Koliko god neki zlonamerno komentarisali, meni se u Vašington ne ide. Ali, postavlja se pitanje da li je moj eventualni odlazak u Ameriku korisniji za moj narod nego moj ostanak

      Milan St. Protić s ponosom ističe da je prvi predstavnik naroda koji je preuzeo funkciju posle Miloševićevog pada. Za gradonačelnika Beograda izabrali su ga glasači a ustoličili ga, kaže, revolucionari, 5. oktobra oko jedanaest uveče. Protić bi mogao biti i prvi funkcioner nove vlasti koji će pre vremena napustiti svoju kancelariju. Iskreno priznajući da ne vidi sebe u ulozi prvog čoveka prestonice a budući da smatra da je borba protiv komunizma u Srbiji završena, razmišlja o budućnosti na pomalo paradoksalan način. Ili će se potpuno povući iz politike ili će se preseliti u Vašington gde bi borbu, ovoga puta za afirmaciju države, nastavio kao ambasador Jugoslavije. Protić ne misli da bi, eventualnim odlaskom na višu funkciju, izneverio brojne sugrađane koji su pozdravili njegov izbor za gradonačelnika.
       - Naprotiv. Da bih izdao Beograd morao bih da izdam sebe, a sebe bih izdao da sam odustao negde na pola puta borbe protiv Miloševića. Pošto sam istrajao do kraja i bio tu kad god je bilo najtvrđe, najteže i najopasnije, onda nisam izdao Beograđane. Najvažnije i najteže je bilo 5. oktobra a ja sam taj ispit, uz Božju pomoć, položio.
      
       Zar glavni posao ne počinje upravo posle 23. decembra, kad bi trebalo otpočeti sa istinskim promenama?
       - Da, ali postavlja se pitanje za koga. Ja sam mnogo puta govorio o tome da ovaj zadatak koji smo sebi postavili i koji smo ostvarili 5. oktobra a dovršićemo ga 23. decembra, u najvećoj meri ispunjava obećanje koje smo dali. Jer, to je bio uslov da ova zemlja krene napred i to će onda biti prilika za mnoge druge ljude da na sebe preuzmu odgovornost ili pravo ili privilegiju da ovu zemlju grade u ispravnom pravcu. Ne vidim zašto se od mene očekuje da ispunjavam neke obaveze kao da sam ih unapred preuzeo na sebe. I čini mi se da je to malo nefer prema meni, i prema svakom drugom kome se na takav način upućuju komentari. Zar nije, ruku na srce, dovoljno što sam sve ove godine bio u prvoj liniji borbe protiv Miloševića, pa kada sam zajedno s drugima uspeo da ga oborim, sada mi se još dodatno pridodaju neke obaveze ili odgovornosti i to na prilično, da kažem, zlonameran način.
      
       Ipak, tokom predizborne kampanje u septembru, koja je na nivou Beograda bila nazivana i "kampanjom za gradonačelnika" a u čijoj ste glavnoj ulozi bili upravo vi, pala su i neka druga obećanja, recimo ona o poboljšanju gradskog prevoza ili postavljanju novih standarda ponašanja u gradskoj skupštini a pre svih stvoren je utisak da ste ozbiljno zainteresovani za tu funkciju.
       - Nijedno obećanje nije palo. Sva obećanja koja sam dao, ja sam ispunio za vrlo kratko vreme, 'ajde da budem neskroman. Ali, da se vratimo na prvi deo vašeg pitanja. Dakle, tačno je sve to ali to je sve bilo u funkciji obaranja jednog režima. I moje isticanje za budućeg gradonačelnika Beograda je u osnovi bilo u funkciji Miloševićevog obaranja a ne glasanje za to da li će biti ili neće biti autobusa, to je sve sekundarno. Primarna je bila borba protiv Miloševića i nemojte sada da se pravimo kao da je reč o redovnim izborima na koje su svi izlazili sa svojim programima, pa sam izašao i ja a ljudi glasali za moj program. Glasali su protiv Miloševića a ja sam bio jedan od ljudi koji je garantovao da će Milošević biti oboren pa je tako rađena i kampanja. I zato bi građani voleli da ja ostanem ovde jer sam neka garancija da se ovi neće vratiti. Pretpostavljam da se ljudi osećaju nekako sigurnijim u Beogradu, bar utoliko što pretpostavljaju da ja nisam lopov i da neću da kradem, ako ništa drugo.
      
       Znači, obećanja Beograđanima, recimo ono da ćete u Beograd dovesti, makar i lično, 1000 novih autobusa u naredne četiri godine, treba shvatiti kao izjavu koja je bila u funkciji Miloševićevog obaranja?
       - Opet hoćete da tretirate izbore od 24. septembra kao normalne izbore. LJudi nisu glasali za obećanja, za programe nego protiv Miloševića, da se skine već jednom taj pogubni režim. Ako iko u ovoj zemlji misli da su to bili izbori na kojima smo se mi s njima takmičili u tome ko će više da obeća građanima, onda mislim da je takvima svraka popila mozak. Siguran sam da većina ljudi dobro razume šta se desilo 24. septembra i šta se desilo 5. oktobra. Što se autobusa tiče, siguran sam da ćemo u naredne četiri godine u Beograd dovesti obećanih 1 000.
      
       Kako sada izgleda, vi na funkciji gradonačelnika nećete ostati tako dugo?
       - Nije bitno da li ću gradonačelnik biti ja ili neko drugi. Kažem vam, moje će se obećanje ispuniti, za četiri godine imaćemo 1 000 novih autobusa. Ono što sam ja do sada ispunio jeste ritam i brži od toga. Komunističkim rečnikom rečeno, prebacio sam normu. Rejting mi je 50 autobusa mesečno, kada budem pao ispod toga, onda imate pravo da me kritikujete. Svaka gradska uprava može da obezbedi 1 000 autobusa i to nije nekakva velika filozofija već pitanje dobre volje. I prethodne vlasti, da nisu toliko krale, već bi donele i više od toga.
       Iskreno rečeno, posle dvomesečnog iskustva na ovom mestu, mogu da kažem da ono što je neophodno da bi se Beograd doveo u red, to je Vajat Erp, a ja nisam Vajat Erp. Mogao sam da budem neki zakoniti Robin Hud. Policajac nisam a Beogradu treba gradonačelnik policajac, i to pravi - strah i trepet da bi se ovaj grad doveo u red. U suprotnom, preti opasnost da gradonačelnik, uz sve svoje poštenje i dobru volju, bude paravan za sve što se u ovom gradu događalo poslednjih deset godina. Mi u Beogradu nemamo policiju iza sebe i pitanje je da li ćemo je i kada dobiti a Beograd očekuje krstaški rat protiv centara moći, krupnog biznisa, kriminalaca, svega onoga što je mnogo moćno. Da biste se tome suprotstavili, morate da imate neko oružje. Niti imam oružje, niti umem njime da rukujem.
       Tako da će taj, da ga nazovem honedžmoon vrlo brzo da prođe a onda će ljudi umesto da me pitaju zašto razmišljam da se sklonim posle tri meseca da me pitaju zašto sam ostao tako dugo kad sam znao. Jedna je stvar biti opozicija autokratskom komunističkom poretku, nešto je sasvim drugo voditi zemlju. Sto puta sam rekao, i opet kažem, neki će se snaći neki neće. Pitanje je samo ko će prvi to da prizna i ja sam prvi koji to priznaje.
       Ali nezavisno od toga, za ova tri meseca mi smo u Beogradu uradili prilično, i to u pogledu onog o čemu vi govorite. Prvo i osnovno, uspostavili smo nove standarde ponašanja i to se, ko hoće da gleda, vidi na svakom koraku. Prvi primer bio bi Studio B, koji je gradska televizija i koji su dosadašnje vlasti, sve do jedne, do 5. oktobra zloupotrebljavale, stavljale u svoju službu, od njega pravile mašineriju svoje propagande, odjednom izgleda tako da na tom kanalu nikog iz gradske uprave ne možete da vidite. Gostovao sam jedan jedini put do sada a predsednik Izvršnog odbora grada Beograda nije gostovao nijednom. Tačka broj dva: toliko smo smanjili i ukinuli sve privilegije gradskih funkcionera da smo se pretvorili u askete. Posklanjali smo najskuplje automobile, i onaj čuveni mercedes kojim se vozio dosadašnji predsednik Izvršnog odbora, i audi kojim se vozio dosadašnji gradonačelnik.
       Svi ostali automobili, kojih ima prilično, stoje na raspolaganju funkcionerima onda kada su im potrebni, ali niko nema svoj auto i svog šofera. Nijedan član IO ili predsednik ili potpredsednik Skupštine grada nema službeni mobilni telefon već koriste privatne koje sami plaćaju. Ostali službenici imaju službene mobilne telefone i maksimum od hiljadu dinara troškova mesečno, sve ostalo moraju da plaćaju sami. Apanaža od 1 500 dinara mesečno koja mi pripada uplaćuje se na račun Saveza slepih Beograda.
      
       Znači, praktično radite za džabe?
       - Ne radim džabe jer ja sam i dalje zaposlen u Balkanološkom institutu SANU, gde radim od 1986. godine i gde primam platu kao i ostali naučni saradnici. Pre neku noć u jedan ujutro neko mi zvoni na interfon. Javim se, ono đubretari: "'Ajde, gradonačelniče, da skloniš auto pošto se neko prekoputa loše parkirao pa ne može đubretrski kamion da prođe." Obukao sam se, sišao dole i sklonio svoj auto i pitao ih: "Dobro, ljudi, da l' ste mogli da sanjate da ćete živeti u zemlji gde gradonačelniku možete u jedan ujutro da pozvonite na vrata da skloni auto?" Znate šta je bio njihov odgovor? Kada će regres?!
       Možete li da zamislite da može da se zvoni gradonačelniku na vrata pre 5. oktobra? Sada može i to su novi standardi.
      
       Kako komentarišete činjenicu da se na sednicama gradske skupštine već sada pojavljuje tek toliko odbornika da se jedva obezbedi kvorum?
       - Jesam li ja za to odgovoran? To su ljudi koji su na te funkcije birani a predsednik Skupštine grada nema moć da nateruje odbornike na sednice. To je njihova obaveza. Razumeo bih da me grdite što ja nisam bio, ali ja prisustvujem tim sednicama od jutra do uveče. Najzad, ako pročitate šta piše u Statutu, videćete da su ovlašćenja gradonačelnika kao ovlašćenja engleske kraljice - nikakva. Nemam nikakvu vlast, ni o čemu ne mogu da donesem nikakvu odluku. Sva je vlast u rukama Izvršnog odbora, sva sreća što tamo sede mnogi sposobni i pošteni ljudi pa mi u ovom gradu nešto uspevamo da uradimo, pa ćemo uspeti da obezbedimo i autobuse i štošta drugo.
       Onim što smo mi uradili u Beogradu za ova dva meseca, otvorili smo sve kanale za pomoć gradu i da li ću se ja sutra povući ili otići na neko drugo mesto, potpuno je svejedno. Pomoć će nastaviti da stiže bez obzira ko bude gradonačelnik. Ne mogu da vam kažem ima li većeg svetskog grada čiji predstavnik nije prošao kroz ovu kancelariju. Treba samo sačekati da stigne sve što je već dogovoreno.
       Mi smo, mnogo šta uradili, ali ja vam o tome tek sada govorim. Za dva meseca nisam održao ni jednu jedinu konferenciju za novinare jer sam smatrao da je moja obaveza da uradim što mogu a ne da odmah trčim i da se time hvalim. I to je različito u načinu ponašanja. Ja sam skroman čovek i vaspitan sam da se ne hvalim, građani će to i sami videti.
      
       Građani, međutim, najpre primećuju đubre na ulicama Beograda i još se žale na nefunkcionisanje gradskog prevoza.
       - Naravno da postoje zamerke i treba da postoje. Ako mene pitate da li sam ja zadovoljan onim što smo do sada uradili, reći ću vam da nisam. Ali okolnosti su takve da su nama u mnogo čemu ruke vezane.
       Ovde sam došao iz političkih razloga a ne zbog toga što je primarno bilo da se vodi računa o đubretu i kanalizaciji. Došao sam da bih bio garancija da se ova zemlja promenila na bolje i da je sklonjen jedan poguban režim kome je najmanja zamerka što je grad prljav. Mi ih nismo zato obarali već zbog toga što su ovaj narod ponizili, izbrukali, načinili od njih zločince, načinili toliko zla ovom narodu, što su nam živote uništili... Zato smo napravili 5. oktobar a ne zbog toga što je Beograd prljav. Neke stvari smo pobrkali ili neki ljudi hoće da se one pobrkaju pa onda pričaju koliko radi gradonačelnik i da li radi dovoljno.
      
       Čini se da i više od toga koliko radi gradonačelnik ljudi pitaju šta će raditi gradonačelnik u naredne četiri godine, koliko se očekivalo da će provesti u Skupštini grada?
       - Mislim da je Milan St. Protić u proteklih deset godina dosta uradio i da danas ima miran san jer je učinio sve što je mogao da se ovaj režim sruši. Sada predstoji posao onima koji prethodnih godina nisu baš toliko ratovali. Ima razlike između nas koji smo sve to predvodili i drugih koji su čekali da se sve završi pa sada neka malo oni grade ovu zemlju. Ne možemo baš sve sami. U ovo sam ušao ne zato što hoću da se bavim politikom, da budem vlast ili što hoću da radim ovaj ili bilo koji drugi posao na vlasti.
       Ja sam čovek koji ne voli vlast, neprijatno se osećam i ovde gde sam. U svemu sam učestvovao jer mi se činilo da sam potreban da bi se Milošević oborio. Time sam svoju obavezu ispunio. Time sam ispunio obavezu i zavet koji sam dao sebi, svojim najbližima i ovome narodu, ako hoćete da budem patetičan. Osećam da mogu mirno da se sklonim i kažem: ja sam svoje uradio. Dvadeset četvrtog decembra moj posao i moja obaveza biće završeni. Da li posle toga ima nešto što ja mogu da uradim da ovom narodu bude bolje, da ga zaštitim ili predstavljam, da uspostavim neke porušene mostove koji mnogo više koriste da se otkloni opasnost nego što može mnogo dobra da nam dođe, to ćemo videti. Ali verujem da sam uradio što je do mene bilo.
      
       Slušajući vas, neko bi pomislio da je vaša potencijalna sledeća stanica Vašington nekakva vazdušna banja u koju odlazite u penziju a ne mesto na kome će se ozbiljno i teško raditi?
       - Tačno, reč je o ozbiljnom poslu. Prvo, ako već hoćete da o tome pričamo, pitanje mog odlaska u Vašington niti je gotovo niti je konačno. To je samo ideja, i tu postoje neki uslovi koji bi trebalo da se ispune da bih ja to prihvatio, ali oni sada nisu za javnost.
       Moram da kažem da meni nije stalo da idem u Vašington. Ja sam dovoljno bio u Americi i ne moram da idem ponovo. Vratio sam se iz Amerike da bih se tukao protiv Miloševića i sada, kada je on pao, umesto da uživam, treba ponovo tamo da odem. Koliko god neki ljudi zlonamerno komentarisali, meni se tamo ne ide. Ali, postavlja se pitanje da li je moj eventualni odlazak u Ameriku korisniji za ovaj narod nego moj ostanak. Moja dilema je vrlo prosta: da li da se povučem iz svega i da se vratim onome što je moja struka i gde sam najbolji? Bio sam vrlo blizu te odluke jer, kao što sam rekao, moj cilj je ostvaren. Dilema još nije razrešena a onda je došla ideja, od drugih ljudi, da ja odem u Vašington.
       Političkih ambicija nemam. Ja sam samo borac protiv Miloševića, borac za slobodu, demokratiju, prava za svakog čoveka. Za to sam se borio i boriću se ponovo ukoliko te suštinske vrednosti budu ugrožene. U dubini duše sam opozicionar. Ja sam i sam sebi kao gradonačelniku opozicionar, meni se duša buni protiv samoga sebe jer sam sada vlast ili me bar ljudi tako doživljavaju.
       Stvari u ovoj zemlji, posle 24. decembra, teći će, mislim, svojim prirodnim tokom. Proći ćemo kroz tranziciju i kroz sve te bolne faze kroz koje su prošle i druge zemlje i pitanje je samo koliko ćemo grešaka da pravimo. Ko god bude učestvovao u tom procesu, neće imati istorijsku ulogu. Ovo je bila istorija, a ja sam istoričar. Ništa što sam ja postigao u životu ili što bih mogao da postignem ne može da se meri sa osećanjem od 5. oktobra. To je najveće božije priznanje koja sam dobio i sada mogu samo da ga pokvarim.
      
       Ako ste se u Skupštini grada osećali kao engleska kraljica, kako ćete se osećati u Vašingtonu?
       - Opet kao borac. Ako budem otišao, što ni blizu nije gotova stvar jer se kao ključno postavlja pitanje moje slobode delovanja. Tu sredinu dosta dobro poznajem i u njoj se dobro snalazim i mislim da u njoj mogu štošta da uradim za dobrobit ove zemlje i naroda, ali to podrazumeva moju autonomiju.
       Našoj diplomatiji, koja je tek u povoju i treba da se gradi iz početka, potreban je sasvim drugi pristup, drugi mentalitet, znanja, druga vrsta ophođenja. Iz sadašnjeg Ministarstva ima vrlo malo ljudi koji bi to mogli da rade onako kako treba da se radi. Svi koji budu sada odlazili u diplomatiju, biće u velikoj meri samostalni.
      
       Šta je to što biste vi najpre uradili u Americi?
       - Prvi zadatak je da se u tamošnjoj javnosti promeni slika o ovoj zemlji i ovom narodu, da im se pokaže jasno i dovoljno ubedljivo i slikovito ko su Srbi, šta su Srbi, kakva je ovo zemlja i kakva će biti. Da se rasprše predrasude stvorene u poslednjih deset godina. Mi smo ih donekle ispravili 5. oktobra ali ima još jakih centara u Americi koji o nama ne misle dobro.
       Drugi veliki zadatak jeste da se između interesa naše zemlje i našeg naroda i nacionalinih interesa SAD pronađe ravnoteža. Da ne budu stalno suprotstavljeni, jer ako jesu - onda smo mi u svemu tome ograničeni i ostaćemo uskraćeni za ono što su nam legitimna prava i nailazićemo na prepreke koje će nam nanositi štetu. Dakle, da se interesi dovedu u sklad a da mi ništa ne izgubimo od svog dostojanstva.
      
       Veruje se da pobedom republikanaca na izborima u Americi i nama može biti bolje?
       - Malo ljudi ovde poznaje bilo koju od dve vodeće stranke, njihovu metamorfozu i razvoj kroz istoriju. Čim nam se jedni zamere, misli se da će kada drugi dođu poteći med i mleko. Naša prednost nije u tome što su došli republikanci već što je došlo do diskontinuiteta vlasti i što nova republikanska administracija nema nikakvu politiku formiranu prema nama. Isto kao što nam je Klintonova administracija bila šansa 1992, ali mi je nismo iskoristili da se malo uključimo ili bar pokušamo da utičemo na formiranje te politike.
       Budući da će se nova politika formirati u narednih šest meseci, pruža nam se prilika da se uključimo u njeno formiranje. Ona se u Americi, za razliku kako se to čini u nekim evropskim državama, formira u spletu različitih institucija, nevladinih organizacija, lobija, medija... Vašington je užasna džungla različitih ideja, pogleda, varijanti koje se isprepletu dok ne dovedu do određene politike administracije. Za predstavništvo jedne zemlje u Americi postoji više prostora za delovanje i nije uvek na prvi pogled vidljivo iz kojih se sve izbora jedna politika formira.
      
       Mislite da biste u tim vodama mogli da plivate?
       - Mogu da pokušam. Imam određeno iskustvo i znanje i određene afinitete da se možda u tome oprobam. Da li mi to preterano imponuje? Ne mogu da kažem da sam baš ushićen. Politika je uopšte vrlo trivijalna. Razgovori u političkom životu, u diplomatiji ili negde drugde vrlo su prizemni i za čoveka sklonog intelektualizmu nisu preterano provokativni. U današnje vreme politikom se bavi vrlo malo školovanih ljudi.
      
       Da li to znači da biste se i odande mogli vratiti posle nekoliko meseci ukoliko se i tamo razočarate?
       - Sa mnom je sve moguće, ja sam prilično nepredvidljiv. U malo stvari sam ozbiljan. Ako bih se vratio tako brzo, to bi značilo da to što sam pokušao da uradim iz nekog ozbiljnog razloga ne mogu da uradim. I opet bih to rekao.
      
       Konačno, ukoliko se desi da ne odete u Vašington, da li u tom slučaju ostajete gradonačelnik ili ostajete pri ideji da se povučete?
       - To ne remeti moje planove da se povučem. Možda ne tako brzo, možda ću ostati još mesec, dva, koliko budem mogao da izdržim. Ali to bi bilo povlačenje iz svega.
      
       LJUBICA GOJGIĆ