Otkrivamo razne gadosti ispod svakog kamena. Pedeset ljudi iz Radio-Kikinde i Komune na platnom spisku, osam ljudi koji se vode kao viši referenti iako imaju osnovnu školu, članovi ekspoziture SPS-a u Surdulici koji se vode kao novinari Radio Beograda

      Radio Beograd promenio je 5. oktobra uređivačku koncepciju i rukovodstvo uz mnogo manje buke nego Televizija. Preko noći, vesti su odjednom postale vesti, u emisije su počeli da dolaze gosti, novinari su počeli da postavljaju pitanja i sve je poprimilo oblik normalnog programa a da pri tom niko nije pretučen ni izbačen.
       Jovan Arežina, trenutno vršilac dužnosti direktora Radio Beograda, smatra da je Radio u proteklom periodu ipak bio u nešto boljoj poziciji od Televizije i da ga je zato mimoišao bes građana.
       - U ovoj poslednjoj deceniji Radio je imao i svetlih trenutaka. Početkom devedesetih bio je najotvoreniji medij u zemlji i demonstranti su aplaudirali prolazeći pored ove zgrade. Posle 9. marta 1991. godine, kad smo prenosili sve što se dešavalo, tapšali su nas po ramenu i opozicija i vlast. Zoran Đinđić rekao je tada da je Radio Beograd osvetlao obraz srpskog novinarstva.
       Međutim, na tome se završilo, dva meseca posle toga smenila nas je vlada Radomana Božovića. Onda su došli sramni trenuci koji su od Radija učinili orvelovsku nakazu. Do 1997. godine još je i moglo nešto da se provuče, da se malo podvali, da se kroz neku opštu temu prošvercuje nešto što inače ne bi bilo dozvoljeno. Ali posle 1997. više ni ptica nije mogla da proleti.
      
       Promenili ste uređivačku politiku, ali niste se nazvali ni novim ni oslobođenim radiom. Nemate čak ni krizni štab.
       - Okupili smo se 6. ujutru i samoorganizovali. Model kriznog štaba i štrajkačkog odbora nije se pokazao kao najsrećniji. Na trenutke je čak postojala opasnost od nekih destruktivnih ideja. Okupili se razni ljudi, recimo vozači, koji su mislili da nekog treba baciti kroz prozor. Sačuvali smo se od toga. Napravili smo privremeni uređivački kolegijum i, nadam se, u dobroj meri uspeli da napravimo normalan program.
       Nismo stavili ni "novi", ni "oslobođeni" ni "stari", nego smo hteli da budemo normalan radio u službi građana. Valjda smo u tome donekle uspeli. Najveći kompliment nam je izjava Miroslava Filipovića koji je rekao da je 6. oktobra ujutru, kad je čuo Radio Beograd, znao da će to biti oslobođen radio. Prepoznao je da se stanje promenilo.
      
       I za televiziju je veliki problem broj zaposlenih. Kakvo je stanje u Radiju?
       - Otkrivamo razne gadosti ispod svakog kamena. Recimo, pedeset ljudi iz Radio-Kikinde i Komune na platnom spisku. Na spisku Drugog programa osam ljudi koji se vode kao viši referenti iako imaju osnovnu školu, članovi ekspoziture SPS-a u Surdulici koji se vode kao novinari Radija.
       Ima oko 2 600 fiktivno zaposlenih na Televiziji, više od hiljadu u Radiju. U Informativnom programu oko 60 odsto ljudi nema odgovarajuće kvalifikacije, u nekim programima i 90 odsto. Kršeći zakon, primali su ljude bez školske spreme preko institucije "preuzimanja". Ima čak firmi koje su pri RTS-u a bave se nečim drugim. Ti privesci će otpasti prirodno, ali problem je šta sa ljudima koji su primljeni u međuvremenu.
       Uglavnom, slika RTS-a je slika društva. Opljačkano, obrukano, poniženo, u traljama i ruinama. Ako je država ličila na ludnicu, onda je RTS ličio na logor.
      
       Niko nije otpušten, niti primljen. Kako se sada snalaze novinari koji su do juče radili u kontrolisanom režimskom mediju?
       - Aktiviralo se ono što je bilo pritajeno u ljudima. Bili su u strahu za egzistenciju i izvršavali zadatke koje inače ne bi radili. Mnogi od nas su ovde bili zato što nismo hteli sve da im prepustimo i zato što smo pokušavali da sačuvamo bar nešto. Neke prve glasove govora mržnje uklonili smo iz programa, ali niko nije otpušten, niti imamo legitimitet da bilo koga otpustimo ili primimo. Legitimitet vučemo iz podrške kolektiva i čekamo šta će se desiti.
       Uradili smo ono što smo mogli. Došlo je tridesetak mladih ljudi koji žele da rade, napravili smo dogovor sa Bi-Bi-Sijem o edukaciji, otvorili smo sve programe, uključili svetla...
      
       Kako ste tehnički opremljeni?
       - Tehnika je iz kamenog doba. U Radiju postoje samo tri kompjutera i dva u kancelariji bivšeg urednika koja je čuvao, jer se, valjda, plašio da će ih neko koristiti. Radimo sa trakama, starom montažom, nemamo ništa od digitalne tehnologije. U tom smislu nam je neophodna pomoć.
      
       Da li ste kontaktirali sa novim vlastima? Da li vam je obećana pomoć?
       - Osim deklarativnih obećanja, nema druge, konkretne pomoći. Nema, uostalom, ni ljudi koji bi bili kandidati za rukovodioce RTS-a, a tek se konstituiše i nova vlada. Očekuje se i konstituisanje upravnog odbora. Ovo što sada radimo, uglavnom radimo zato što ima entuzijazma, mnogo emocija, ali nadam se da nećemo da pravimo program emocijama...
       Kolektiv Radija usvojio je Kodeks novinara Radio Beograda, koji je neka vrsta etičkog kodeksa. Želja nam je da se utvrdi naša odgovornost pred građanima i da se zaštiti integritet profesije od mešanja spolja. Napravili smo i etički savet u koji su ušli ljudi koji poslednju deceniju nisu mogli da govore u našem programu - Vida Ognjenović, Milena Dragićević-Šešić, Čeda Čupić, Petar Živadinović, Radovan Bigović... Želimo da budemo deideologizovan radio, otvoren za sve političke opcije...
       Prva ozbiljnija proba nove vlasti biće da pokaže da li je alava i da li ima ambicije da se bavi uređivanjem programa ili će to da prepusti profesionalcima.
      
       IVANA JANKOVIĆ