Izraelcima i Palestincima, koji za sobom imaju 33-godišnji obračun na Zapadnoj obali (i u Gazi), ne uspeva da treći milenijum počnu završetkom vekovnog sukoba i čarki (dok još nije bilo jevrejske države) u prethodnom

      Budući da je istekao dogovoreni rok za trajno rešenje među Palestincima i Izraelom, nije više pitanje koliko još treba da se reši najsloženija bliskoistočna zagonetka, već da li sa novom godinom dve zavađene strane kreću u opšti rat ili će zaista obnoviti potragu za nedostižnim mirovnim sporazumom. Obe strane izjavljuju da žele da izbegnu beskrajnu konfrontaciju oružjem, ali nade u tako nešto se drže na tankom koncu.
       Napori da se obnovi proces pregovaranja na izdisaju, istina, ne posustaju. Ni Bilu Klintonu, kome se predsednički dani broje na prste, a posredničke ambicije nesmanjene do poslednjeg daha, ni Jevrejima ni palestinskim Arapima koji za sobom imaju 33-godišnji obračun na Zapadnoj obali (i u Gazi), ne uspeva da treći milenijum počnu završetkom vekovnog sukoba i čarki (dok još nije bilo države Izrael) u prethodnom.
       Dvehiljadita se završava novim neizvesnostima. Kojim će pravcem krenuti politika vlade Izraela koji treba da izabere premijera između kandidata nepopustljivog nacionalizma i tragača za mirom (ma koliko dosad bez uspeha) i sasvim sigurne opšte frustarcije Palestinaca.
      
       Visoki naboji
       Ugledni strani analitičar konstatuje gotovo bezizlaznu situaciju, ali otkriva možda još jedino preostalo "otvaranje": "Za dva meseca (nova) 'intifada' pokazuje malo znakova jenjavanja potvrđujući odlučnost Palestinaca da zauvek vide kraj okupacije. Sporazum iz Osla je dao petogodišnji prelazni period autonomije na Zapadnoj obali i u Gazi, i istekao je. Sada je reč o konačnom rešenju. Pregovaračka pravila su jednostrana: Izrael neće da primeni rezoluciju Saveta bezbednosti 242 (još iz 1967) i 338 (posle rata 1973) - koje pozivaju na povlačenje sa okupiranih teritorija, a Amerika, daleko od toga da je nepristrasna, uvek "savetuje" Palestince da se saglase sa izraelskim predlozima. Stoga je potrebno da se redefiniše čitav legalni okvir zasnovan na međunarodnim zakonima i rezolucijama Saveta bezbednosti, uz učešće drugih 'igrača' - kao što su Ujedinjene nacije, Evropa, Rusija, zajedno sa Sjedinjenim Državama. To je jedini način da nastane stvarni mir, utemeljen na koegzistenciji dve suverene države."
       Za prilike na terenu i stepen emocionalnog naboja na obe strane, takav "ključ" je još akademski. Parametri realnosti su odnos "tvrdoće" budućeg predsednika vlade u Jerusalimu i dugog sna Palestinaca o konačnom proglašenju nezavisne države na Zapadnoj obali i u području Gaze. Totalni sudari dosad su bivali preventivno izbegnuti veštinom posrednika ili unutrašnjim korektivima u oba tabora.
       Posle propasti julskog razgovora Ehuda Baraka i Jasera Arafata uz američkog predsednika Klintona kao domaćina, približavanje "kritičnom raskršću" je opšta prognoza. "U Kemp Dejvidu je sporazum bio dramatično nadohvat, a onda je zaprepašćujuće brzo došlo do kraha praćenog najgorim krvoprolićem za mnogo godina", primećuju još jednom komentatori.
       Mnogi Palestinci i Izraelci saglasni su da ima "malo izgleda da će sukobi brzo prestati, ali se nadaju dugoročnom miru ma kakvi bili sadašnji obračuni, jer će dve strane morati opet da sednu i pregovaraju". Racionalno skraćenje takvog ciklusa nije na vidiku. Sandi Berger, savetnik za nacionalnu bezbednost odlazećeg američkog predsednika - na primer - taj "kalendar" meri nedeljama, mesecima ili godinama. Izraelske službe bezbednosti slično procenjuju, samo ih preciznije kvalifikuju kao "dugoročniju konfrontaciju", dok se političari ograničavaju na rok koji zalazi "duboko u 2001. ili možda duže".
       Mukotrpno utvrđivano međusobno palestinsko-izraelsko poverenje je potkopano najpre diplomatskim brodolomom, a potom je potopljeno borbama koje ne prestaju od septembra, sa već gotovo 350 mrtvih, najviše Palestinaca.
       "Kad u nekoliko mirnih ranijih godina nije bilo nikakvog napretka, ne vidim kako sada za nekoliko meseci može da dođe do čudotvornih promena", kaže profesorka Hanan Ašravi, jedan od najracionalnijih palestinskih političkih lidera.
      
       Pečat Baraka ili Šarona
       Izraelski premijer (u ostavci) Barak veruje da za obnovu i pregovore kao osnova mogu da posluže "ideje o kojima se raspravljalo u Kemp Dejvidu (isključujući svaku pomisao na kompromis oko suvereniteta nad čitavim Jerusalimom), ili idemo na put potapanja u nasilje". Upućeni smatraju da je Barak spreman da ide i više od onog u Kemp Dejvidu, što se tiče gotovo potpunog napuštanja okupiranih teritorija ako bi tako izvukao palestinsku fleksibilnost "o smanjenju njihovih zahteva za pravo izbeglica (od 1948) na povratak", što je opet jedan od osnovnih zahteva Arafatovog fronta.
       Nacionalistička desnica u Izraelu neprekidno optužuje Ehuda Baraka (58) da "isuviše daje i nudi Palestincima". Pošto je "iscedila" izbore za premijera, u konačnom političkom obračunu, svojim kandidatom za predsednika vlade Arijelom Šaronom (72) hoće da stekne i "nedodiriljivi patriotski pečat" kojim teško može da se overi sporazum sa Palestincima.
       Baraku, koji je još pre kempdejvidskih razgovora ostao bez parlamentarne većine za svoju koalicionu vladu pre nego što je konačno i sam podneo ostavku, "kao pojas za spasavanje" preko je potreban mirovni sporazum da bi održao izglede da početkom februara on bude izabran na svoje dojučerašnje mesto. Tu presudni mogu da budu glasovi Arapa, koji su izraelski državljani u priznatim granicama, a oni su gotovo petina stanovništva.
       Ankete pokazuju da Ehud Barak zaostaje za vođom Likuda Šaronom blizu dvadeset poena. U domaćem ringu premijer je oboren na pod, ali polaže nadu do poslednjeg časa da bi Arafat mogao da mu pruži ruku, jer sa laburistom može da dobije bolji sporazum nego sa Šaronovom desnicom.
       Palestinci osporavaju takvu logiku izjavama da "ne vide razlike iako Barak jeste srušio neke tabue".
       Poznavaoci raspoloženja Izraelaca, s druge strane, sumnjaju da je Ehudu Baraku dovoljan sporazum sa Jaserom Arafatom da ga vrati u stolicu, jer je "veliki broj građana sada skeptičan da li bi ga Palestinci poštovali, a još ranije se postavljalo pitanje može li premijer da 'proda' kod kuće eventualni mir iz Kemp Dejvida". Opšti splet je trenutno izvesno naklonjeniji desnici nego laburističkom Izraelu i Palestincima.
       Fejsal Huseini, viđen palestinski prvak, upozorava da pre svega mora da se otkloni preterana izraelska upotreba sile kako bi se "novim mehanizmom obnovio duh poverenja kojim bi proces rata bio zamenjen procesom mira", ali uz međunarodno prisustvo koje bi sve to garantovalo.
       Predbožićne televizijske slike pustog Vitlejema, gde se oko Crkve Hristovog rođenja vide samo gnevni bacači kamenica i jednako razjareni regruti i rezervisti koji uzvraćaju vatrom, pouzdan je lakmus kakva je smeša u palestinsko-izraelskoj boci iz koje je opaki duh opet pušten.
      
       BORIVOJ ERDELJAN