Za političku odgovornost, isto kao i krivičnu, moralo bi da se sudi, ali na jedan institucionalizovan i pravno uređen način, a ne paušalno, ad hoc i po nejedinstvenim kriterijumima

      Linč ili suđenje, suđenje ili oproštaj, oproštaj ili odgovornost, odgovornost ili tolerancija, tolerancija ili revanšizam, prepuštanje zaboravu ili pamćenje za sva vremena - to su dileme o kojima se posle pobede demokratije u Srbiji svakodnevno govori u našoj javnosti, u vezi sa odnosom prema onima koji su stvorili ili podržavali oborenu diktaturu. Postoji opšta saglasnost da krivcima mora da se sudi, ali se istovremeno i ukazuje da bi to moglo da preraste u neku novu diktaturu koja bi se svela na onu, po zlu poznatu, parolu: Nema demokratije za protivnike demokratije! Da li postoji način da se ta dilema reši tako da borba za demokratiju ne ugrozi i sopstvene temelje? Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?
       Kada se radi o teškim krivičnim delima, tu dileme nema, jer je svaki krivični zakonik (možda čak i onaj bivšeg režima) dovoljno dobar da kazni zločinca ili da oslobodi nevinog. Međutim, dileme na koje ukazujemo nastaju kada se ne radi o krivičnoj nego o političkoj odgovornosti, a to je, bar za sada, jedan krajnje nesiguran teren na kojem se, mora se priznati, odlično snalaze baš protagonisti bivšeg režima, koji desetogodišnje ugnjetavanje slobode brane upravo svojim pravom na slobodna mišljenja i delovanja. Svakodnevno smo svedoci kako čelnici bivšeg režima koriste oslobođene medije za svoju odbranu. Tako je, na primer, bivši ministar pravde, u jednoj televizijskoj emisiji tvrdio, i to samouvereno, ubedljivo i argumentovano, da se on nikada nije ogrešio o zakon, a pri tom ni voditelj, ni gledaoci nisu znali šta da mu odgovore. Možda se on zaista i nije ogrešio ni o jedan član krivičnog zakonika, pa se postavlja pitanje da li je takav čovek ipak kriv i ako je kriv, kakva je to krivica i na koji način da se dokaže i kazni?
       Srećom, postoji jedno izvanredno istorijsko iskustvo, jer nije Srbija prva zemlja u kojoj se tako nešto dešavalo. Posle sloma Hitlerove Nemačke, sve se to već jedanput dogodilo, čak u neuporedivo većoj razmeri, pa ipak je pravda bila zadovoljena. Mnogo je važnija činjenica da je saveznička koalicija organizovala tzv. sudove za "denacifikaciju" (Entnazifizierung), kroz koje je moralo da prođe oko 10 miliona Nemaca i Austrijanaca, dakle svi oni koji su na bilo koji način bili odgovorni za užas fašističkog režima, čak iako lično nisu izvršili nijedno krivično delo. Na tim sudovima se odmeravala politička, a ne krivična odgovornost, a to je upravo ono istorijsko iskustvo koje bi moglo da nam posluži za primer. Kažemo da su ti sudovi bili mnogo važniji od suđenja u Nirnbergu, zato što na njima nije samo osuđena prošlost, nego je stvarana i osnova za budućnost. I zaista, već posle nekoliko godina, SR Nemačka je uspela da skine sa sebe strašnu hipoteku Mauthauzena, Dahaua i Aušvica i krene putem demokratskog razvoja. Danas je to skoro sasvim zaboravljeno, pa bi zato bilo korisno da se podsetimo. (Podaci koji slede dobijeni su na moju molbu od Geteovog instituta u Beogradu, radi dokumentovanog nastupa pred studentima na Vidovdanskom saboru 1992. godine, kojom prilikom je, koliko je meni poznato, prvi put u našoj sredini i spomenuto ovo istorijsko iskustvo kao putokaz za prevazilaženje teške političke situacije.)
       Denacifikacija - termin za mere koje su sile pobednice (SAD, SSSR, Velika Britanija i Francuska) preduzele posle sloma Nemačke (maj 1945) u cilju uklanjanja uticaja nacionalsocijalizma na javni život, privredu i školstvo, kao i kažnjavanja onih nacionalsocijalista koji su bili aktivni u prethodnom periodu. Prema zaključcima konferencije u Jalti (4-11. februara 1945) i političkim osnovama Potsdamskog sporazuma (2. 08. 1945), denacifikacija je trebalo da postigne razbijanje NSDAP (Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija), svih njenih izdanaka kao i odstranjivanje ratnih zločinaca. Dok su zapadne sile denacifikaciju shvatile kao političko čišćenje, Sovjetski Savez je to tretirao kao kombinaciju političkog i društvenog preuređenja. Američka vojna uprava je za svoju okupacionu zonu izdala detaljno uputstvo o postupku denacifikacije, no ovakav postupak je važio samo do donošenja zakona o oslobađanju od nacionalsocijalizma i militarizma od 5. 3. 1946. Odredbe ovog zakona su primenjivane u sličnim zakonskim formama i u drugim okupacionim zonama. Osobe na koje je zakon primenjivan svrstane su u pet grupa: glavni krivci, saučesnici, srednje odgovorni, malo odgovorni i saputnici (ljudi bez krivice).
       Posle osnivanja Savezne Republike Nemačke (1949), na teritoriji zapadnih okupacionih zona, odgovornost za sprovođenje denacifikacije je prešla na nemačku državu. Na osnovu preporuke Bundestaga od 15. 12. 1950. obustavljena je aktivnost u vezi sa denacifikacijom. U pojedinim saveznim republikama izdati su i posebni zakoni o prestanku denacifikacije. Poslednja je to uradila Bavarska (15. 12. 1954). Na području Savezne Republike Nemačke je kažnjeno ukupno 6,08 miliona ljudi.
       Sa državno-pravne tačke gledišta, postupak denacifikacije je kritikovan sa različitih aspekata, a najviše zbog neujednačenih kriterijuma. Članom 131 građanskog zakonika zakonodavac je stvorio mogućnost da se ponovo uposle otpušteni činovnici, sa izuzetkom onih koji su službu izgubili na osnovu pravosnažnih presuda. Po mišljenju mnogih kritičara, ovim merama je izazvana sumnja u krivicu i samilost prema optuženima, koji su na taj način rasterećeni od samostalnog kritičkog preispitivanja svojih ranijih pozicija.
      
       U sovjetskoj okupacionoj zoni, uprkos preuzimanju američkih formulacija u svoje odredbe, Sovjetski Savez je sprovodio denacifikaciju sa revolucionarnim predznakom, to jest uz oduzimanje ili ograničenje privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, a pripadnicima seljačkog i građanskog staleža je onemogućen politički uticaj. Specijalni sudovi u okruzima osuđivali su one koji su optuživani za politička zlodela. Za razliku od američke okupacione zone, ovde nije celokupno stanovništvo podvrgnuto denacifikaciji. Do avgusta 1947. godine ispitano je preko 800 000 članova NSDAP, a oko 500 000 osuđenih je izgubilo svoje radno mesto i to pretežno u javnim službama. Saputnici nacista su oslobađani kaznenih mera ukoliko bi se javno izjasnili za politiku okupacione sile i od nje podupirane domaće političke partije. Nacionalna demokratska partija Nemačke, osnovana 1948, ponudila je političku platformu za saradnju "malih partijskih drugova" sa komunistički vođenom državom.
       I u Austriji je sprovedena denacifikacija, pod nadzorom okupacionih snaga. Posle osnivanja Republike Austrije (april/maj 1945), privremena vlada je zakonom od 8. 5. 1945. zabranila NSDAP kao i njene izdanke i oduzela biračko pravo članovima. Ovim merama je pogođeno oko pola miliona ljudi. Austrijska vlada je sprovela denacifikaciju na osnovu zakona o ratnim zločincima od 26. 6. 1945. i zakona o nacionalsocijalistima od 6. 2. 1947, a pod nadzorom određenih kontrolnih saveta. Kao i u slučaju denacifikacije u Nemačkoj, bivši članovi nacističke partije su podeljeni na odgovorne i manje odgovorne, a zatim im je narodni sud sudio ili ih predavao organima vlasti na regularne kaznene mere. Između 1948, kada je došlo do amnestiranja manje odgovornih i 1957, kada je nastupila opšta amnestija, suđenje ratnim zločincima je počevši od 1955. prepušteno redovnim sudovima.
       Eto, to su ti osnovni enciklopedijski podaci koji se mogu naći pod odrednicom "Entnazifizierung". Čemu nas ovo istorijsko iskustvo uči? Po mom mišljenju, osnovni zaključak bi trebalo da bude da bi za političku odgovornost, isto kao i krivičnu, moralo da se sudi, ali na jedan institucionalizovan i pravno uređen način, a ne paušalno, ad hoc i po nejedinstvenim kriterijumima. Kako to postići? Po ugledu na ovaj istorijski primer, trebalo bi doneti neophodne zakone i organizovati odgovarajuće sudove, kroz koje bi trebalo da prođe, ako se držimo iste srazmere, oko milion ljudi, dakle svi oni za koje bi postojala opravdana sumnja da su na bilo koji način podržavali bivši režim. Ta cifra približno i odgovara ukupnom broju članova u partijama smenjene vladajuće koalicije.
      
       I tako bi nestala dilema šta da se radi sa političkim krivcima. Negde na čelu kolone od milion ljudi nalazio bi se i pomenuti ministar pravde. Moralo bi mu se suditi čak ako i nije krivično odgovoran, jer bez takvih ljudi kao što je on ne bi ni bilo zločinačkog režima, koji je baš na njima i počivao. Kako da se to realizuje? U slučaju nacističke Nemačke bilo je jednostavno - stvoreni su sudovi za denacifikaciju. U našem slučaju to nije tako jednostavno, jer se ne radi o dekomunizaciji, kao što bi se moglo pomisliti s obzirom na komunističke korene tog sistema, začetog pre više od pola veka. To ne bi bilo ispravno jer je u toku poslednje decenije taj sistem metastazirao u jedan neverovatan savez boljševičke levice, fašističke desnice i mafije, a kao metod vladanja je koristio manipulisanje, laž, krađu, zastrašivanje, batinanje i ubijanje. Jedini zajednički imenitelj za sve te aktivnosti je da su to realizovali nečasni ljudi, pa bi zato možda "sud časti" bio najadekvatniji naziv. Dekomunizacija bi bio jedan neodgovarajući naziv i zbog velikog broja časnih ljudi koji su nekada pristupili komunističkoj partiji rukovođeni svojim idealima, a koji su se kasnije razočarali. Upravo ti ljudi su bili najžešći borci protiv bivšeg režima, jer taj režim nije njih samo ugrožavao, kao i ostale građane, nego ih još i prevario i izdao.
       Ako bismo hteli da budemo krajnje tolerantni i da se rukovodimo politikom nacionalnog pomirenja, mogli bismo da usvojimo jednu izuzetno blagu kaznenu politiku, mnogo blažu nego u slučaju sudova za denacifikaciju. Dovoljno bi bilo da se presude ograniče na gubitak nekih prava i to u srazmerno kratkom periodu od nekoliko godina, kao što je to urađeno, na primer, u Češkoj Republici. U težim slučajevima mogao bi se primeniti institut društveno-korisnog rada, koji takođe postoji u nekim pravosudnim sistemima, a koji se svodi na obavezu da se određen broj sati, van redovnog radnog vremena, provede na humanitarnim aktivnostima. Možda bi tako i pomenuti ministar shvatio šta je uradio, ako bi dovoljno dugo bio prinuđen da obavlja časne poslove kao što su pomoć staračkim domaćinstvima, pranje sanitarnih prostorija po bolnicama ili čišćenje brezovom metlom ulica u gradu koji je zaprljao. U najtežim slučajevima, ako bi istraga ukazala da postoje elementi krivične odgovornosti, sudovi časti bi okrivljenog mogli da upute na redovni sud. Ako bi se u nekim slučajevima pojavio problem sukoba nadležnosti naših sudova i Haškog suda za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije, jedno od mogućih rešenja bi bilo da se okrivljeni upute u Hag samo po sopstvenoj želji, što bi za mnoge bila jedna sasvim prihvatljiva alternativa, s obzirom na neuporedivo udobnije uslove odsluživanja kazne zatvora, a naročito s obzirom na činjenicu da u Hagu smrtna kazna nije predviđena.
       Ne znam da li u Srbiji postoji spremnost da se politička odgovornost sankcioniše na ovaj, ili na neki drugi način, ili da se sve to prepusti zaboravu, kao da se ništa i nije dogodilo. To će verovatno da zavisi i od razvoja političke situacije u narednom periodu. Ukoliko se otkrije veliki broj izuzetno teških kriminalnih radnji povezanih sa strankama koje su bile na vlasti, mogu se očekivati čak i predlozi da se zabrane sve stranke iz bivše vladajuće koalicije, na isti način kao što je Nacionalsocijalistička partija bila zabranjena za sva vremena. Odluku o tome doneće, razume se, institucije sistema koje su za to nadležne, ali mislim da bi pre toga naša najšira javnost morala da se izjasni, koristeći pri tom sve oblike slobode zbora i dogovora kojima sada raspolažemo.
      
       DR VLADETA FILIPOVIĆ
       (Autor je savetnik Instituta Mihajlo Pupin u penziji)