Za mnoge je, tokom prošle godine, muzika bila utočište i spavanje

      Posle dugog razmišljanja nametnuo se zaključak da se tokom protekle godine zapravo i nije dogodilo ništa što bi trebalo da bude nazvano događajem. Ono malo, desilo se sa dve suprotne strane. S jedne, sticaj okolnosti nikako povezan sa muzikom, već sa toliko dugo očekivanim političkim promenama doneo je, zahvaljujući jednoj sposobnoj i požrtvovanoj ličnosti, Branki Ristić, velikog Zubina Mehtu i samo po glamuru manjeg Uroša Lajovica na Bemus. Činjenica da ovogodišnji izbor nekoliko najlepših muzičkih zbivanja ostaje povezan sa Beogradskim muzičkim festivalom govori da smo mi, tokom poslednjih godina, abdicirali pred neophodnošću negovanja visoke kulture u svakodnevnom ritmu. Svečanosti su još jedino preostale, a to je malo isto toliko koliko i nesnosno kao zamena za uobičajen način života. Šta znači da se samo tokom nekoliko dana u godini događa nešto važno? Znači tugu i otvara niz pitanja koliko u ovoj zemlji svi, ili gotovo svi rade baš ono što ne umeju. To bi možda i mogla da bude približno najpreciznija dijagnoza stvarnog i još uvek stvarnog stanja. Jednom davno, pre dvadesetak godina, Dragutin Gostuški je rekao da se problem ovog društva sastoji upravo u tome što na mestu kuvara sedi (metaforično) potencijalni ministar, i obrnuto. Na mestima na kojima se donose odluke o muzičkim zbivanjima, količini, kvalitetu, spektakularnosti, potrebama... sede neobrazovani, nekvalifikovani, često i mangupi i prevaranti. Neka tako više nikada ne bude.
       S druge, lepše strane nalazi se ogroman stvaralački potencijal u mladim ljudima od kojih neki postižu nešto što se događa valjda samo u zemljama iz snova. Ko pamti Stefana Ćirića, Vladimira Miloševića, Nemanju Radulovića, Stanka Madića i još čitav bataljon neotkrivenih malih genija? Koliko je takvih u matematici, fizici, literaturi, slikarstvu, ekonomiji, koliko ih je takvih otišlo od nas za koje nikada nećemo saznati? Ili hoćemo tek kada postanu Ivo Pogorelić čijim je slikama bukvalno oblepljena Kraljevska akademija u Stokholmu, i ne samo u Stokholmu.
       Hajde da nastavimo tamo gde smo počeli u septembru i nastavili u oktobru... pa dalje. Možda neki bivši ministar neće postati dobar kuvar, možda će neki naš klinac prevazići Bila Gejtsa, ne po zgrnutom novcu već u nečem višem od toga. Kako bi bilo da ono što postane najbolje bude i ovde sa nama. Lepo će biti živeti u zemlji u kojoj će neumitni hod vremena i vraćanje prvobitnom značenju humanističkih ideala izbrisati ispred naših očiju i duša ono što, naročito mlade generacije, nazivaju "bruka srpskog naroda" odnosno ljudi koji sa nama žive i veruju da najbolje na ovoj planeti mora da nosi prefiks srpsko.
       Za mnoge je, tokom prošle godine, muzika bila utočište i spasenje, mesto gde se zaboravlja ružno i vraća nada u lepotu kao način življenja, razmišljanja, govora, svega što radimo i dostižemo.
      
       MILENA MILORADOVIĆ
      
      

1. "Džon Tavener: Bogorodičin veo u izvođenju violončelistkinje Sandre Belić        2. Heruvimska pesma iz Liturgije sv. Jovana Zlatoustog u izvođenju hora "Obilić" sa dirigentom Darinkom Matić-Marović, na Bemusu        3. "Memento" Milana Mihajlovića u izvođenju Beogradske filharmonije sa dirigentom Urošem Lajovicem, na Bemusu        4. Naum i Aleksandar Štarkman - pijanisti, na koncertu na Bemusu        5. Vladimir Milošević, mladi pijansita, uspešni učesnik na Šopenovom konkursu u Varšavi        6. Stefan Ćirić, maturant Muzičke škole "Mokranjac", sa koncertom u Kolarčevoj zadužbini        7. Ivan Tasovac, pijanista, na koncertu u Kolarčevoj zadužbini        8. Nemanja Radulović, violinista u nizu koncerata tokom godine        9. Julijan Rahlin - svetska zvezda na koncertu u Beogradu        10. Zubin Mehta, dirigent, na koncertu koji je obeležio trenutak nastajanja nečeg što treba da bude naša svakodnevica