Uskoro će deca žvakati hranu-vakcine. Bolne injekcije postaće prošlost. Što je još važnije, preparati u ovom obliku će spasti živote milionima onih koji danas umiru jer im nisu dostupne tradicionalne vakcine

      U borbi protiv infektivnih oboljenja vakcine su skoro postigle pravo čudo. Male boginje su, zahvaljujući njima, postale "prošlost", što će se uskoro dogoditi i sa dečjom paralizom. Devedesetih godina ovog veka otpočela je međunarodna kampanja pod nazivom "šest vakcina": vakcine protiv difterije, pertusisa (velikog kašlja), polija (dečje paralize), morbila(malih boginja) , tetanusa i tuberkuloze.
       NJen cilj je bio da se svoj deci sveta omogući imunizacija protiv šest najopasnijih oboljenja današnjice. Ova akcija već je obuhvatila 80 odsto populacije dece. U poređenju sa svega 5 odsto, koliko je dece bilo obuhvaćeno istom kampanjom sedamdesetih godina, ovo je pravi uspeh. Zahvaljujući ovoj inicijativi došlo je do smanjenja broja smrtnih slučajeva usled gore navedenih infekcija za oko tri miliona.
       Ali, ni ova pobeda ne može da sakrije tragične propuste u isporuci vakcina populaciji dece u nekim delovima Zemlje. Dvadeset odsto male dece u svetu i dalje nije obuhvaćeno programom "šest vakcina". Smrtnost, koja se mogla sprečiti ovim programom vakcinacije pogađa, tako, decu u najudaljenijim i najsiromašnijim delovima sveta.
      
       Vakcine u hrani
       Prednosti ovakve hrane bile bi ogromne. Biljke bi se mogle odgajati u svakoj sredini, jeftino, pomoću standardnih metoda koji važe u određenom lokalitetu. Rod bi mogao da se obnavlja bez prekida, jer mnoge biljke koje služe za jelo mogu lako da se regenerišu. Tako odgajivači ne bi bili prinuđeni da nabavljaju novo seme ili biljke za rasad svake godine. Vakcine odgajane u ovakvim, "kućnim" uslovima bi isto tako izbrisale logističke i ekonomske probleme transporta tradicionalnih preparata na velike daljine, njihovog čuvanja na hladnom u toku transporta i nakon pristizanja na određenu destinaciju. I, budući jestive, vakcine bi štedele novac koji je nekada bio potreban za špriceve, igle i ostalu opremu za njihovu aplikaciju. Na ovaj način bi se izbegli ne samo finansijski izdaci, već i eventualna kontaminacija pribora i infekcije koje bi bile rezultat te kontaminacije.
       Napori stručnjaka da Arncenova vizija postane stvarnost još uvek traju. Ali, studije sa životinjama, koje se sprovode u poslednjih 10 godina, i retki testovi sa dobrovoljcima, uveravaju da su jestive vakcine efikasne. Istraživanja su podgrejala i spekulacije da bi određene vakcine ovog tipa mogle da pomognu da se izvrši supresija autoimuniteta, pojave u kojoj odbrambene snage organizma greškom napadaju zdrava, neinficirana tkiva. U autoimune poremećaje koji bi se ovim vakcinama mogli sprečiti, ili unekoliko olakšati, spada dijabetes tipa I ( onaj koji se najčešće javlja u detinjstvu), skleroza multipleks i reumatski artritis.
       Sve vakcine protiv infektivnih oboljenja, bez obzira na način davanja, imaju isti cilj: da ojačaju imuni sistem primaoca kako bi on efikasno mogao da uništi specifične agense - izazivače određenog oboljenja, ili patogene, pre no što ovi mogu da se razmnože u dovoljnoj meri da izazovu simptome tog infektivnog oboljenja. Najčešće se ovo ojačavanje vrši tako što se imuni sistem jedne osobe suoči sa preparatom koji sadrži ceo virus ili bakteriju. U vakcini su ovaj virus ili bakterija umrtvljeni ili oslabljeni, kako bi se sprečila proliferacija "opasnog" sadržaja u organizam osobe koja vakcinu prima.
       Klasične vakcine predstavljaju izvestan (mali, ali neizbežan) rizik utoliko što mikroorganizmi koji u njima postoje mogu da ožive, izazivajući upravo ono oboljenje koje su bile obavezne da spreče. Stoga proizvođači vakcina danas favorizuju proizvodnju takozvanih preparacija od podjedinica, koje se uglavnom sastoje od antigenskih proteina razdvojenih od gena nekog patogena. Sami po sebi, proteini ne mogu da izazovu infekciju u organizmu. Ali, vakcine napravljene od podjedinica su skupe, delimično stoga što se proizvode u kulturama bakterija ili životinjskim ćelijama, što moraju da se pročišćavaju i zato što zahtevaju čuvanje na hladnom, baš kao i "klasične" vakcine.
       Jestive vakcine su slične preparatima od podjedinica utoliko što su rezultat inženjeringa namenjenog stvaranju njihovog antigenskog sadržaja, ali one ne sadrže gene koji bi pomogli stvaranju celih patogena. Pre deset godina Arncen je shvatio da će, baš iz ovih razloga, jestive vakcine biti podjednako bezbedne kao i preparati od podjedinica, a da će se izbeći visoki troškovi i potreba da se ova vrsta vakcina čuva na hladnom i da se pročišćava. Ali, pre no što su on i ostali naučnici mogli da izuče efekte jestivih vakcina u ljudi, morali su se obezbediti pozitivni odgovori na jedan broj pitanja. Da li će biljke, odgajane inžinjeringom da nose antigene proizvoditi funkcionalne kopije određenih proteina? Kada se jestive vakcine daju životinjama, u okviru testova, da li će se ovi antigeni razložiti u toku procesa varenja, pre nego što budu imali priliku da dejstvuju? (Tipične vakcine od podjedinica moraju se u organizam uneti injekcijom baš iz ovih razloga). Ako antigeni prežive varenje, da li će privuću pažnju imunog sistema? Da li će odgovor organizma biti dovoljno jak da odbrani taj organizam od infekcije?
      
       Dvostruki efekat
       Istraživači u ovoj oblasti su želeli da se uvere da će jestive vakcine izazivati i ono što se naziva mukoznim imunitetom. Mnogi patogeni ulaze u organizam kroz nos, usta ili druge telesne otvore. Prva linija odbrane organizma se, stoga, nalazi baš u sluzokoži koja oblaže sve otvore na telu i u organima za varenje. Ove membrane predstavljaju najmoćniju odbranu od patogena koju naš organizam poseduje. Kada je ovaj sistem odbrane dobar, efikasan, u njemu se stvaraju molekuli poznati kao sekretorna antitela, koji, na svom putu neutrališu sve patogene na koje nailaze. Efikasna reakcija organizma na "neprijatelja" aktivira i sistemski odgovor organizma, pri čemu kružeće ćelije imunog sistema pomažu da se uljezi unište čak i u najudaljenijim delovima našeg organizma. Vakcine koje se u telo unose injekcijom "preskaču" ove membrane i slabo simulišu imune odgovore sluzokože, ali jestive vakcine, koje dolaze u dodir sa sistemom za varenje, ne bi imale ovaj problem. One bi, teorijski, nakon ulaska u naš sistem za varenje, aktivirale i mukozni i sistemski imunitet. Ovaj dvostruki efekat bi, zauzvrat, potpomogao poboljšanje zaštite protiv mnogih opasnih mikroorganizama, uključujući tu i izazivače dijareje.
       Za naučnike koji rade na stvaranju jestivih vakcina pitanje dijareje je od velikog značaja jer ona dovodi do smrti tri miliona dece godišnje, uglavnom u zemljama u razvoju. Patogeni- izazivači dijareje kod dece dovode do gubitka tečnosti u ugroženom organizmu. U siromašnim zemljama, gde često nema mogućnosti da se medicinskom intervencijom u dečjem organizmu nadoknadi izgubljena tečnost, ishod je najčešće smrtan. Do danas nijedna vakcina, široko primenljiva i praktična, nije uspela da reši ovaj problem.
       Do 1995. godine istraživači u ovoj oblasti već su znali da biljke doista mogu da proizvode strane antigene u njihovom pravom obliku. U biljku duvana, na primer, Arncen i njegovi saradnici ubacili su gen za protein dobijen iz virusa hepatitisa B, čime su naterali biljku da sintetiše ovaj protein. Antigen ubačen injekcijom u miševe aktivirao je iste one komponente imunog sistema koje aktivira i sam virus.
      
       Zeleno svetlo
       Ali, cilj naučnika više nije injekcija, nego obrok. U poslednjih pet godina Arncenovi eksperimenti, udruženi sa naporima naučnika s američkog Univerziteta Loma Linda, pokazali su da biljke krompira ili paradajza mogu da sintetišu antigene iz gorepomenute grupe. Jestive vakcine su eksperimentalnim životinjama dale i izvesnu zaštitu protiv virusa besnila i bakterije helikobakter pilori. Ne iznenađuje da antigeni koji se nalaze u biljkama preživljavaju putovanje kroz probavni sistem, aktivirajući posle toga imuni sistem. Čvrst spoljašnji omotač ćelije biljke očigledno služi kao privremeni "čuvar" ovih antigena, spasavajući ih od uništenja u organima za varenje. Kada se, najzad, u crevima ovaj spoljašnji omotač počne da razlaže, postepeno počinje da se izlučuje antigenski sadržaj.
       Naravno, pitanje je od kolike će koristi jestive vakcine biti kod ljudi. Klinički eksperimenti sa ovakvim preparacijama tek počinju. Ali, Arncen i njegove kolege su optimisti: godine 1997. oni su dobrovoljcima davali parčiće oljuštenog, sirovog krompira u kojima se nalazio jedan benigni segment toksina ešerihije koli (deo koji naučnici nazivaju "podjedinicom") što je izazvalo u ovih dobrovoljaca i mukozni i sistemski imuni odgovor. Posle toga je ova ista grupa dobrovoljaca dobila i komadiće krompira natopljene vakcinom protiv virusa norvalk. Imuna reakcija zabeležena je u 19 od 20 ovih osoba.
       Problemi sa primenom jestivih vakcina ogledaju se u činjenici da biljke koje smo naučno "naterali" da luče stran protein ponekad imaju slab rast i prinos. Jedno od rešenja bilo bi da se te biljke potpomognu regulatornim elementima koji bi, samo u određenim intervalima, potpomagali proizvodnju potrebnih antigena (kao, na primer, onda kada je biljka već dostigla svoj puni razvoj, ili samo u jestivim delovima te biljke).
       Najidealnija hrana za ove svrhe su krompir i banane.
       Iako se krompir održava jestivim veoma dugo, što je njegova prednost, ipak mora da se kuva a zagrevanje uništava proteine. Ali, u Južnoj Americi postoje vrste krompira koje se jedu baš u svežem stanju.
       Ono što je začudilo istraživače je činjenica da potpun komplement antigena u kuvanju ne mora da se uništi u celosti, pa ova biljka ipak dolazi u obzir mnogo pre nekih drugih.
       Još je jedno pitanje za sada bez odgovora: da li će jestiva vakcina, koju je konzumirala majka, indirektno vakcinisati i njeno potomstvo? Teorijski bi ovo bilo moguće, jer bi antitela iz majčinog organizma prošla kroz posteljicu ili njeno mleko.
       Postoje i "nenaučne" prepreke ovom projektu: retke su farmaceutske kuće koje žele da podrže ova istraživanja, jer je Zapad još uvek "rajsko tržište" za njihove proizvode. Međunarodne organizacije i bogati dobrovoljci pokušavaju donacijama da reše ovaj problem, ali su napori u ovom pravcu još uvek skromni.
       Naučnik Viljem Lengridž, profesor na Odeljenju za biohemiju u Centru za molekularnu biologiju i terapiju genima na Univerzitetu u Loma Lindi, već je razvio vakcine protiv dijabetesa.
       Radi se o krompiru koji sadrži insulin. Ovakav krompir, dat miševima obolelim od dijabetesa doveo je do supresije imunog napada i sprečio ili odložio pojavu povišenih vrednosti šećera u krvi.
       Jestive vakcine, nažalost, spadaju u sve manje popularnu grupu proizvoda, takozvane genetski modifikovane biljke.
       Naučnici poput Arncena i Lengridža, predvodnika u ovoj oblasti, se ipak nadaju da će se ozbiljne debate koje se vode u svetu protiv genetski modifikovane hrane završiti povoljno bar za jestive vakcine. Svetsko javno mnjenje će, nadaju se oni, shvatiti pravu i najvažniju svrhu hrane koja vakciniše: spasavanje ljudskih života, naročito u populaciji dece.
      
       VESNA DADIĆ-ŽIVOJINOVIĆ
      
      

Početkom devedesetih godina našeg veka Čarls Arncen s Univerziteta u Teksasu dobio je od američke vlade zadatak da smisli kako da se reše brojni problemi vezani za dostupnost vakcina u zemljama u razvoju. Nakon apela Svetske zdravstvene organizacije, objavljenog tih godina, da se proizvođači posvete stvaranju jeftinih oralnih vakcina koje ne moraju da se čuvaju na hladnom (u frižideru, u takozvanom hladnom lancu"), Arncen je poslat na službeni put u Bangkok, da sa tamošnjim predstavnicima farmaceutske industrije razgovara o ovom pitanju. Tamo je na ulici video scenu koja je podstakla sva njegova dalja razmišljanja: jedna majka je smirivala svoje uplakano dete nudeći mu komad banane. Biolozi su, tih godina, već smislili način da u biljke unesu odabrane gene ("skice" proteina), indukujući na ovaj način stvaranje enkodiranih proteina u tim izmenjenim, "transgenskim" biljkama. Tim pravcem išla su i razmišljanja Čarlsa Arncena: možda jestivi delovi biljke mogu da se, genetskim inžinjeringom, izmene tako da počnu da proizvode vakcine. Inokulacija bi se onda vršila pomoću takve hrane.

      
      

Banane ne zahtevaju kuvanje pre konzumiranja, a rastu najviše u zemljama u razvoju. Nezgoda s njima je u tome što drvetu ove biljke treba nekoliko godina do punog sazrevanja i što se plod kvari prilično brzo nakon pune zrelosti. Paradajz raste mnogo brže i odgaja se skoro na svim mestima naše planete, ali, isto tako, brzo propada. Jeftine metode očuvanja ovih vrsta hrane, kao sušenje, pomogle bi da se reši problem truljenja. Među biljkama- kandidatima za jestive vakcine su i zelena salata, šargarepa, kikiriki, pirinač, pšenica, kukuruz i soja.