Upozorio sam radikale da ne koriste moju muziku za svoj ptopagandni spot. Nisu reagovali. Onda su spor rešili advokati

      Da je muzika iz kultne serije "Grlom u jagode" prerasla u nacionalnu vrednost i da kao takva (i bez dozvole autora) ne može da se koristi u predizbornom spotu jedne stranke, pokazuje i reakcija građana na takav pokušaj: "Već prvog dana prikazivanja spota, koji ja nisam video, pomalo oprezno ljudi su počeli da se javljaju: Da li si video?! Kad se javio peti, rekao sam: Video sam, i reagovao! Sledećeg dana poslao sam faks upozorenja u stranku", priča za NIN Zoran Simjanović, autor te melodije, kao i muzike za 55 igranih filmova, više od 50 TV filmova i serija, 40 kratkih filmova i oko 500 reklamnih spotova. Profesor je primenjene muzike na FDU i FMU u Beogradu.
       "Uvek polazim od principa: možda ljudi ne znaju da ne smeju. Kod nas ta pravila nisu javno okačena, zato svakog opomenem. Ako odmah odreaguju, sve je u redu, u suprotnom tužim ih i tako odučim od krađe. I ovog puta sam poslao opomenu - ništa. Srđan Karanović, reditelj serije, bio je u LJubljani, kad se vratio odmah me je nazvao jer ga je sačekala gomila poruka identičnog sadržaja: Jesi li video? Odmah smo angažovali advokate, i oni su odradili taj posao. Muzika je najasocijativnija umetnost i držim se principa da ne dozvoljavam korišćenje mojih muzičkih tema, bez obzira što je to veoma unosno. Bregović je, recimo, melodiju iz filma "Arizona drim", prodao "Volvou" za ogromne pare. Zaradio bi mnogo manje da im je pravio novu muziku.
      
       BUDIN PAPIR: Muzika iz serije "Grlom u jagode" bila je prva igrana struktura koju sam radio. Nisam imao iskustvo, upravo sam se bio vratio iz vojske i uleteo u pola posla. Imao sam užasnu tremu. Šta ću i kako ću? Krenuo sam od teze da je Bane Bumbar - Balkanac, i smislio jednu veoma lepu balkansku temu. Odmah sam posumnjao da se to neće dopasti ljudima iz ekipe serije, uradio sam drugu verziju koju sam nazvao: evropska. Onda sam napravio radne snimke i testirao Branku Čeperac montažerku, i Điđu Karanovića, reditelja. Bez dvoumljenja opredelili su se za "evropsku" verziju. Ja sam preferirao onu "balkansku" temu, bila mi je super, zanimljiva, ali kad sam počeo da radim shvatio sam da bih se grdno uplatkao sa njom. Sa "evropskom" mogao sam da radim dalje obrade; serija ima 10 epizoda, u svakoj po pola sata muzike rađene sa jednom temom, koja ima tri dela. Sa ta tri dela odradio sam seriju, s tim što su muzičari poludeli. Smučilo im se jer su mnogo svirali istu stvar. Kad smo snimili poslednje tonove, stisnem dugme na mikrofonu, kažem: Gotovo je! Muzičari su istog trenutka izleteli iz studija. Samo da su živu glavu spasili. Niko od njih nije se javljao dva meseca. Za to vreme Điđa i ja polažemo muziku na traku, i nama se smuči. Pozdravljali smo se sa: nja, njanja... tom muzičkom temom. Kad se sve završilo, serija počela da se prikazuje, javljaju se muzičari: Ovo uopšte nije loše!
       Inače, săm muzički motiv nastao je u Klubu književnika. Čekao sam Điđu, motao u glavi i klik - Budo, molim te, daj parče hartije!
      
       BUGI-VUGI: Moja generacija 1946. pojavila se u velikom broju: ljudi se tek oslobodili Nemaca, pa su pravili decu. Bilo nas je toliko da kad je trebalo upisati prvi razred, nije bilo dovoljno mesta u školama. Primali su samo decu rođenu do marta '46. S obzirom na to da sam ja majsko dete, u školu sam pošao sa sedam i po godina. Bio sam ozbiljan dečak, šta da radim tih godinu dana? Roditelji me upišu u muzičku školu, da učim klavir. Prvo mi je bilo lepo, posle me je mučio taj klavir. Jednog dana začujem neku čudnu muziku, otvorim vrata, za klavirom sede brat i sestra, sviraju nešto čudno: dumba, dumba... Pitam ih šta je to, kažu: Bugi-vugi! Pokažite mi kako se to svira - danga, danga... Pokazaše mi i odoše. Sednem ja za klavir i počnem da sviram taj bugi-vugi, kao lud. Najednom, s treskom se otvaraju vrata, ulazi direktorka Bandurka i vrisne: Šta je ovo, nije ovde kafana!? Bila je strah i trepet u "Mokranjcu". "Još jednom da te čujem!" Bam, tresne vratima, izađe. Dumba, dumba... nastavim da sviram bugi-vugi. Tog trenutka sam shvatio da će takva muzika biti moje životno opredeljenje.
      
       ŠEDOUZI: Dugo je bilo to leto između osnovne škole i gimnazije. Okupljali smo se u dvorištu kod LJube Đorđevića u Lole Ribara, svirao je harmoniku, kasnije orgulje u "Siluetama". Tu su dolazili neki dečaci koji su znali da sviraju gitaru, bio je i neki slikar. Iz meni nepoznatih razloga jednog dana se tu pojavio Zoran Miščević, zajedno sa Ikom Stanićem, prvim srpskim rokerom, koji je imao odlično sređenu "džipson" gitaru i napamet svirao "Šedouze".
       Tako je nastala grupa "Sedam najmlađih", uskoro smo imali koncert u sali Ekonomske škole u Cetinjskoj. Na pojačalu od osam vati bile su uključene tri gitare, nema šanse da se čuje solo gitara; ja sviram na zatvorenom klaviru, bubnjar udara na 10 metara od mene. Uopšte ne čujemo jedan drugog, ali publika je u delirijumu! Taman smo postali najpopularniji orkestar u Beogradu, pojavile su se "Iskre". Pravi šok. Gliša basista, čija je majka radila u nekoj ambasadi, kupila je za više od hiljadu dolara instrumente i donela ih. Prvi koncert imali su u Petoj beogradskoj gimnaziji. Puna sala rokera, svi došli da vide instrumente. Nastaje potpuni mrak, samo gore lampice; u trenutku se diže zavesa i počinje zvuk, kao s neba - tri pojačala, tri prave električne gitare i pravi bubnjevi. Svi zanemeli.
       Sa mnom u razredu bila je Glišina komšinica; popeo sam joj se na glavu da me poveže s njima jer sam važio za najboljeg rok klaviristu u Beogradu. Kad smo se upoznali, Gliša kaže: Simke, sedi. Probaj električni klavir! Nastao je džemsešn, njihov klavirista je bio očajan. Kasnije, mislim 64, napravili smo super grupu: Gliša je svirao bas gitaru, Joca Maljoković saksofon, Simica Vuković solo gitaru, Furda bubnjeve - strahovit sastav. Nažalost, brzo se raspao jer je Glišu uhvatila majka da preteruje sa devojkama. I oterala ga u Ameriku, da studira ekonomiju. Nikad ga više nisam video.
       Bili smo pristojni omladinci sa rokerskim manirima, prihvaćeni. Ne kao one kasnije "Siluete", koje su se s dugačkim kosama šetali gradom i iritirali borce. Drugo, mi smo svirali finu instrumentalnu muziku: "Šedouze", melodičnu, lepu, mirnu. Bilo je to vreme kad se promenio "ruski kurs", krenulo je otvaranje prema svetu, pa, hajde da se pusti i to!
      
       STARI ROKERI: Mnogo sam voleo Zorana Miščevića. Uživao je u društvu, voleo da bude slavan, i bio je čudo: osam sati mogao je da peva i udara dairama o nogu. Da sam ja to radio, dobio bih rak kostiju. Bio je velika zvezda, volele su ga i neke viđenije žene, neću da kažem koje. Jedan je od simbola urbanog duha Beograda.
       Sećam se: pričaju Ika gitarista i on, Ika kaže: To mora da bude tako, tako i tako! Onda Zoran dođe kod mene, sa strahovitom željom da napravimo nešto - tako, tako i tako. Znam, Zorane, ali to mora da bude onako, onako, i onako! Vrati se kod Ike, kaže: Nisi u pravu! Slučajno smo se okupili nekoliko meseci pred njegovu smrt, stari rokeri: Seka Kojadinović, Prele, Ika, Zoran... U jednom trenutku, na nekoliko koraka ispred mene, zajedno idu Ika i on - Ika ga ubeđuje, on se slaže... Kao da smo se vratili 30 godina unazad. Deža vi.
      
       ELIPSE I SILUETE: Ozbiljan početak "Elipsi" datira od 1963. Prvi nastupi bili su u KUD "Gradimir Mihajlović" i "Euridici". Postojao je fantastičan omladinski festival u Sofiji. Tamo smo prvi put bili '66, kad smo ponovo došli naše slike su se prodavale na crnoj berzi. Početkom '67. došao nam je pevač Edi Dekeng, crnac. Promenili smo sastav i počeli da sviramo ritam i bluz. Zvučali smo kao neka najsvetskija grupa.
       Imali smo zajednički koncert sa "Holisima" u Domu sindikata, komentari su bili: "Holisi" propali, "Elipse" ih satrle. Bili smo efektniji, nas sedmorica, duvači, moderan zvuk, a oni sa tri gitare, pevali su stari repertoar. Publika ih je hladno primila iako su dobro pevali. I sami su bili zblanuti: došli u vukojebinu a tamo se pojavljuje najmoderniji sastav, koji zvuči kao orkestar Vilsona Piketa ili Otisa Redinga. Sa crncem koji urla i publikom što arlauče. Bili su potpuno izbezumljeni, shvatili su da su pase.
       Čuveno je bilo takmičenje "Elipsa" i "Silueta" u Domu omladine. Mi smo kao bili najbolji, a oni najpopularniji. Odlučili smo da napravimo takmičenje, konačno da se zna ko je bolji. Publika je glasala, i satrli smo ih. Sve smo bili postigli: svake nedelje nastupali na televiziji, svirali koncerte u Domu sindikata, snimili tri ploče... Zaključili smo da treba da idemo u svet, ili da ostavimo sviranje. Možda bi agonija trajala duže da se tog trenutka u Beogradu nije pojavio Bata Kovač. Pravio je "Korni grupu", i Furda i Bojan su prihvatili da pređu kod njega. Tako su se "Elipse" raspale. Sećam se da sam tog dana bio baš tužan, kao kad okačiš kopačke o klin. Iako sam svoje bavljenje rokenrolom tretirao kao mladalačko zezanje koje će se jednog dana završiti tako što ću upisati fakultet.
      
       KOKAN I ŽIKA: U mom životu uvek je bio prisutan gospodin slučaj. Posle prve gitarijade na Sajmu, 65, Zoran Hristić nas je angažovao da radimo muziku za film "Nemirni" Kokana Rakonjca. Pošto nije znao šta i kako da piše za rokenrol, dosta sam mu pomagao. U jednom trenutku Zoran mi je rekao: "Zašto ne upišeš Muzičku akademiju?!" Kažem: "Nemam završenu srednju muzičku školu." "Pa, šta, to se lako položi. Bilo bi šteta da to ne učiniš, kad već tako dobro poznaješ muziku!" Dao mi je podstrek, odem i upišem Akademiju.
       U "Nemirnima" prvi put se pojavila Zlata Numanagić. Kao, na igranci u "Cvijeti", Moma Radovanović glasom Voje Mirića, pita: Kada je bila Kosovska bitka? Zlata vrisne: 1389!, i mi nastavimo da sviramo. Kao, jesu oni rokeri, ali znaju istoriju. Na taj način se opravdavala čitava stvar. Nedavno sam sreo Zlatu, crkavali smo od smeha s tom Kosovskom bitkom.
       Istovremeno smo radili za dva filma, pored "Nemirnih" radili smo i muziku za film "Buđenje pacova" Žike Pavlovića. Dva potpuno različita reditelja. Kokan je bio eksplozivan, samo što nije svirao na mojima orguljama. Stane pored mene i skače: To, to, to! Žika je bio miran i hladan; sve je obavljao preko pomoćnika režije dajući im uputstva. U tom trenutku nisam mogao da uočim ko je od njih pravi, kasnije sam shvatio da su to obojica.
      
       PINTEROV KOMPLIMENT: Za muziku u filmu "Petrijin venac" grdno sam razmišljao. Điđa Karanović i ja dugo smo raspravljali koja bi to bila tipična srpska muzika za taj film. Zaključili smo da bi to mogla da bude mešavina "Svilenog konca" i "Nizamskog rastanka". Onda je on u scenario ubacio detalj da lik Misa svira violinu. Šišić, violinista, objasnio nam je sve trikove sviranja na violini, one koji se praktikuju na svadbama. Onda sam to muvao i kuvao u glavi, u jednom trenutku seo za klavir i napravio melodiju. Došli su Điđa i snimatelj Pinter. Kad sam im pustio radni snimak, Điđa je bio potpuno zblanut, dok je Pinter rekao da u životu nešto lepše nije čuo. Naravno, ja kao da sam dobio anđeoska krila.
       Kako napisati muziku za "Nacionalnu klasu"? Moj prvi film sa savremenom muzikom. Pre toga sam za "Specijalno vaspitanje" uradio decentnu instrumentalnu muziku; pa, "Miris poljskog cveća", sa gomilom motiva narodne muzike. Znate, što se filma tiče, najpre zastareva muzika. Dogodi se da film bude fantastičan a muzika staromodna, dosadna, kvari film. Imao sam užasnu tremu od tog filma, ali uspeo sam. Ni sam ne znam kako. "Flojd" se i danas vrti na radiju. Dešava se da mi ljudi kažu: Ova muzika ti je fenomenalna! Onda dođe drugi, kaže: Ne, ova je bolja! Neki smatraju da je to muzika u "Mirisu poljskog cveća", neki u "Nacionalnoj klasi", pa, u "Sjećaš li se Doli Bel" ili "Balkan ekspresu"... Drago mi je što sam uspevao da u različitim muzičkim žanrovima napravim dobru muziku. To jeste suština ovog posla.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Na đubrištu CD "Elipse za prijatelje" nastao je zahvaljujući Draganu Ceneriću, muzičkom urednuku RTS-a. Pre nekoliko godina spazio je gomilu traka na đubrištu Televizije, kopao po njima i spasio sav naš materijal snimaljen od '65. Nekom sa Televizije taj materijal nije značio ništa.