Pre bombardovanja, jedan novinar iz inostranstva postavio mi je to pitanje u Peći. Ja kažem: Imaju, ali imaju za šta da se kaju i mole oproštenje i Šiptari, i Evropa i Amerika. Koliko je do mene došlo, on je objavio da srpski patrijarh kaže da Srbi imaju za šta da se kaju i za šta da mole oproštenje, a ono drugo je izostavio. Ali, čuo je Onaj gore. Potpuno isti pitanje nedavno mi je postavila i jedna novinarka u Beču...Naše je da se trudimo da budemo zaista ljudi, spremni da i među vucima budemo ovce Hristove. Bog nas šalje da svojim životom i verom privolimo i vukove da i oni, ako hoće, postanu ovce Hristove. Ali, u svakom slučaju, najvažnije je da mi ne postanemo vuci. To će nas održati i biološki i moralno. A ako moramo da nestanemo neka nestanemo, kao ljudi. Kao neljudi ne pristajmo ni da živimo, ni da umiremo

      Sveti Jovan Damaskin govorio je otprilike ovako: Pokaži mi tvoju ikonu, pa ću ti reći kakav si vernik! Ako je dopuštano da se poslužimo ovom istinom, moglo bi se reći da je NJegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle danas zaista simbol Srpske pravoslavne crkve, ne samo zato što je na njenom čelu već i po tome što iskreno zastupa njena osnovna načela: istinu, pravdu i mir među ljudima. Baš onako kako dolikuje duhovnom pastiru: molitvom, poučavanjem i ličnim primerom čoveka čije srce kuca za druge ljude a čiji je um usmeren ka nebu.
       U povodu dve hiljade godina hrišćanstva, velikog ne samo hrišćanskog nego i uopšte civilizacijskog jubileja, NJegova svetost patrijarh Pavle primio je ekipu NIN-a, u kojoj su bili direktor Todor Bjelica, direktor izdavačkog sektora Milivoje Glišić, novinar Jovan Janjić i fotoreporter Branko Belić, i dao intervju za naš list.
      
       Sada, posle dugo vremena, predsednik Jugoslavije je verujući čovek?
       - Svaka vlast je od Boga, kao što su istina, pravda i ljubav od Boga. Ali, nije svaka vlast po volji Božjoj, ali je po dopuštenju Božjem, jer je čovek slobodno biće. Ni Bog ne može spasiti onoga koji neće da se spase, jer bi to bilo nasilje, a Bog nije kadar za nasilje, kao što nije kadar za laži i nepravde. Nasilje, laž i nepravda nisu moć, nego nemoć. To lepo objašnjava sveti Vasilije Veliki, u četvrtom veku, kad kaže da istina, pravda, ljubav, dobro, u sebi imaju biće, postojanje, suštinu. Dok, nasuprot tome, laž, neistina, nepravda, nasilje i mržnja nemaju u sebi postojanja. Sve njihovo postojanje je u negiranju istine, pravde i ljubavi. Laži nema bez istine, ali istine ima bez laži. Kad smo mi sa istinom, pravdom i ljubavlju, mi imamo sve više u sebi suštine, postojanja.
       Verujem da su ljudi glasajući za Vojislava Koštunicu imali i to u vidu, da je on verujući čovek.
      
       Crkva je dala punu podršku predsedniku Koštunici. Hoće li i vlast izaći u susret zahtevima Crkve?
       -Predsednik Koštunica je i pre izbora i posle izbora, koliko ja znam, izjavljivao da će doći do vraćanja oduzete imovine, da će sudstvo biti na pravnim osnovama i da će zemlja doći na pravne osnove. U četrnaestom veku, u Zakoniku cara Dušana, u dva člana car ograničava i svoju vlast. U jednom članu naređuje: "Ako napiše pismo carstvo mi ili iz srxbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo narušava Zakonik to pismo ne važi." A u sledećem članu kaže: "Sve sudije da sude po Zakoniku, pravo, kako piše u Zakoniku, a da ne sude po strahu od Carstva mi." Trebalo je da prođe više od šest vekova a da mi još tražimo i očekujemo da država bude na pravnim osnovama.
      
       Verujete li da hoće?
       - Mi se nadamo da će ova vlast i predsednik učiniti ono što je u interesu svih. Crkva neće tražiti nešto posebno za sebe. Pogotovo mi ne mislimo da Crkva, odnosno mi predstavnici Crkve, budemo iznad svih, da svima gledamo u teme i da svima komandujemo. To ne. Nama nije do carstva ovoga sveta. Mi živimo u ovom svetu, ali naša prava otaxbina je nebo, carstvo Božje.
      
       U dvadesetom veku bilo je dosta dramatičnih nesporazuma između crkve i države...
       - Svaka vlast želi da na neki način upregne sve druge da njoj služe, po onom najprizemnijem. Do mene je dolazilo, i pismeno i usmeno, šta god ja kažem i učinim, to je politika. Ili sam za stranku na vlasti ili za opoziciju. Ja sam bio na proglašenju Ustava nove Jugoslavije, kada je odlučeno da Srbija i Crna Gora ostaju u zajednici. Posle toga jedan sveštenik mi piše, zamera mi što sam tamo bio i sedeo pored Bakočevića. Ja mu odgovaram da za sve nas treba da važi princip apostola Pavla: Ako jedete, ako pijete, ako šta drugo činite, sve na slavu Božju činite. To je taj princip u koji spada i politika. I ona može kao i sve drugo biti na slavu Božju. Svaki naš postupak može da bude na slavu Božju, da bude kako Bog želi i zbog čega je čoveka stvorio. A može i suprotno.
       Drugo, ja ne znam da li je bilo od važnosti svetim apostolima koji će od njih da sedi pored Jude, a koji neće, ali znam da je za njih bilo od važnosti da li će biti Juda ili neće. E, taj princip mora biti od važnosti i za mene i za vas, a pored koga ćemo sedeti u tramvaju, trolejbusu ili avionu mi nismo uvek u mogućnosti da biramo. Ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi, to zavisi od nas pojedinačno.
      
       Crkva i mnogi vernici traže uvođenje veronauke u škole. Istovremeno, zagovornici bržeg i čvršćeg povezivanja sa Evropskom unijom tome se protive ističući da na Zapadu veronauka nije dozvoljena u državnim školama.
       - Koliko ja znam, u Nemačkoj je dozvoljeno, u Austriji takođe... Znam jer naša deca onde uče u školi veronauku. U ovim godinama u kojima sam znam da je između dva svetska rata veronauka bila obavezna u osnovnim i srednjim školama, na univerzitetu nije. Posle, za vreme komunista, materijalista, znate da je učenje o marksizmu bilo obavezno, i to u svim školama i na fakultetima. Više puta tražili smo da se uvede veronauka u škole. Međutim, to nije moglo u to doba.
       Pre nekoliko godina u Republici Srpskoj uvedena je veronauka kao obavezan predmet. Kad je to zaživelo deci je dat pismeni zadatak da napišu kako su doživeli veronauku. Bilo je 16 000 odgovora. Trebalo je da se izdvoje oni najkarakterističniji i da se objavi knjiga. Nadao sam se da će izaći knjiga, pa sam samo neke pročitao. Zapamtio sam tri odgovora.
       Jedna devojčica sedmog razreda piše: "Veronauka je dobra stvar. Sad znamo i ono što ranije nismo učili ni u školi ni u kući. Samo trebalo je da bude uvedena i ranije, a trebalo bi da se uvede i za naše roditelje, ali i za neke babe i dedove." Eto, dete je shvatilo i onu drugu stranu. Crkva pravoslavna nikada nije bila protiv onoga što se uči u školi. To je za naš život u ovom svetu. Ali, to je samo jedna strana našeg bića, a mi imamo i drugu stranu našeg bića, dušu, kojoj je, kao i onoj prvoj, potrebna i hrana i odeća.
       Druga devojčica iz osmog razreda piše: "Prvog časa smo imali biologiju. Učili smo da je čovek postao od majmuna, da su majmuni i ljudi polubraća od istih predaka. Pošto smo na veronauci učili da je Bog stvorio čoveka, to dvoje ne ide nekako zajedno. Još smo mladi da shvatimo šta je istina, ali kada odrastemo biće nam jasno."
       I treće, jedan momčić piše: "Veronauka je dobra stvar, ali je veroučitelj rđav čovek." Eto, i to je poučno, da vodimo računa da veroučitelj ne bude rđav čovek. Veronauku treba da iznosi sa svešću, da ta mlada, slobodna bića, kad odrastu, shvate. A da li će prihvatiti ili neće, to zavisi od njih.
       Sve te vođe materijalističke i komunističke prošle su kroz veronauku pošto je ona između dva svetska rata bila obavezna, ali im nije smetalo da budu to što su bili, materijalistički orijentisani. To ne znači da mi ne tražimo da bude veronauka a koliko sam ja obavešten, svi su izgledi da će biti uvedena kao obavezan predmet, ali da se nepunoletnoj deci roditelja koji to ne žele, kao i punoletnoj deci koja to ne žele, veronauka ne predaje. Dakle, da bude obavezno samo za one koji to žele. A izbor da bude fakultativan, slobodan, bez prisile. Jer, bilo bi protivno i pravoslavlju i hrišćanstvu da se to natura.
      
       To bi mogao biti odgovor i na dilemu u javnosti: šta u konfesionalno mešovitim sredinama?
       - Svakako, ako se dozvoli nama, i oni će imati mogućnosti da uče veronauku. Takođe, po slobodnoj volji. A ne kao što je bilo u periodu marksizma - imaš da ga učiš i gotovo.
      
       Crna Gora je krenula putem državno-pravnog osamostaljenja. Ako do toga dođe, što je sasvim izvesno, kakav će status, u smislu administracije, imati Srpska pravoslavna crkva u ovoj republici, da li možda neki izraženiji vid autonomnosti?
       - Mi se nadamo i želimo da do toga ne dođe. Mislimo da je najbolje da ostanemo u zajednici, kakvoj takvoj, da Crna Gora bude sa Srbijom. A što se tiče Crkve, ona je bila jedna sve dosadašnje vreme. Arsenije III bio je rodom sa Cetinja a patrijarh u Peći. Da li je on postavljao pitanje kom narodu i kojoj crkvi pripadaš?! Da li je sveti Petar Cetinjski, koji je bio mitropolit, postavljao pitanje kom narodu i kojoj crkvi pripada?! Da li mitropolit Petar II, da li kralj Nikola...?! Ne daj Bože da do toga dođe, a ako dođe, Crkva će biti jedna!
      
       Na tronu Svetoga Save nalazite se u vremenu koje obeležavaju mnoga stradanja. Ugrožene su mnoge svetinje, u opasnosti je čak i sama Pećka patrijaršija, mesto ustoličenja srpskih patrijaraha?
       - Čovek ne bira vreme u kome će biti, a kako će on postupati, to zavisi od njega. Ja sam 34 godine bio na Kosovu. Nije trebalo mnogo otvoriti oči pa videti da jedan broj Šiptara svesno čini teror, radi etnički čistog Kosova. Šta bi bilo da Srbija traži da se proglasi za etnički čistu?!
       Došla je i međunarodna vojska, ali to zlo ne prestaje. Više od 75 odsto Srba je uhapšeno i pobijeno otkad su oni došli, nego pre. Od njihovog dolaska srušeno je 80 crkava. Među njima srušena je i crkva u Mušutištu iz 1315. godine koju je podigao jedan velmoža kralja Milutina, sa ženom, sinom i ćerkom. Ona je minirana i do temelja porušena. Onda su, preko Unprofora, tražili od mene da te ruševine maknu, da potpuno zatru trag da je tu nekad bila. Rekao sam: ne!
       Treba učiniti što do nas stoji, da budemo ljudi, a to ipak dosta zavisi i od Evrope i Amerike, koji daju podršku Šiptarima.
      
       Vaša svetosti, pošto se vaše duhovno pastirstvo velikim delom poklopilo sa vremenom vladavine Slobodana Miloševića, možete li nam reći kakvi su bili vaši odnosi?
       - Na ovo mesto ja sam došao 1990. godine, otprilike u vreme kada su raspisani prvi višestranački izbori. Izabran je Milošević. Koliko je to bilo demokratski a koliko nije, u to neću da ulazim. Ja glasao nisam ni za vreme Tita, ni za vreme Miloševića, ni danas, ali sam slao ljude da vide da li je na tim izborima bilo fer. To je radila Evropa i Amerika. Govorili su da je bilo fer.
       Ono kada nije bilo fer, kada je Milošević onom Špancu (Gonsalesu) rekao da dođe, pa otkazao, bile su mirne demonstracije od centra Beograda do hrama Svetog Save. Ja sam posetio Miloševića kao predsednika. Sa mnom je bio mitropolit Jovan i sekretar Sinoda. Tada su iz Miloševićevog kabineta izdali saopštenje za javnost u kome su rekli da sam ja njemu čestitao pobedu. A trebalo je za to saopštenje da pitaju i mene, da ga i ja pogledam, ali nisu. Posle toga ja sam morao da dam ispravku, da ja njemu nisam čestitao na izboru, nego sam mu poželeo da njegov rad na tom mestu bude na korist društvu, svim ljudima.
       Bilo je takvih prilika da sam ja sa njim morao da razgovaram o onome što se ovde dešavalo. Mnogi su mi zamerali što sam ja tamo odlazio. A ja sam njemu odlazio kao predsedniku Republike Srbije. Kažu da moj odnos prema njemu nije bio baš evropski i tako nešto...
      
       U narodu se priča da je to zato što ste navodno zajedno studirali sa njegovim ocem!?
       - To ne stoji. On je 1907. a ja sam 1914. godište. Sedam godina je razlike. On je na fakultet upisan 1933. godine, a ja sam upisan 1936. godine. On je tada mogao da apsolvira, ako nije diplomirao. Međutim, desilo se da sam ja dopunjavao gimnaziju, veliku maturu. Bogosloviju su upisivali sa malom maturom, sadašnjom osmoljetkom. Na fakultetu sam 1940. apsolvirao i položio sve ispite, ostala mi samo Liturgika. Pošto mi je palo u isto vreme polaganje u gimnaziji i ovog ispita, u gimnaziji ne mogu da odgodim a ovo mogu, kažem sebi - ja ću to na jesen. Ali, te 1940. godine, avgusta, odem u vojsku. Otišao sam na šest meseci. Bogoslovi su imali pravo na to, ako u roku od dve godine postanu sveštenici ili se zamonaše, a u suprotnom služe puni rok.
       Bio sam vojnik u vojnoj bolnici u Zaječaru. U oktobru molim kapetana da odem na jedan dan u Beograd da položim Liturgiku. On me uputi na generala divizijskog. Ovaj me odbio. Onda dođe 1941. i onaj rat. Tek 1942. stvorila se prilika da položim taj ispit i da diplomiram. Tako je i bilo. U to vreme diplomirao je i njegov otac, za koga pojma nisam imao. Dakle, njega nikada nisam poznavao.
      
       Vi ste odlazili kod Miloševića, a da li je on nekada bio kod vas, ovde u Patrijaršijskom dvoru?
       - Jeste, bio je jedanput. Što mu se tada govorilo trebalo je da bude na način koji dolikuje i domaćinu i gostu: da te reči budu blage, a dokazi jaki, ne drukčije. Svakako da istinu treba izneti, ali ne onako kao što neki nevešt nosač nosi teret, da ne može a da nekog ne nagazi, udari u glavu ili slično.
      
       Mnoge ste primali i blagoslovili, pa je u narodu često dolazilo do zapitanosti: koga podržava NJegova svetost patrijarh Pavle?
       - Svi ljudi koji dođu, a pogotovo političari, imaju interes da to koriste, da svoj čamac privežu za lađu crkve, onoliko koliko im treba da koriste tu snagu. To mi je jasno. Ali, znate, s druge strane, ljudi imaju toliko raznih potreba, a moja dužnost je da sa svakim razgovaram i shvatim ga, da potražimo izlaz iz toga.
      
       Strani novinari vam često postavljaju jedno isto pitanje: Imaju li Srbi za šta da se kaju i mole? Koji je vaš odgovor?
       - Pre bombardovanja, jedan novinar iz inostranstva postavio mi je to pitanje u Peći. Ja kažem: Imaju, ali imaju za šta da se kaju i mole oproštenje i Šiptari, i Evropa i Amerika. Koliko je do mene došlo, on je objavio da srpski patrijarh kaže da Srbi imaju za šta da se kaju i za šta da mole oproštenje, a ono drugo je izostavio. Ali, čuo je Onaj gore. Potpuno isti pitanje nedavno mi je postavila i jedna novinarka u Beču...
       Naše je da se trudimo da budemo zaista ljudi, spremni da i među vucima budemo ovce Hristove. Bog nas šalje da svojim životom i verom privolimo i vukove da i oni, ako hoće, postanu ovce Hristove. Ali, u svakom slučaju, najvažnije je da mi ne postanemo vuci. To će nas održati i biološki i moralno. A ako moramo da nestanemo neka nestanemo, kao ljudi. Kao neljudi ne pristajmo ni da živimo, ni da umiremo. To je poruka i naših mučenika i novomučenika pred dve hiljaditi put proslavljanja rođenja Sina Božijega i nastupajuću Novu godinu.
      
       JOVAN JANJIĆ