Srbija je, izgleda, odlučila da u sudbinskim razgovorima brani Ustav Crne Gore od njenog rukovodstva, obavezujući se da će oštovati volju građana ali i najviše zakonske akte postojećih država. Odluku donosi Crna Gora

      Predsednik Crne Gore Milo Đukanović poželeo je na kraju godine, veka i milenijuma građanima novu Crnu Goru, ali nije rekao da li će nova država zadržati staru vladu, skupštinu i predsednika.
       Nova vlast u Beogradu bi, izgleda, želela da očuva staru državu, uz spremnost da promeni i vladu i skupštinu i predsednika, ukoliko bi to zajednici Srbije i Crne Gore nešto značilo.
       U međuvremenu, borci za očuvanje logike i ostalih ugroženih društvenih delatnosti pitaju se kako dve političke grupacije koje imaju identične ciljeve, od izgradnje prosperitetnog demokratskog društva do ulaska u Evropsku uniju, moraju da do ciljeva dođu odvojenim stazama, uz mnogo zle volje i nespremnosti za nešto što se u razvijenijim zemljama zove kompromis, tolerancija i solidarnost.
       Nakon što je nepregledna kolona gnevnih ljudi poslala u tamniji deo istorije neponovljivi bračni režim, građani Srbije su neoprezno počeli da veruju kako ih u narednoj godini čeka nešto manje poniženja i mnogo više egzistencijalne sigurnosti iako biste u noći milenijumskog slavlja teško pronašli čoveka koji bi vam samouvereno rekao u kakvoj će državi otvarati sledeći novogodišnji šampanjac.
       Na kraju drugog milenijuma, vladajuća koalicija "Da živimo bolje" poslala je kolegama u Beogradu dokument kojim se predviđa savez međunarodno priznatih država ističući da joj je prioritet suverena Crna Gora ali "ne bi smetalo" ako bi ta država sačuvala neke zajedničke funkcije sa Srbijom. Mnogo bi smetala zajednička država, sa svega jednom stolicom na Ist Riveru. Dokument je izazvao raspad koalicije, ali su umesto Narodne stranke podršku Vujanovićevoj vladi najavili liberali, kojima se ne može osporiti doslednost u borbi za nezavisnu državu. Oslanjajući se na stihove stare crnogorske pesme "Zazor ti je u njih pogledati, a kamoli s njima besjediti", nijedan crnogorski zvaničnik do sada nije nagovestio mogućnost da bi tokom pregovora platforma mogla biti ublažena ili korigovana. Ukoliko predlog ne bude prihvaćen, Crnoj Gori ne preostaje ništa drugo do da krene svojim putem, poručuju svakodnevno najviši državni zvaničnici. Pouzdani izvori kažu da bi iz Beograda uskoro mogla da stigne druga platforma za pregovore, ali ni prilično maštoviti novinari ne mogu da zamisle kako će izgledati pregovori pre kojih nije utvrđena osnovna činjenica - da li postoji Jugoslavija.
       Legalističke cepidlake bi mogle primetiti kako između referenduma o samodoprinosu za vodovod i referenduma o nezavisnosti države ima izvesnih razlika koje iziskuju dvotrećinsku podršku parlamenta, a znatan broj crnogorskih državljana koji žive i rade u drugoj federalnoj jedinici možda će pomisliti kako nije lepo što nemaju pravo glasa na referendumu, što bi moglo da ih pretvori u apatride u sopstvenoj državi. Stručnjak ustavnog prava, koga svuda osim u Crnoj Gori nazivaju predsednikom SRJ, Vojislav Koštunica je u razgovoru sa Đukanovićem primetio kako ne bi bilo loše poštovati ustavnu i demokratsku proceduru u razrešenju sudbine jugoslovenske federacije. Srbija je, izgleda, odlučila da u sudbinskim razgovorima brani Ustav Crne Gore od njenog rukovodstva, obavezujući se da će poštovati volju građana ali i najviše zakonske akte postojećih država. Odluku donosi Crna Gora.
       Jasno je da je proteklih godina većinska volja građana Crne Gore bila omalovažavana, zbog čega se koalicija poetičnog naziva potrudila da se udalji od vlasti u Beogradu, udaljavajući se istovremeno od ideje o zajedničkoj državi. Jasno je i da se teško vratiti sa pola puta ka nezavisnoj državi. Nije, međutim, jasno zašto je demokratska Crna Gora ponudila demokratskoj Srbiji znatno manje zajedništva nego što je nešto ranije ponudila omiljenom diktatoru sa Dedinja. Zašto nema vremena i strpljenja prema vlastima koje su eliminisale svaku mogućnost vojno-policijskog sukoba i pokazale spremnost za ozbiljan dijalog, kad je već imala gandijevsko strpljenje prema režimu koji je godinama "držao mač" nad kanjonom Morače.
       Iako rezultati unikatnih decembarskih izbora ukazuju da je bitka sa dedom malog Marka završena, zvaničnici Crne Gore nastavili su upornu i beskompromisnu borbu protiv Miloševićevog duha. Državni ideolozi, pjesnici i novinari pronašli su taj duh u telima novih lidera, koji samo perfidnije ostvaruju projekat velikosrpske hegemonije, unitarizma i potiranja vaskolikog crnogorstva. Pod Miloševićevu senku smešteni su svi politički "nesoji" koji veruju da bi Crna Gora nekako mogla da podnese zajednicu sa Srbijom, zbog čega su postali glavni junaci priča o destabilizaciji Crne Gore, instrukcijama i nalogodavcima iz Beograda. Ovdašnjim konzumentima Milanovićeve televizije te priče zvuče nekako suviše poznato i lagano ih pretvaraju u iskrene zagovornike otcepljenja bratske republike.
       Odvajanje Crne Gore poslužilo bi albanskim liderima kao veoma jak argument za nezavisnost Kosova, a raspad treće Jugoslavije teško da bi poslužio kao mamac za strani kapital. Sve to bi rudarima iz "Kolubare", žestokim Šumadincima i nevoljnim revolucionarima, koji su suznih očiju rušili nenarodni poredak, stavilo do znanja kako se demokratija ne isplati i da dobri momci pobeđuju samo u lošim američkim filmovima. Takav uvod u drugi, demokratski život ne obećava previše, ali bi bilo veoma korisno kad bi građani obe republike doživeli da se jedan politički spor reši u demokratskoj proceduri, uz poznanije prava i bez raspodele rezervnih položaja.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ