orchestra", ovoga puta smo na velika vrata ušli u svetsku igračku porodicu.
      
       MARIJA JANKOVIĆ