Počela je sindikalna trka pod nazivom "ko će pre do vlade kao najjači socijalni partner". Neki su je dočekali u niskom startu, neki u brišućem letu a neki se još zagrevaju

      Vreme lagodnog i učmalog sindikalnog životarenja, fingiranih štrajkova i protesta "gušenih" polutkama i BUŠ (brašno, ulje, šećer) programima iz robnih rezervi sada je prošlost. Ovakvi kakvi su danas, usitnjeni i obesnaženi sindikati proizvod su vremena iz kojeg izlazimo, a kako kaže sociološka praksa očekuje nas ponovno ukrupnjavanje sindikalne scene.
       Počela je sindikalna trka pod nazivom "ko će pre do vlade kao najjači socijalni partner". Neki su je dočekali u niskom startu, neki u brišućem letu, a neki se još zagrevaju pored staze. Svako maše svojim transparentima, a izdvajaju se oni sa natpisima- masovnost, renome i sindikalna stolica u parlamentu.
      
       Otpuštanja
       Svi sindikalci se slažu da će promene u tranziciji mnoge radnike ostaviti bez posla. Otpuštanja će biti tamo gde ima zaposlenih više nego što je potrebno ili zbog uvođenja novih tehnologija. Ukoliko nova vlast sve to ne bude pokrila socijalnim fondovima u budžetu, situacija će se teško sanirati. Ako radnici ostanu bez posla na osnovu duga koji je napravljen u Miloševićevom vremenu, tu nema mnogo pomoći, bar ne od sindikata "Nezavisnost"."U poslednjih nekoliko dana", kaže Branislav Čanak predsednik ovog sindikata, "bio sam u prilici da od ljudi koji ovde predstavljaju strani kapital saznam da su već postojala neka ulaganja za koja mi nismo znali. Navedena su neka preduzeća i bio sam šokiran kad sam čuo da se u njih ulagalo. U beogradsku šećeranu su Italijani uložili četiri miliona dolara a za to niko od radnika nije znao. Prema prvim nalazima Italijana, tog novca nigde nema, a to je sada dug te fabrike. Koliko takvih "šećerana" danas ima u Jugoslaviji, to niko ne zna. Mi možemo da se borimo samo za ono što dolazi na čist teren."
       "Nezavisnost" je naš jedini sindikat međunarodno priznat, sa solidnim vezama i podrškom u inostranstvu. Takav svoj položaj uvek su stavljali na raspolaganje onim državnim službama kojima je mogao da bude od koristi ali je njihova dobra volja uvek odbijana. Sada smatraju da pristup banci podataka firmi koje su potencijalni investitori na naše tržište, a koju mogu da pribave iz instituta Evropske konfederacije sindikata koji obrađuje socijalna i radnička pitanja na nivou Evropske unije, treba iskoristiti jer je veoma važno ko ulaže novac, što su pokazala bolna iskustva zemalja koje su kroz tu fazu tranzicije prošle.
       Sindikalci očekuju da država stvori društveno-socijalni ambijent u kojem će se od rada pristojno živeti, u protivnom očekuju socijalne nemire. Isto tako nijedna sindikalna centrala neće još da "pritiska" jer bi to bilo kontraproduktivno. "Tražićemo da vidimo kriterijume po kojima socijalna pomoć, koja stiže iz inostranstva, ide određenim socijalnim slojevima. Verujem da taj novac ne pristiže neplanski već da su donatori to uslovili određenim kriterijumima. Želimo da socijalna pomoć bude prikazana jer jedino tako neće završiti u drugom džepu."
       Dragan Milovanović, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, sa "zagonetnim" osmehom odbija svaku pomisao da je ASNS pod pokroviteljstvom bilo koje partije.
       "Ako DOS ne bude radio onako kako obećava, mi ćemo se prema njemu ponašati kao prema Miloševiću. Mi smo pomogli DOS-u da preuzme vlast jer je to bila želja našeg članstva." Milovanović smatra da je za sindikat veoma važno da ima svoje predstavnike u parlamentu jer je mnogo lakše štititi interese radnika kada je neko od njih "unutra" nego kada neka partija zastupa njihove stavove.
       Ovom mišljenu se radikalno suprotstavljaju druga dva sindikalna lidera, Milenko Smiljanić naslednik Tomislava Banovića i Branislav Čanak, koji smatraju da sindikat nema šta da traži u parlamentu ako je on dobro uređen i da je to potpuno zastarela i prevaziđena forma sindikalnog delovanja, tipična za doba komunizma i u skorije vreme kod nas i u Rumuniji. "Smatram da predstavnik sindikalne organizacije koji je u parlamentu može da predstavlja samo građane jer je učestvovao na građanskim izborima. Kada bude učestvovao na sindikalnim izborima i pobedi, onda može da predstavlja sindikate", kaže Čanak.
      
       Teška prošlost
       Pritisnut kompromitujućom prošlošću, i Samostalni sindikat Srbije traži svoje mesto u novoj konstelaciji. Dijagnoza akutnog stanja glasi "sukob radikalizovane sindikalne baze sa birokratizovanim rukovodstvom". Novi predsednik ovog sindikata profesor Milenko Smiljanić spreman je da počne sve iz početka (ponovan upis članstva) ali ako to urade i drugi, ili korenite reforme bez lažne šminke koje bi od prokazanog sindikata napravile modernu sindikalnu organizaciju nedržavnog i nestranačkog karaktera, kadrovski i organizacijski osveženu sa zadatkom da postane međunarodno priznata. Smiljanić se samo pribojava da to sa kadrovskim promenama neće ići lako jer su to ljudi koji su davno ostali bez svoje baze, a boraveći u sindikatu po petnaest i više godina naučili su kako da zaštite svoje položaje.
       Uz priznanje da je njegov sindikat u jednom periodu bio jedan od oslonaca Miloševićevog režima, Smiljanić ipak podseća da nije sve crno-belo. "Za tri godine Samostalni sindikat Srbije vodio je sto dvadeset hiljada sporova u korist radnika u radnim sporovima pred redovnim sudovima sa devedeset pet odsto pozitivnog ishoda. Mnoga veća ovog sindikata su na osnovu oficijelnih odluka učestvovala na protestima u gradovima širom Srbije."
       U budućoj vladi će, prvi put, najverovatnije jedan sindikalac zuzeti mesto ministra za rad, boračka i socijalna pitanja. Ovo mesto je ponuđeno Draganu Milovanoviću i on će ga prihvatiti jer, kako kaže, ko bolje poznaje socijalnu sliku ove zemlje od jednog sindikalca. NJegovo dosadašnje angažovanje kao prvog sindikalnog predstavnika u parlamentu već je izazvalo burne reakcije a kada skupštinsku stolicu zameni ministarskom.... videćemo.
      
       DIJANA IVANOVIĆ