1.

      Ako uzmemo da je vreme od nastanka života na Zemlji jedna kalendarska godina, biću zvanom čovek, od prvih naznaka njegove osobenosti, pripada jedna sekunda. Tako, ili tako nekako, kažu učenjaci. Od one noći kad je rođen Isus Hristos po kome se mi orijentišemo ni stoti deo te sekunde. Ni toliko.
      
       2.
       Galerije u pećinama Laska i Altamire jedva da su starije od Luvra i Ermitaža. Sve epohe zbivaju se istovremeno. Sve što je stvoreno, od altamirskog genija do Pikasa, sve je stvorila jedna ruka. Kretanje je privid. Rođenje, život, smrt, sve je privid. Ali mi drugo nemamo. Imamo samo taj privid. On je naša najstvarnija stvarnost. Božanstveni, divni, neponovljivi privid. Krv, sperm, mozak. Kotarica puna jagoda. Crnjanski na sve to kaže: prah, pepeo. Ume da bude i sažet kad hoće. Godine mi dopuštaju malu ironiju. Znate ono: drugari iz života. Pepeo, prah. Koji jesmo. Kao što bez uvijanja kaže Knjiga.
      
       3.
       Mazga na kojoj je dojahala Ona koja će da ga rodi i vo doveden tu radi prodaje, grejali su, svojim dahom, Dete koje se rodilo. Sve dok Majka nije uspela da se pridigne i da ga zadoji.
       Isus Hristos, božji sin, jeste zadojen duhom svetim, ali i mlekom Čovečice, hranljivim, kaloričnim, vitaminiziranim, mlekom ovozemaljskim, konkretnim.
       Bogovi i obogotvoreni kojih je bilo i pre Isusa i koji su takođe osvetljavali putove, nisu bili zadojeni mlekom ovozemaljskim, mlekom žene. Mlekom punim kalorija, vitamina, gradivnih moći, mlekom savršenim. Nije ih svojim dahom grejala mazga, nije ih u hladnoj noći olizao vo. Nije ih rodila Majka koja je dojahala na mazgi, majka jaka i izdržljiva, lepa i ponosita, mlečna mati.
      
       4.
       Isus Hristos nije s ONOG nego s OVOG sveta.
       U istoriji čovekovog traganja za Bogom to je prvorazredna novost.
       Na ovozemaljskom poreklu Isusa Hristosa u Jevanđeljima se i insistira, rekao bih. Ne škrtari se s dokazima o NJegovom ovozemaljskom poreklu. Kasnije, iz epohe u epohu, taj aspekt se tanjio, poreklo mu je sve više izmeštano u više sfere, sve udaljenije od ovozemaljskog. Time se (pomišljamo) tanjila i veza s izvornim učenjem Jevanđelja, s originalnim rukopisima, inicijalima.
       Samo su veliki umetnici sačuvali onaj ožiljak na mestu gde je bila pupčana vrpca.
      
       5.
       Isus Hristos je prvi autentični bog iz naroda. To je bilo ono veliko Novo u njegovoj objavi. Kraj apsoluta nezainteresovanog za ljudski život, neosetljivog na bol i patnju, uzvišenog, distanciranog i hladnog. Isus Hristos je saosećanje, brižnost, altruizam, ljubav. Praštanje i razumevanje, blagost i toplina. Ali on zna da bude i žestok, gnevan, pa i osvetoljubiv. Sin svoga oca i čovek svog vremena. Zagrliće uzetog, poljubiće gubavca. Uočiće znake oholosti u preteranoj darežljivosti i licemerja u odricanju. Ništa ljudsko nije mu bilo strano. Pio je vino s carinicima, za njim su pristizale lepe žene. U sveukupnoj istoriji nema sekvence ravne onoj kad Isus svojim učenicima, sve ljudima iz naroda, ribarima i drvodeljama, pre večere, posle dugog hoda kroz pustinju, pere noge. Ne oni svi njemu jednom, nego on jedan njima svima.
      
       6.
       Bog svestvoritelj, Bog svedržitelj, Bog apsolut, Bog koji se piše velikim slovom, Bog veliko slovo, Bog inicijal, Bog alfa i omega, Bog SVE, nedostupan, nevidljiv i nespoznajan, strašan u gnevu, onaj što spaljuje gradove, zatire plemena i narode (da bi ih iz pepela, i kao u nekoj stvaralačkoj euforiji ponovo stvorio) - taj i takav Bog, po Knjizi, bio je otac našeg gospoda Isusa Hristosa.
       Nebesni otac.
       Josif, Jevrejin, čovek blagorodan, skroman i razumno pobožan, bio mu je takođe otac, po milosti Božijoj, ovozemaljski.
       Sin je idealna ravnoteža između dvojice svojih očeva.
       On je posrednik između čoveka i apsoluta.
       To posredovanje je Raspeće.
       To je Isus Hristos.
      
       7.
       Da li smo razumeli NJegovu žrtvu?
       I posle dve hiljade godina od njegovog rođenja, da li smo je razumeli?
       Hoćemo li je ikada razumeti?
      
       8.
       Ponekad mi se pričinja da je istorija hrišćanstva, u ova dva milenijuma, istorija zloupotrebe Hristove žrtve.
       Šta li nas tek čeka?