|
Dragan Bujošević, Ivan Radovanović: 5. oktobar - 24 sata prevrata
NEDOVOLJNO POLICAJACA: "Ovo je loše", pomislio je oficir policije beogradskog SUP-a, mlađi čovek, s licem stvrdlim od umora i posla kojim se bavio. "Biće pičvajz", rekao je sam sebi i zatvorio oči. Nekih desetak sati ranije, pukovnik Miloš Vojinović pozvao ga je da dođe u gradski SUP. Do 23 sata iste večeri pravili su plan za zaštitu objekata u glavnom gradu. I znao je koliko je taj plan loš.
Planovi za obezbeđenje objekata tokom skupova opozicije u gradskom SUP-u pravljeni su, u normalnim prilikama, i po desetak dana ranije. Ko je i zašto sada čekao poslednji trenutak, oficiru nije bilo poznato. Vojinović ga je vratio sa puta kući. To se valjda zove "u poslednjem trenutku".
U centrali beogradske policije, u Ulici 29. novembra, dočekao ga je jedan zvaničnik MUP-a Srbije i uspaničeno mu rekao:
"Ako sutra ne zaštitimo objekte, možemo da se kupimo."
I ništa više.
Nikakvih specijalnih naređenja za plan nije imao. "Kao da niko ne očekuje nešto veliko", mislio je oficir dok je pisao. Nije mu bilo jasno. Ne zato što je početkom devedesetih bio kandidat Demokratske stranke na lokalnim izborima, već stoga što je policajac, a policajci znaju kako se taj posao radi. Deset odsto ljudi sa dugim cevima, mislio je, da li da stavim? Niko nije tražio, zaključio je oficir, znači, ne stavljam. Samo sa pendrecima i hemijom. Ništa više.
Za Saveznu skupštinu je, zatim, odredio dva voda, uz one koji će tu biti u okviru Savezne brigade policije; za Skupštinu Srbije dva voda; Predsedništvo dva voda; RTS tri voda; Studio B jedan, a zatim još dva voda. Vod policije broji 25 ljudi. Za sve objekte bilo je predviđeno manje od 500 ljudi. Treba im dodati još 600 pripadnika Posebnih jedinica policije iz raznih srpskih gradova (stiglo ih je, na kraju, samo 300, iz Leskovca, Pirota i Vranja), i skoro 2500 beogradskih policajaca, na ovaj ili onaj način uključenih u zbivanja 5. oktobra (po stanicama policije, u centrali u 29. novembra, na obodima grada...).
Ukupno, demonstrantima je, izračunao je oficir na kraju, trebalo da se suprotstavi 3650 policajaca. Malo, pomislio je oficir. "Loša procena."
"BRBLJIVI ĐINĐIĆ": "U policijske glave, posle izbora, uselilo se saznanje da je Milošević izgubio izbore", govorio je kasnije, svedočeći za ovu knjigu, Radomir Marković, načelnik Službe državne bezbednosti. "Da li je to 49 zarez ne znam, ili 50 zarez ne znam, to je u svesti ljudi bilo nevažno. Nedvosmisleno je bilo da je predsednik Koštunica dobio mnogo više glasova nego predsednik Milošević."
"Naravno da je Koštunica dobio", kaže oficir iz rezeda sobe, "ja sam glasao za njega."
"Pitanje je, u policijskim glavama, da li da branimo taj jedan odsto, ili nula jedan odsto", govori Marković.
Prema tome, može se reći da se 5. oktobar dogodio zbog dve stvari: neodlučnosti policije i odlučnosti demonstranata. Interesantno je, po svedočenju Radeta Markovića, da vrh države nije znao ni za jednu od njih:
"Služba je znala za organizaciju. Služba je znala za nameru ljudi da dođu u Beograd. Znala je i za ljude koji treba da budu frontmeni. Nismo znali, nismo ni pretpostavljali da bi došli naoružani ljudi. Niko nije išao toliko daleko da je mogao da predvidi da je rešenost i odlučnost demonstranata tolika da i ugrožavanje života dolazi u obzir."
Marković, uz to, nije znao ni da se njegov potčinjeni šef Jedinica za specijalne operacije sastaje sa Zoranom Đinđićem. Ni da ljudi iz rezeda sobe, posebnim linijama, govore policajcima na terenu: "Nema pucanja." Ni da Nebojša Pavković mirno spava samo zato što je već odlučio da sutra ne prlja ruke.
"Ne znam za kontakte Javne bezbednosti sa DOS-om. Znam za takve kontakte u Državnoj bezbednosti, ali oni su uspostavljeni posle nemira, popodne 5. oktobra, kako bi se smirila situacija", kaže šef DB.
Po njegovim rečima, do 5. oktobra DB i "nije imao posla". Da nije baš tako, svedoče dva detalja. Verovatno je DB uspeo da otkrije Đinđićev plan da, u noći između 24. i 25. septembra, poveže pukovnika Živka Trajkovića, komandanta Specijalnih antiterorističkih jedinica, i Vojislava Koštunicu, koji je upravo pobedio na izborima.
I Koštunici i Trajkoviću ta ideja se svidela, ali je ostala neostvarena. Trajković je, po kratkom postupku smenjen i poslat na novu dužnost, u tri stotine kilometara od Beograda udaljenu Kuršumliju. Đinđić je počeo da pazi gde šta priča i da češće koristi skremblovani satelitski telefon.
Takođe, DB-u pripada profesionalna zasluga što je saznao za dolazak šlepera sa oružjem koje je naručio Čović. Gde su šleperi stigli i šta je sve iz njih istovareno, ipak nikada nisu saznali.
VELJINA VOJSKA: ..."Pobeda ili smrt", viknuo je Velimir Ilić, ujutru u 6 sati, na najranijem mitingu ikada održanom u Čačku. "Živi se ne vraćamo ako ne pobedimo", odgovorili su Čačani.
Velja je celu noć proveo u planiranju. Šta će Zoran; šta će Kovač; gde će mali Dača; gde Sivac... Kako da probudimo Beograd, sve vreme mu je u glavi. "Samo ako napravimo nešto na putu, nešto veliko, Beograd će da se digne. Napravićemo!"
Igor, jedan od momaka iz Veljine pratnje, znao je i kako. Šef mu je rekao:
"Mi prvi pravimo sranje. Prvi počinjemo. Ako čekamo da oni krenu, opet nema ništa od toga. Rasteraće nas i ode sve u propast."
"Biće sranja, šefe", rekao je Igor. "Biće, ne brini." Mislio je kako mu je to životni cilj - "da bijem pandure".
Kada je krenuo, žena mu je rekla, valjda je tako izgledao:
"Čuvaj se, nemoj da praviš gluposti!"
Velja Ilić je pokupio ušteđevinu i preneo kod komšije. Svako od petoro dece je izljubio. Ženi nije rekao ništa. Ona je znala da on, kada nešto reši, ide do kraja. Ćutke je izašao iz kuće.
Zoran Bošković, inspektor MUP-a u Čačku, Veljin čovek za veze sa Specijalnom antiterorističkom jedinicom MUP-a Srbije, bio je do 4 sata tog jutra na barikadama kod Preljine. On i Miladin Milojević, kolega, da podignu moral ljudima. Da vide na čijoj strani je policija.
Kod kuće je najmirnije zaspao.
Pošteno, pomislo je kada je, posle nešto više od sat vremena, ustao. Onda se pomolio, jer veruje u Boga. "Idemo da uradimo ispravnu stvar. I ako je ispravna stvar, onda ćemo je uraditi. Bože, pomozi!"
Zoran Bošković, policajac - ratnik sa Kosova, zatim je na sebe stavio kompletno naoružanje koje nosi pripadnik Posebnih jedinica policije.
Ženi je rekao:
"Ja idem za Beograd."
Zgranula se:
"Pa ti ne ideš na demonstracije?!"
"Nisu to demonstracije", govorio je ustanik iz njega, "ili se vraćam, ili ostajem."
Izlazeći iz kuće još jednom je pozvao Boga u pomoć. "Čekaj me kod crkve", rekao je ženi, "sa decom."
Čudovišna kolona krenula je tog jutra u 7,15 iz Čačka: 230 kamiona, 52 autobusa, stotine automobila. U kamionima ljudi, pod ceradama, sve "Veljini specijalci" - jedni sa pajserima, drugi na gomilama kamenja. Trebalo je samo podići cerade, pa da počne bombardovanje. U automobile su ušli još specijalniji "specijalci".
Samo u jednim kolima izbrojani su: karabin snajper sa dve stotine metaka, kraćena zastavina bokerica, tetejac 7,62, Zastavin pištolj 7,65, škorpion sa prigušivačem i osam bombi.
U drugim je bio ratnik sa lovačkim snajperom, dva pištolja, bajonetom, šlemom i pancirom.
Kalašnjikovi i zolje bili su sakriveni.
Sve to pritislo je Ibarsku magistralu. Kada je čelo kolone bilo kod Milanovake mlekare, kraj joj je tek napuštao Preljinu. Udaljenost između ova dva mesta je tačno 22 kilometra.
Kod Majdana, desetak kilometara posle Gornjeg Milanovca, na početku uspona na planinu Rudnik, Čačani su naleteli na prvu blokadu...
SVILANOVIĆ DOLAZI: ...Policajci, poređani pred tunelom kod Lučana, nisu izgledali zastrašujuće. Goran Svilanović je zagledao, ali u njihovoj opremi nije video oružje. Bilo ih je tridesetak. I komandir.
"Pesak u tunelu", rekao je ovaj Svilanoviću.
"U redu je", odgovorio je lider GSS-a, "sada ćemo to da sredino."
Komandir policije više ništa nije rekao. Govorio je samo Svilanović. Prvo svojim ljudima, "istovarite bager", a onda komandiru: "Bolje se sklonite. Ovi moji jedva čekaju da vide da ste vi ispred njih. Bolje sklonite ljude." Komandir je bez reči poslušao.
Bageru nije trebalo ni desetak minuta. Kolona je fijuknula kroz tunel. S druge strane, kraj puta, naišli su na još pedesetak policajaca, "marice", džipove.
Komandir ove barikade mirno je deklamovao Svilanoviću, kao da čita zvanični izveštaj svojim pretpostavljenim:
"Mi smo svoje uradili. Mi smo kordon postavili. Sila je bila velika. Morali smo da se povučemo."
Svilanović je požurio za Beograd. Za Veljom Ilićem...
... U rezeda sobi zazvonio je telefon. Javio se pukovnik i rekao: "Dobro." Sa druge linije pozvao je štab:
"LJudi su kordon postavili.Sila je bila velika. Morali su da se povuku."
Mnogo kasnije, prepričavajući događaje za ovu knjigu, pukovnik je rekao:
"Ako nemaš ljude koji će da je brane, koji će da pucaju, nijedna barikada ne valja. Znali smo da će svi doći u Beograd..."
DELIJE SPREMNE: ... Vladan Batić se probudio u 7 časova. Pomolio se Bogu, pozdravio sa ženom i decom. Sledeće što je uradio bilo je javljanje Velji Iliću.
"Brate, je li sve u redu, idete li?", vikao je iz Obrenovca.
"Idemo, brate, idemo", odgovarao je Velja, negde s puta, "jebemo im majku, brate. Gazimo ko mače šeboj!"
"Dobro je", rekao je Batić, "dobro je, Veljo".
Tri dana ranije, u noći između 1. i 2. oktobra, Vladanu Batiću je sa ovog sveta otišla majka. Ni otac nije dočekao da vidi novu Srbiju. U "Glasu javnosti", lider Demohrišćanske stranke, misleći o tome, objavio je umrlicu: "Mama, javi tati da smo pobedili." Kada je čuo Velju, bio je siguran da je nije lagao.
Hvala bogu, mislio je, a Velja, i dalje na vezi, vikao je:
"Brate! Jesu li 'delije' spremne?"
"Sve je spremno, Veljo, samo ti guraj, ovi njihovi te čekaju kod LJiga..."
VOJSKE NEMA: ... Nebojša Pavković nije mnogo brinuo o tome. Dan mu je počeo isto kao i svaki drugi. Vojnički. Ustajanje u 6,30, dolazak na posao, u Generalštab Vojske Jugoslavije u Ulici neznanog junaka, u 7,15 časova.
Podatak koji će tog dana biti veoma važan, a Pavković je bio jedan od retkih koji su ga znali - tog dana u Beogradu uopšte nije bilo mnogo vojske. Izvučena je i premeštena u druge garnizone, danima ranije. Vojska, od ranog jutra, nije htela da se meša.
Kasnije je Pavković, svedočeći za ovu knjigu, tvrdio da ga je uznemiravala samo vest, već jedan dan stara, o mogućem kontramitingu. Vojni izvori saznali su da se i levica sprema za mitingovanje 5. oktobra u Beogradu.
Oko Generalštaba bila je raspoređena 63. padobranska brigada iz Niša, vojni specijalci koji su javnosti postali poznati tokom opozicionih protesta 1996-1997. godine, kada je njihovo pismo podrške demonstrantima čitao Vuk Drašković, predsednik SPO-a, obraćajući se hiljadama Beograđana sa jednog prozora na Terazijama.
Pavković se obezbedio, višestruko, bez znanja Miloševića i policijskih službi. NJegova supruga Glorija, sa decom, bila je tog dana u Generalštabu. "Bili su tu, ceo dan. I tu su i spavali sledećih noći", pričao je kasnije Pavković, pokazujući autorima knjige sobu uz salon njegove velike kancelarije u Generalštabu. "Za svaki slučaj." Pavković je odmah aktivirao vojni štab - 13 generala, članova Kolegijuma Vrhovnog štaba, pratili su sa njim šta se dešava na prilazima Beogradu i na beogradskim ulicama.
Već do 9 časova vojni vrh je bio načisto da policija ne radi ono što joj je u opisu posla za taj dan. Barikade, faktički, nisu postojale, bar ne na način koji bi sprečio demonstrante da dođu u Beograd.
Generali su slušali policijski saobraćaj i, uz to, aktivirali su svoje izvore preko vojne kontraobaveštajne službe. To će kasnije biti posebno važno. Kada policija bude tražila intervenciju vojske - "Ima mrtvih na televiziji!" - Pavković će mirno moći da im kaže: "Nema mrtvih."
BAGER KREĆE: U policijskom štabu u 11,15 časova znaju i za okupljanje u Požeškoj ulici. U radio-saobraćaju, tom prilikom, ipak, nije izgovorena najvažnija reč tog dana. "Bager!". A on je bio tu.
Internacional 538, američki, bez nekog posebnog nadimka, prosto bager, utovarivač, može i buldožer. DŽou je to bilo svejedno. Bilo mu je samo stalo da ga okite. Zaustavio ga je pred "Goricom", supermarketom u blizini sedišta DS-a na Banovom brdu, rekao: "Kitite!" i povukao uzicu sirene. Bager je pištao. "Gotov je", lepili su ljudi po njemu nalepnice sa najvažnijom predizbornom i postizbornom porukom u Srbiji.
Ukrašen, bager je stao na čelo kolone. Džo je onda video kuče. Nije bilo ni malo ni veliko, nego, kako je kasnije objasnio, "veće". Šareno kuče, pravi reprezent ovdašnjih lutalica, posebne vrste, između ostalog i zato što, po pravilu, prate demonstrante i urlaju na policiju. Nijedna šetnja tokom protesta 1996-1997, nije prošla bez lutalica, a legendu o beogradskom otpornom psu pravili su i četvoronožni beskućnici sa beogradskog Trga Republike, neizbežan, bučan dekor svakog od mnogih mitinga koji su tu održani.
To je sreća, pomislio je Džo. Kuče je stalo ispred. Posle se nije odvajalo od bagera do same Skupštine Jugoslavije. Tu je negde otrčalo, lajući, sa masom gnevnih ljudi.
Džo je pokrenuo mašinu. Neko je viknuo: "Stoj!" Milan Katić, pekar, 72 godine star, hteo je "na Skupštinu". DŽo ga je povezao. NJih dvojica, starac i vozač bagera, sitan čovek, sa u detinjstvu polomljenom kičmom, srušiće čuvenu TV Bastilju. U trenutku kada je kolona iz Požeške krenula, niko to nije mogao da zamisli...
(Nastaviće se)
|
Peti oktobar 2000. je od onih dana kojima je "zapalo" da postanu istorijski. Decenije društvenih kretanja (često nerazumljivih), konflikti, politički napori i promašaji, lična dostignuća i tragedije sliju se u jedan dan (u nekoliko sati!) i - pojave se kao destilat jednog vremena. Posle se o tom izuzetnom danu sastave nebrojeni spisi, načine analize.
Knjiga "5. oktobar - dvadeset četiri sata prevrata" Dragana Bujoševića i Ivana Radovanovića (Medija centar, Beograd, 2000) prvi je ozbiljniji pokušaj da se razjasni "srpska oktobarska revolucija". Iz ovog istraživanja, "na osnovu razgovora sa šezdeset ljudi - političara, policajaca, vojnika i građana", NIN će u nekoliko nastavaka objaviti zanimljive detalje.
|
|
