Peti oktobar doneo je novinarima Mreže, kao i svim nezavisnim medijima, i neizvesnost. Pitanje opstanka postalo je aktuelnije nego ikada

      Od oktobra, emisije nezavisne TV produkcije Mreža mogu da vide čak i Beograđani. Za tri godine postojanja ova produkcija postala je poznatija u unutrašnjosti, gde su je redovno prenosile lokalne stanice dok su stanovnici prestonice uglavnom mogli samo da se sećaju ekipe koja je svojevremeno stvorila ugled Nezavisnoj televiziji Studio B.
       "Ni svojoj tašti nisam mogao da objasnim gde se vidimo", kaže Zoran Ostojić, direktor Mreže. "Kada me pita "Pa gde se gleda to što ti radiš", ja kažem: 'Gleda se gde može'. Ispostavilo se, međutim, da je to 'gde može', ako ne veći deo Srbije, a ono sigurno ključni, kao što je Čačak ili Kragujevac. LJudi koji su 5. oktobra došli u Beograd znali su za nas. Milošević je stiskao i stiskao, ali nešto mu je i prošlo kroz ruke, u tome što mu je prošlo bila je i 'Mreža'."
       Mrežu je osnovalo devet novinara izbačenih iz Studija B: Lila Radonjić, Zoran Ostojić, Olja Bećković, Mina Vidaković, Dušan Gajić, Maja Divac, Vlada Milić, Dragana Milićević i Snežana Stojadinović. Pošto su 1993. već dobili otkaze i ratsturili se, posle drugog dolaska i drugog odlaska (1997) izgledalo je besmisleno da sve opet propadne. "Prekretnica je bila iznudica", kaže Ostojić. "U gradu je bila koalicija SPS-SRS-SPO, nama nisu više dali da radimo i rekli smo OK, radićemo sami, pa ako može da se pusti u Kuršumliji - dobro jeste."
       "Situacija je postala naročito zaoštrena letos",kaže Dušan Gajić, novinar. "Našoj ekipi radikalsko obezbeđenje je oduzelo kameru ispred zemunske opštine (još je nije vratilo), a istovremeno nas je privodilo neko obezbeđenje Elektrotehničkog fakulteta, koje se zatrčavalo čim bi videlo kameru na sto metara od fakulteta. Postalo je veoma nesigurno izaći na ulicu sa kamerom i više se nije postavljalo pitanje gde smeš da snimaš, nego da li uopšte smeš da snimaš."
       To što se ipak snimilo emitovano je na oko 25 stanica u Srbiji, kojima su kopije dostavljane takozvanim autobus linkom - nosili su ih vozači autobusa.
       "Možda je ključni trenutak bio kad smo shvatili da sve što radimo može da bude zaustavljeno prostim odbijanjem šofera da nosi naše kasete", kaže Lila Radonjić glavni urednik. "Dva, tri meseca pred izbore svi su bili u stalnom strahu. Pronalazili smo, ipak, načine da pošaljemo kasete, ako ne pristane jedan vozač, pristane drugi. Čini mi se da nas je održala ta upornost, koja je na neki način bila otrežnjujuća i za nas i za gledaoce, ne samo u informativnom smislu, nego i u smilu: ja ću da kažem istinu, pa ma šta bilo i ja ću da čujem istinu, pa ma šta bilo."
       Prekretnica je, treba li pominjati, za novinare, kao i za sve druge, bio i 5. oktobar.
       "Tog dana završila se moja novinarska misija", kaže Vlada Milić, novinar. "Posle toga mogu da se bavim pčelarstvom, stočarstvom, zemljoradnjom ili novinarstvom. Možda ću izabrati novinarstvo, a nadam se da će i novinarstvo izabrati mene. Srećan sam što postoji 5. oktobar i ako je Mreža možda doprinela tome jednu mrvicu, onda sam beskrajno ponosan".
       Peti oktobar doneo je novinarima Mreže, kao i svim nezavisnim medijima, i neizvesnost. Pitanje opstanka postalo je aktuelnije nego ikada, uz sveprisutan strah da bi se moglo ponoviti iskustvo drugih zemalja u tranziciji u kojima su se nezavisni mediji ugasili. "Normalno je da se nova vlast više interesuje za državne i paradržavne medije", kaže Lila Radonjić. "Nadam se da ćemo nadigrati političare programom koji pravimo."
      
       IVANA JANKOVIĆ