("Mikijev rep", NIN br. 2607)

      Novinar upućen da živi isključivo od plate prinuđen je da se liši nekih osnovnih potreba da bi kupio sve novine u kojima piše Bogdan Tirnanić. Sebe svrstavam u golemi korpus onih strasnika koji se odriču duvana, pića i inih zadovoljstava (uključujući katkad i hleb) ne bih li se ekskluzivno dočepao Tirnanićevih persiflaža što hrane i napadaju duh.
       Terapeutsko dejstvo Tirnanićevih kolumni baštinim više od trideset godina, a osobito poslednjih deset, kad su mi njegove stilske etide razgaljivale opskurne dane i odvraćale me od suicidnih misli. Tirke nije čovek, nije novinarčina, nije erudita - Tirke je čudo! Priznajem da mu zavidim: nakotrljati tolike količine reči, a ništa ne reći - kolosalno je majstorstvo u ovom našem najstarijem zanatu. Ono što ne kaže, Tirke božanstveno kaže. Često pomislim, kako bismo mogli lepo okončati svoje (po stažu) približno jednake karijere kad bi pristao na trampu: ja njemu stav, on meni metaforu.
       Braneći Milorada Komrakova, koga je u "ličnoj karakterologiji medijskih stubova poretka vodio pod stavkom onog pogrdnog narodnog izraza za kućnog ljubimca koji spava u avliji", Tirnanić je, bageraškom beskompromisnošću, osudio Sud časti Udruženja novinara Srbije (čiji sam i ja član) što je "avlijskog ljubimca" isterao iz svojih redova. Priznajem da sam se prepao. Ne zbog toga što je Tirnanić samom sebi podario ulogu zaštitnika slabih i nevinih, već stoga što me je svrstao među anonimne "časne sudije" koji su, ne samo osudili, već svojevremeno birali Komrakova na mesto predsednika UNS-a, čineći to "u toploj porodičnoj atmosferi". Upitao sam se, pod pritiskom Tirnanićeve sugestivnosti, da li sam (možda i jesam s obzirom na kuloarski ambijent u kome se Tirnanić češće baškari od mene) doista bio toliko omamljen ugodnom intimnošću Kluba književnika ili nekog drugog elitnog podruma, te sam glasao za predsednika u onim godinama kad sam sopstveno članstvo u UNS-u stavio u ajskastn, vadeći ga iz leda tek ovih dana, posle šest godina.
       Tirnanić kori ne samo Sud časti, već i hiljade kolega što, u ovim smutnim godinama, nisu režimu pokazali zube demonstrativnim "odlaskom na ulicu, ili barem u Nezavisno udruženje novinara (NUNS)" - možda bi se 5. oktobar dogodio ranije. Držim da je, u tom pogledu, Tirnanić ličnim primerom potvrdio svoju doslednost. Rušio je režim iznutra, oštro ga kritikujući jedared sedmično i u kolumni na stranicama Hadži Antićeve "Politike", pretpostavljam volonterski. Krećući se u odabranim krugovima, pa i onim koje je satirao svojim ubitačnim perom, načinio je i malu omašku tvrdeći da "Sud časti laže", te "da nijedan član UNS-a nije ostao na ulici ili morao da potraži drugi posao jer su svi bili ili su se pravili da jesu politički istomišljenici kolege im Komrakova". Tirnanić je prevideo desetine otpuštenih kolega koji utehu i apanažu nisu potražili van svog matičnog udruženja, najstarijeg na ovom tlu (120 godina). O tome postoje verodostojni dokazi, mada o njihovoj hudoj sudbini Tirnanić nije našao za shodno da piše, pa se to, valjda, nije ni dogodilo. Ali, Tirnanić je veličina kojoj se veruje i kojoj sitnice ne mogu pomračiti stamenost karaktera i probitačnost duha. Osporavajući drugima, on sam sebi dosuđuje ulogu konačnog arbitra. Što da ne, on je institucija od nacionalnog značaja. Ergo, šta će nam druge institucije, tričava udruženja i kojekakvi časni sudovi, kad imamo njega da nam vazda ispira nečistu savest i zagađenu čast.
       Nevolja je, uvaženi Tirnaniću, da ono što se napiše, ne može da se izbriše ili proguta. "Politikina" dokumentacija je svojevremeno izgorela, "Borbina" je opustošena, ali sve što ste napisali u svojoj bogatoj i slavnoj karijeri, može lasno da se proveri u Narodnoj (onoj kod Hrama Svetog Save), ili Gradskoj biblioteci (nadomak Kalemegdana). Možda biste mogli ponekad da svratite tamo i umesto "Mikijevog" (Komrakovljevog), potražite sopstveni rep.
      
       MIROSLAV TURUDIĆ,
       novinar,Zemun