Simptomatično je da se pored intelektualaca, sve vreme, od vremena Broza do danas, napadaju i nacionalne institucije - SPC, SANU, UKS

      Od Brozovog vremena do danas napadaju se nacionalne institucije - SPC, SANU, UKS. Postoji kontinuitet napada, kontinuitet njihovog sadržaja, kontinuitet ličnosti koje su nosioci napada, jedino se promenila njihova legitimacija - nekada su to radili sa pozicija svemoćne Komunističke partije, a danas, po pravilu, pod plaštom reformi." Dučić, Rakić, Andrić, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Crnjanski ulazeći u politiku dali su joj jedan dublji smisao i kao ličnosti i kao intelektualci. Srpska kulturna i politička istorija pune su takvih primera, od svetog Save do danas.
       Prvi srpski pisci su bili vladari i vladike. Jedan od najvećih srpskih istoričara, Slobodan Jovanović, bio je državnik prvoga reda. Borislav Pekić bio je osnivač Demokratske stranke i jedan od najistaknutijih boraca za demokratiju", kaže na samom početku razgovora za NIN predsednik Udruženja književnika Srbije Slobodan Rakitić s kojim smo, pored ostalog, razgovarali i o odnosu intelektualaca i politike, o tome ko je kome više koristio ili štetio?
       - Distinkcija između intelektualaca i politike pripada komunističkom vremenu. Ta prevaziđena suprotstavljenost ne bi produžila našu agoniju za deset godina da su intelektualci u većem broju i bez straha pristupili promenama. Veliki broj njih je zazirao od stranaka. Ipak, danas, zahvaljujući pravovremenom uključivanju javnih i visokoobrazovanih ličnosti u politički život, imamo predsednika Jugoslavije koji je doktor nauka, predsednika Vlade Srbije, koji je takođe doktor nauka, mnogi ministri su doktori nauka i profesori univerziteta, i svi oni su hrabro zakoračili u politiku na početku višestranačja. To je velika šansa Srbije. Posledica distinkcije između intelektualca i politike jeste omalovažavanje uloge srpskih intelektualaca u politici. Da ne ulazimo u namere. Razlog napada na srpske intelektualce je što su oni većinom svesni da se nacionalni interesi moraju ustanoviti, i da se prema njima mora imati određen odnos.
       Amerika je uvela sankcije prema SRJ štiteći svoje nacionalne interese - da li to znači da su Amerikanci nacionalisti? Simptomatično je da se pored intelektualaca, sve vreme, od vremena Broza do danas, napadaju i nacionalne institucije - SPC, SANU, UKS. Postoji kontinuitet napada, kontinuitet njihovog sadržaja, kontinuitet ličnosti koje su nosioci napada, jedino se promenila njihova legitimacija - nekada su to radili sa pozicija svemoćne KP, a danas, po pravilu, pod plaštom reformi.
      
       Ako se, bar u poslednjih trinaest godina, može govoriti o napadima onda se to ne odnosi na intelektualce iz institucija koje su podržavale populističku euforiju već pre svega na intelektualce koji su gravitirali oko Beogradskog kruga i nezavisnih medija, od kojih su neki morali i da emigriraju. Da pomenemo samo Mirka Kovača. Pisci koji su davali primat nacionalnom nad demokratskim su došli u sukob sa režimom tek onda kada su uvideli da nema ništa od Miloševićeve "velike Srbije".
       - Milošević je prvo čuvao KP, onda SFRJ, i na kraju JNA, i to sve na račun Srbije i srpskog naroda. Pisci su se nezavisno od Miloševićeve politike bavili srpskim narodom, i ne znam za značajnijeg pisca koji je 1992. bio protiv DEPOS-a ili DS-a, ako ih već nije podržavao, kao što je to činila ogromna većina.
       Mirka Kovača niko nije sprečavao da napusti zemlju, niti proterivao, tako da se radi o njegovom izboru i mogućnostima koje je imao. Teže je bilo ostati nego otići, kada se radi o javnim ličnostima. Stotine hiljada mladih ljudi, pak, bili su zaista prinuđeni da odu posle 9. marta 1991. jer ovde za njih nije bilo nikakve šanse. Ne sećam se da je Kovač podržao 9. mart, kada su mladi ljudi pokušali da pre početka rata uzmu u svoje ruke sudbinu naroda i države. Velika Srbija je jedna izmišljotina iz arsenala austro-ugarske propagande, koju je preuzela Kominterna. Srbi nisu preuzeli srpske zemlje pod imenom Srbije ni 1918, kada su imali podršku saveznika.
       Do promena bi došlo mnogo ranije da nije bilo snažnih interesa u okruženju koji su bili usmereni na rat. Setimo se veličanstvenog mitinga udružene opozicije 12. juna 1990, kao i onog 9. marta 1991. Ono što se dogodilo 5. oktobra učinjeno je po modelu 9. marta, i to tačno od trenutka i mesta gde se pre devet godina stalo. Ako je iko zaslužan za izgradnju višestranačkog sistema, onda su to intelektualci, a posebno pisci. Upravo u Francuskoj 7 nastale su prve, i najveće, političke stranke - DS, SPO i DEPOS - osnovani prvi odbori za zaštitu ljudskih prava, umetničkih sloboda i čovekove okoline, održani prvi protesti protiv hapšenja pisaca, zabrana knjiga i svih oblika represije itd.
       Za mene je najvažnije da li 24. septembar i 5. oktobar 2000. predstavljaju kraj komunizma, ili ovekovečenje njegovih najtežih posledica. Često se poslednjih deset godina izdvajaju iz konteksta, kao da se amnestiraju decenije komunističkog terora nad svim građanima i, posebno, srpskim narodom, kome je bila oduzeta istorija. Zato smo u poslednjih deset godina imali i previše istorije, uživo. Zgusnutost događaja je možda opravdanje za kratko pamćenje, koje za posledicu ima sada aktuelna pitanja ko je gde bio u poslednjih deset godina.
      
       Otkud to da su neki književnici "prevaljivali put do smisla" (Bart) tako što su ulazili u politiku?
       - Taj put, po mom mišljenju ima suprotan smer. Književnici su samo mogli unositi smisao u politiku. Shvatanje da pisac ne sme da se bavi politikom takođe je politički stav, proistekao iz komunističke teorije i prakse.
      
       Zašto pisci, naročito starije generacije, danas nisu ti koji našem narodu (čitaocima) mogu vratiti poverenje u ljudsku pamet?
       - Zato što pisci nikome nisu oduzeli poverenje u ljudsku pamet, ako je uopšte tačno to što u pitanju tvrdite.
      
       Danilo Kiš je govorio da je angažovan pisac contradictio in adiecto.
       - Svako dobro umetničko delo je angažovano i u pravom smislu političko, samo je pitanje da li se polazi od angažmana ili on nastaje i proizlazi iz dela. Didaktična je svaka dobra književnost. Umetnik, služeći umetnosti, na najbolji način služi kulturi svog naroda, koja je osnov svakog društva, jer mu obezbeđuje sopstvenost, samosvest i mogućnost sporazumevanja i prožimanja sa drugim kulturama, a u najboljem slučaju univerzalnost. Umetnost radi umetnosti nije u suprotnosti sa angažmanom i didaktikom u delu, jer iako je tačno da je Troja srušena da bi pesnici pevali o njoj, "Ilijada" je veoma poučno delo. Čini mi se da se angažman u umetnosti i ne može dovoditi u pitanje posle poetskog traganja Geteovog Fausta za značenjem Logosa, pri čemu od Reči, preko Smisla i Sile dolazi do Dela, koje je stihove Pekić uzeo za moto jednog svog romana.
       Veliko književno delo zrači, i u tom smislu ono vrši svojevrsnu estetsku, moralnu, političku "propagandu". Mnoga umetnička dela su poznatija od svoga tvorca. Za većinu najlepših fresaka u našim srednjovekovnim manastirima ne zna se ime slikara. "Knjiga o Milutinu" Danka Popovića je poznatija od svog autora. NJegov Milutin putuje sam po svetu, svuda gde ima Srba.
      
       Pisci su bili značajni nosioci i podstrekači nacionalizma. Stiče se utisak da su presudno doprineli svemu što nam se desilo. Naravno, misli se na one najuglednije, koji su tada imali i najviše uticaja.
       - Nametanje krivice piscima služi prikrivanju pravih krivaca. Vaše pitanje sadrži negativan odnos prema nacionalizmu. Verujem da se tu radi o shvatanju vrednosti jednog naroda, a ne o ugrožavanju drugih. Pominjući nacionalizam vi očigledno mislite na šovinizam. Zašto otvoreno ne kažete šta mislite? Mislim da je srpskim piscima, kao i narodu, stran svaki šovinizam.
      
       Ova vaša generalizacija je veoma diskutabilna. Mnogo je primera, nažalost, koji je mogu demantovati.
       - Srbija je multietnička, multikonfesionalna, multikulturna i multilingvalna država, kao malo koja u Evropi. Po Ustavu, Srbija je država njenih građana. Nacionalno i demokratsko nisu suprotstavljeni entiteti. Naprotiv, razvijali su se zajedno, prvi put, u staroj Heladi, nacionalno na osnovi demokratskog, u savremenom svetu, pak, demokratsko iz nacionalnog. Verner Jeger, baveći se ulogom retorike u obrazovanju helenskog čoveka, rekao je za Isokratovu ideju kulture da je nacionalna i da se na pravi helenski način temelji na postojanju čoveka kao slobodnog političkog bića u okviru civilizovane zajednice.
       U pedesetogodišnjem periodu najveći srpski pisci bili su na crnim listama ideoloških cenzora. Svi koji su se na neki način okretali književnoj tradiciji proglašavani su za reakcionarne i dekadentne. Oskar Davičo je jednom napisao da je moja pesnička zbirka "Zemlja na jeziku" ideološki nazadna. Za vreme Broza zamerano mi je da sam reakcionar i nacionalista, za vreme Miloševića monarhista i desničar, a danas nacionalista i populista, iako sam uvek smatrao da je poezija isključivo individualni čin, i da sam pesnik ne sme da služi ničemu osim svom delu. Sve ostale službe proističu iz ove prve.
      
       U predgovoru francuskog izdanja Kunderine "Šale", Luj Aragon zapisuje: "Prijatelji moji, je li sve izgubljeno?" Da li je sve izgubljeno kada su nam intelektualci, većina, takvi nacionalisti koji su grmeli u vreme populizma (kada se dogodio narod") neretko i danas, kao neki jurodivi: Pro domo sua i ništa više. Dokle više?
       - U poznoj životnoj dobi, kada se svode računi, samo istinski veliki duhovi uspevaju da se suprotstave pesimizmu. Aragonovo uznemireno pitanje je univerzalno, bar ovako kako ste ga izdvojili iz konteksta. No, to je pre svega pitanje jednog osvedočenog, potom i razočaranog, komuniste. Odnos komunista prema naciji i nacionalizmu smo doživeli i nadam se preživeli, ali izgleda i zaboravili. Da se vratim vašem pitanju, a među negativnim kvalifikacijama razaznajem da pitate dokle će pisci ustajati u odbranu svojih sugrađana, sunarodnika, države... Mislim zasigurno dok se ne uspostavi država koja će brinuti o pravima svih koji u njoj žive...
      
       Ne, nego dokle će se insistirati na Srbima kao jedinim stradalnicima, vitezovima, "velikoj Srbiji", na nekrofilnoj mitologiji "nebeskog naroda", a da se pri svemu tome ni reč ne kaže o strašnim zločinima koje su Srbi počinili? Setimo se samo Srebrenice...
       - Žrtva je uvek kandidat za žrtvu. Iskreno se nadam da će pobeda demokratije omogućiti iskorak iz tog kruga. Floskule iz vašeg pitanja veoma su često ponavljane - a nije mi poznato da ih neko ozbiljan zastupa - i to kao a priori konstatacije, u sasvim različitim istorijskim okolnostima. Svaki narod ima svoj "nebeski narod", a to su svi oni koji više nisu živi. Veoma je banalna kvalifikacija o srpskom nebeskom narodu.
       Kišova "Enciklopedija mrtvih" govori o viziji knjige u kojoj bi bilo zapisano ime i osnovni podaci o svakom čoveku koji je ikada živeo i umro na ovom svetu. Podsetiću i na Raičkovićeve stihove iz pesme "Niti", gde o živima govori kao o nitima između mrtvih i nerođenih. Mislim da se nijedan narod ne ismeva svojim vitezovima, mitologijom i mrtvima, osim nas.
       Što se zločina tiče, za svaki zločin treba suditi, a svima je poznato da je genocid nad Srbima u II svetskom ratu ostao nekažnjen, i gotovo zaboravljen. Najveća kazna za žrtvu je zaborav. Pitam se šta je nagnalo milion izbeglica, koliko ih je u Srbiji, da ostave svoje domove? Žrtva se prvo satanizuje, zatim se čini zločin nad njom, otima imovina i na kraju okrivljuje da je sama odgovorna za sve što se dogodilo, sve dok sama u to ne poveruje. Tako je od prvih ljudskih zajednica do danas. Istoriju pišu pobednici, a jedino je Božija pravda ona koja zasigurno pobeđuje.
      
       LUKA MIČETA
      
      

Sukob u UKS Zašto ste došli u tako neprijatnu situaciju na poslednjoj izbornoj skupštini UKS? Zbog čega se niste povukli?        - Glavni razlog što sam prihvatio da ponovo budem predsednik UKS jesu teški napadi i neistine o Udruženju. Shvatio sam da ti napadi kompromituju ne samo UKS, već i teško izvršene promene, pa i novu vlast. Za predsednika UKS izabran sam i kao predsednik opozicione stranke u vreme velike snage režima: osećao bih da sam izdao pisce da sam ih prepustio zloupotrebama u trenutku kada je opozicija kojoj sam oduvek pripadao došla na vlast. Peti oktobar u UKS desio se odavno. Radi se o pokušajima da se na UKS utiče izvan demokratskog odlučivanja, da manjina nametne volju većini. Ostaje otvoreno da li će komunizam u trenutku odlaska sa scene uspeti da se osveti Udruženju.        Sadašnja Uprava ne polemiše sa kritičarima UKS u kategorijama anacionalnog, nacionalističkog i sl. Sastavljena od ličnosti određenih književnih i političkih stavova, Uprava nema problem sa kritičarima UKS u pogledu njihovih shvatanja, koja ističu napadajući UKS. Uprava istupa isključivo u želji da delatnost UKS bude u interesu svih njegovih članova i u granicama zakona i Statuta. UKS je do sada bilo suštinski nezavisno, spremno da se oglašava i protiv nepravdi iz inostranstva i protiv režima. UKS nimalo nije odstupio od odbrane slobodne reči. Čitamo o smrtnosti među vojnicima NATO-a na Kosovu i Metohiji, koja se pripisuje osiromašenom uranijumu. UKS je prvo progovorio o tome u svom apelu, koji su do marta 2000, kada je objavljen, potpisivali profesori pravnih fakulteta u Beogradu i Solunu, akademici i književnici. UKS se godinama zalaže za otvaranje političkih dosijea DB-a.        Neophodno je da vlast i društvo u celini pristupe dekomunizaciji. Moramo se suočiti s tim da je komunizam upropastio ličnu i državnu imovinu, nacionalne interese, kulturu, i izmenio nas same. To je preduslov da, uz moralnu i duhovnu obnovu povratkom demokratskoj političkoj, kulturnoj i duhovnoj tradiciji, uz pomoć SPC i drugih autohtonih verskih zajednica, te podršku zemalja Evrope, pristupimo odlučnom otklanjanju posledica komunizma. Umetnicima u Srbiji predstoji težak period, u kome će javni sektor u kulturi biti osetno smanjen. Tim pre je veća odgovornost esnafskih organizacija da pokušaju da smanje teškoće koje će nastati dok se privatni sektor ne razvije i dok se mehanizmi angažovanja, zapošljavanja i socijalne brige o umetnicima ne uravnoteže u novim okolnostima.