Ne treba ući u neki posao u kome bi se za godinu-dve shvatilo da je učinak kontraproduktivan

      Dr Milan Vukomanović je docent na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i koordinator Centra za istraživanja religije (CIREL) Beogradske otvorene škole. Objavio je dela: "Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista", "Rani hrišćanski mitovi", a početkom godine će se pojaviti i treća knjiga - "Sveto i mnoštvo - izazovi religijskog pluralizma". Priredio je "Biblija - izbor tekstova" za srednjoškolsku lektiru. O tome da SPC već pravi program predmeta veronauke za državne škole i najavljuje njegovo uvođenje u septembru ove godine, kaže:
       - Legitimno je da Crkva postavi svoj zahtev. I u državama u našem okruženju to pitanje je rešavano odmah posle demokratskih promena. Drugo je pitanje da li to može da se uradi bez ostalih aktera. Za nastavu religije u našim školama tek treba da rešimo čitav niz pretpostavki: političkih, pravnih, pedagoških. Tiče se to i ukupnog odnosa prema verskim slobodama u ovoj zemlji.
      
       Interesovanje javnosti se vidno uvećava...
       - Zasad tu postoji dosta odsečna podela na one koji su za i one protiv. Prvo su se oglasile nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava i odgovor je bio direktan: nikakva konfesionalna veronauka u laičkim školama. Ali, primeri drugih zemalja govore suprotno. Te primere potežu predstavnici Crkve, a to je i argument saveznog ministra vera. Zašto, na primer, u Nemačkoj postoji konfesionalna veronauka u osnovnim školama? Šta je tamo drugačije? Ili, zašto u Sloveniji nema veronauke iako je većinsko stanovništvo katoličko, a opet u pravoslavnoj Grčkoj ima. O tim specifičnostima treba misliti i razumeti da i mi imamo svoje specifičnosti.
      
       Kojim bi redom valjalo voditi javnu raspravu?
       - Prvo da se vidi kakav bi to predmet bio. Da li konfesionalan? Da li obavezan? Da li bi to bio opšteobrazovni predmet u smislu pouke o moralu i veri? Dakle, da li bi to bila veronauka ili nauka o veri? Drugi nivo je, čini mi se, da bi se, bez obzira na laičku prirodu naših škola, moglo razgovarati o nekom vidu konfesionalne veronauke. Postupnost je u tome neophodna. Kad se govori o nastavnicima, mora se uzeti u obzir da se tu radi o hiljadama ljudi. U ovom društvu nema kompetentnog kadra ni za drugo rešenje, nauku o religiji. Takvi kadrovi se ne školuju na našim univerzitetima. Crkva stoji nešto bolje sa brojem veroučitelja, ali ih nema ni približno dovoljan broj.
      
       Šta bi država mogla da učini za početak?
       - Postoje nesaglasnosti ministarstava. Savezno ministarstvo vera predlaže veronauku. Ministarstvo prosvete Srbije ima stav da sve treba dobro promisliti i ovaj stav mi deluje realnije. Mora da postoji komunikacija između ova dva pristupa. Čini mi se da je rasprava zapala u ćorsokak.
      
       Kako organizovati efikasniju javnu raspravu? Uočljiva je zainteresovanost građana koju prate partijska sporenja i stručne kontroverze.
       - Dve su stvari tu važne. Prvo: vidljiv je stepen politizacije, dovođenje u vezu s posetom državne delegacije Hilandaru. Pobornike civilnog društva zabrinulo je što se jedna vrlo osetljiva granica pomera. Veronauka je lakmus-test za čitav niz pitanja koja se povodom toga pokreću. Problem manjina, recimo. Kako bi se to odrazilo u školama u Vojvodini? Svako nametnuto rešenje donosi lomove među decom, u porodicama, kao i čitav niz praktičnih problema. Drugo: ovo je jedna sasvim nova situacija, iskustvo Crkve sa novom, demokratskom državom. I to doprinosi konfuziji.
      
       Kao da se u svemu, ipak, potcenjuju lične drame?
       - Ovo vodi podvajanju dece, i to ne samo pripadnika različitih verskih zajednica, već i dece ateista i agnostika. Za decu se tu javljaju dva problema. Prvi, u kom uzrastu dete može da usvaja određena znanja. U naše vreme, logika i filozofija su bile tek u trećem i četvrtom razredu gimnazije. Smatra se da su to kompleksni predmeti. Sad treba da deci objasnite Svetu trojicu. U kom uzrastu to dete može razumeti? Druga psihološka drama je podvajanje dece. Zašto mi idemo u ovaj razred, a oni u onaj? Zašto je nas manje? To su vrlo osetljiva pitanja sa stanovišta dečjeg identiteta.
      
       Da li je stanje odvojenosti Crkve od države, kako je uređeno kod nas, u skladu s potrebama vremena?
       - Problem postoji u insistiranju da je religija samo privatna stvar pojedinca. Religija je kompleksan fenomen i ona se ne može izuzeti iz javne sfere. U slučaju veronauke reč je o nameri da se u školi utiče na formiranje određenog pogleda na svet i koliko će pogled na svet u našim javnim školama biti pod uticajem neke verske zajednice. Država tu nastavu treba da plaća iz buyeta, dakle uzima od svih građana. To se mora imati na umu.
      
       Dolazimo do izbora modela. SPC se izjašnjava za grčki model, odnosno za iskustvo iz Republike Srpske. Da li je to primereno našim uslovima?
       - Mi moramo naći svoj model. On mora sažeti naše specifičnosti. Grčka je drugačija, a i RS je drugačija. Da li mi imamo školski sistem u koji bi se to moglo ugraditi? Mislim da treba ići metodom "ne naškoditi" i uvoditi sadržaje iz religije koji se mogu kompetentno predavati. Recimo, poći od opšteobrazovnog predmeta gde će deca da se upoznaju sa religijama iz svog okruženja, a imati paralelno i opciju da zainteresovana deca mogu pohađati konfesionalnu veronauku pri svojim verskim zajednicama. Dakle, uspostaviti koordinaciju između Crkve i škole, tako da nastavnici mogu usmeriti decu i na verske zajednice, ukoliko ona hoće i konfesionalnu veronauku. Sve bi valjalo izvoditi bez javnog dramatizovanja, bez pritisaka, tako da se izbor može izvršiti bez šteta.
      
       Septembar nije realan rok?
       - To definitivno nije realan rok. Ne treba žuriti. Ne valja ući u neki posao u kome bi se za godinu-dve shvatilo da je učinak kontraproduktivan. Istraživanja javnog mnjenja zasad pokazuju jedan pozitivniji odnos prema uvođenju veronauke. Ali, tek pošto se javnost upozna sa svim elementima moći će kompetentnije da rasuđuje o tome.
      
       S. RELJIĆ