Rasprava o nastavi religije u našim školama, koja se zahuktava pokazaće i niz društvenih nedoumica o kojima dosad nismo stizali da razmislimo

      U vremenu kad ova zemlja odlučuje o svom biti ili ne biti, jedno prosvetno pitanje nameće se javnosti. To je pitanje veronauke.
       Na odluku Sabora Srpske pravoslavne crkve da samostalno sastavi plan i program predmeta veronauke za osnovne i srednje škole stigao je žestok prigovor nevladine organizacije, Helsinškog odbora. Na delu je "pravoslavni fundamentalizam", poručeno je. Deo javnosti je ovu neodmerenost cinično označio kao "građanski fundamentalizam" i - odjednom se između dva aktera na javnoj sceni pojavila nepremostiva provalija.
       Onda je baš u predizbornoj kampanji ministar vera u prelaznoj vladi Srbije Gordana Aničić (SPO) objavila "definitivnu saglasnost za uvođenje veronauke u škole". Ministarka je pomenula pokidane "veze srpskog naroda sa svojom duhovnom osnovom", te da "sve veći broj mladih konzumira drogu i bavi se kriminalom", a "poštovanje hrišćanskih etičkih vrednosti, što je iskustvo potvrdilo, najbolji je lek za te bolesti". Naravno, lek ćemo dobiti preko onog što "postoji u zapadnim demokratskim zemljama", a to je - veronauka.
       Uopšte, ova krajnje ozbiljna rasprava kod nas se (vulgarno) politizovala i svela na tri ključne reči: koreni, komunizam i Zapad. Pisac koji se obreo u (i demokratskoj i hrišćanskoj) stranci nalazi da "ovde postoji veliki otpor i to ne toliko iz stranaka bivšeg režima koliko iz redova takozvane liberalne, tobože evropske levice, koji su u stvari samo mark-sistički relikt i komunisti treće generacije. To treba ignorisati i uvesti veronauku". (Svetislav Basara)
      
       Komunisti i antikomunisti
       Tako ispada da je aktivista izuzetno popularnog Narodnog otpora levlje od JUL-a jer javno govori da veronauka "uopšte ne treba da bude predmet proučavanja u školama, već Crkva treba da jača svoje institucije. Ako joj je stalo da širi veru i s njom upoznaje ljude, Crkva sama treba da organizuje kurseve i nastavu u okviru svojih institucija". (Vukašin Petrović)
       Ništa bolje, kod do kraja doslednih antikomunista ne bi prošao ni oprezni umerenjak koji razmišlja ovako: "Ne znam kako bi izgledalo u jedan školski sistem koji još veoma liči na dojučerašnji, iz vremena komunizma - ubaciti još i veronauku! Bojim se da bi se desilo suprotno od onoga što bismo želeli." (episkop braničevski Ignjatije). Kao što je, primenjujući istu "mustru", antikomunističku, jasno da se prof. LJubiša Rajić javno otkriva kao ultrakomunista "treće generacije" kad tvrdi da se "javnošću već manipuliše, na primer, što se pravno pitanje povratka imovine SPC (o imovini drugih verskih zajednica i drugih pravnih lica - sem porodice Karađorđević - uopšte se ne govori) vezuje za uvođenje veronauke, što je, pre svega, stručno prosvetno pitanje".
       "Kontroverze" koje smo naveli otkrivaju da naša javnost pitanje veronauke razumeva i shvata otprilike kao sastavljanje fudbalske reprezentacije. Kao da svi to najbolje znaju. Čitaoci/slušaoci najčešće se zatrpavaju proizvoljnim mišljenjima pakovanim u nešto nejasnih interesa. U situaciji kada u društvu postoji sasvim jasno pozitivno raspoloženje prema razumnom pomirenju religije i škole (jedna četvrtina je za uvođenje veronauke kao obaveznog predmeta, a dve trećine za fakultativnost i iznalaženje najboljeg modela), to zaista postaje "pre svega stručno prosvetno pitanje".
      
       Evromodeli
       Upravo se priprema (verovatno za februar) i jedna javna rasprava koja bi obelodanila pre svega mišljenje "stručne javnosti" (pravnici, pedagozi, sociolozi, psiholozi, teolozi). Očekuje se da će u organizaciji rasprave učestvovati i država. Tako bi "šira javnost" bila upućena na koordinate koje bi raspravu učinile usmerenom i delotvornom.
       Istini za volju, neki važni potezi već su urađeni. Doskorašnji saradnik Sektora za istraživanje i razvoj obrazovanja Ministarstva prosvete Srbije mr Iskra Maksimović napisala je nevelik ali dragocen priručnik "Religijsko obrazovanje i nastava religije u državnim školama u Evropi". Tiraž od 100 primeraka čini ovo bibliografskim raritetom, ali zar nije pronađen kopir aparat?
       U tom prvom izdanju može se naći podatak da su evropske državne škole uglavnom obavezne da organizuju nastavu veronauke. Predmet, inače, može imati "karakter veronauke ili multikonfesionalni ili nekonfesionalni karakter". Državne škole imaju taj predmet ili kao obavezan (Austrija, Norveška, Engleska i Vels, Grčka, Nemačka, Rumunija, Švedska), kao izboran - sa alternativom kao što su etika ili filozofija (Češka, Finska, Belgija, Slovačka, Hrvatska, Španija, Italija) ili kao fakultativan predmet gde se nastava "organizuje prema interesovanju učenika" (Rusija).
       U Španiji je, recimo, "nastava religije obvaezan predmet za škole, a izborni za učenike". Ili, u Francuskoj, kao i u SAD, ne postoji posebna nastava religije u državnim školama. Ni Bugarska ni Makedonija nemaju posebne oblike religijskog obrazovanja. To što su škole obavezne da organizuju nastavu ne znači da je ona đacima obavezna: "roditelji ili staratelji odlučuju da li će dete pohađati nastavu religije ili ne".
       U toku su značajne promene u obrazovanju i u sve ujedinjenijoj Evropi. Savet Evrope insistira na interkulturalnom obrazovanju čiji je cilj da se "pomogne mladima i građanima Evrope da shvate i razvijaju multikulturalnu Evropu". Uz Deklaraciju o religijskoj toleranciji (1993), Savet Evrope "preporučuje državama članicama da prate realizaciju nastave religije i etike u školskim programima i da pojačaju 'postizanje određenog predstavljanja različitosti i negovanje religije u školskim udžbenicima i nastavi'".
       Posledica ovakvih usmeravanja je u praktičnim društvima da se "izučavanje svetskih religija u Evropi poslednjih decenija znatno promenilo". U većini zemalja svetske religije se sada "izučavaju u svakoj fazi školovanja, uključujući i prve godine".
       Istog porekla je, očigledno, i nedavno doneta odluka bosanskog protektora visokog predstavnika da se u škole u BiH uvede predmet Kultura religije. Uz sve nasilje kojim međunarodna zajednica u Bosni često sprovodi svoje zamisli, ovo nije nezanimljiv model. "Novi predmet nije planiran da na bilo koji način zamijeni vjeronauku tamo gdje se ona uči". Cilj je da se "svim učenicima pruže objektivne, nediskriminatorne informacije o četiri glavne religije koje se ispovijedaju u BiH, te o njihovim tradicijama".
       Možda bi naši reformatori umesto rata s mrtvim komunizmom ipak trebalo da se okrenu društvu kojem, po svemu sudeći, užurbano stremimo. Valja razumeti da Evropa, koja nije bila pod komunizmom, nije ništa manje sekularna od našeg društva. Naprotiv. Značajan francuski filozof Kont-Sponvil će tako reći: "Najveća greška u koju padaju društva koja izlaze iz komunizma, iz vlasti jedne ateističke ideologije, jeste što izjednačavaju duhovnost i religiju. U zemljama evropskog Istoka danas svi tragaju za duhovnošću i vezuju pojam duhovnosti isključivo za religiozna osećanja. Na taj način bivši vernici komunizma zamenjuju jednu dogmu drugom: umesto u proletersku ideju, počinju da veruju u Boga, umesto nekadašnjih komiteta, slušaju Crkvu. Duhovnost nije samo religioznost, to je skup vrlina koje čine opšteljudski moral. Duhovnost se može naći i u ovozemaljskom životu, u istorijskoj tradiciji, kulturi, folkloru: ona nije rezervisana samo za Crkvu i njena učenja."
      
       Pravoslavna opuštenost
       Gotovo bi se moglo reći da "duh srpskog pravoslavlja" i ne protivreči ovakvom mišljenju. "Pravoslavlje je, bar u srpskom narodu, trajno ukorenjeno i zbog toga što se oduvek doživljavalo kao vera bez pretenzija da potpuno zaokupi čovekov duh i 'gvozdenim' normama reguliše njegov život", ocenjuje ugledni sociolog religije Dragoljub B. Đorđević. "Ono se nikad nije nametalo ljudima, činilo prisilno obaveznim, pa neka bude takvo i povodom veronauke."
       Uostalom, patrijarh srpski Pavle godinama ponavlja kako ne insistira na obaveznosti veronauke "jer bi to značilo da smo isti kao materijalisti koji su nekada uveli, kao obavezu, taj njihov materijalizam".
       Pitanje veronauke se tako sada pojavljuje i kao važan društveni test. Kakvo je to društvo u koje se posle 5. oktobra ugrađuje toliki optimizam? Da li će ono da ponavlja obrasce ponašanja koje je toliko kritikovalo?
       "Ne vidim kako neko ko ozbiljno razmišlja o tradiciji može da izbriše pet ili više decenija našeg života u sekularnoj državi", pita se profesor nacionalne istorije na Pravnom fakultetu u Beogradu Olga Popović-Obradović. "Ne mogu se čitave epohe u istorijskom pamćenju naroda brisati gumicom kako kome padne na pamet. Postoje različite tradicije, postoje različita iskustva i ukoliko bismo mi nakon svake promene režima smatrali da treba da izbrišemo po jednu epohu iz svoje istorije, mi bismo, kao narod koji ima stalne promene i stalne revolucije, došli do toga da bismo zapravo izbrisali čitavu modernu istoriju. To se radilo 1903. godine, to se radilo 1918. godine, to se radilo 1945. godine i to se radi 2000. godine."
       Ostaje nada da je demokratski potencijal ovog društva danas znatno veći od, reklo bi se, ipak, marginalnih očekivanja (i strahovanja) da jedna poseta predsednika SRJ, visokih činovnika savezne vlade i nekih političara DOS-a Hilandaru može da automatski pretegne pri usvajanju jednog pristupa važnom društvenom problemu, a bez uvida u sve njegove dubine. Sam predsednik, uostalom, nije neko ko zagovara takve pristupe.
       Sve greške koje se u reformisanju škole naprave nose dugoročne posledice. I složeni i skupi su postupci za njihovo ispravljanje. Zato za ovaj "test" treba imati strpljenja, naoružati se znanjima i vazda misliti o budućnosti: biti oprezan s korenima, raspitati se okolo da li se to komunizam ponajviše povampiruje u nepromišljenim etiketiranjima i razumeti da uzore sa Zapada valja oprezno uzeti i prilagođavati sopstvenom stanju.
      
       SLOBODAN RELJIĆ