Cilj mi je da nekome ko se javi u program i kaže da ima želju da putuje odgovorim - u redu, imate dve nedelje u Parizu!

      Istraživanja slušanosti emisija Radija B92 pokazala su da je od zabavnog magazina utorkom voditelja Igora Brakusa (Porodični jutarnji vikend magazin samo četvrtkom - emituje se utorkom, u terminu od 10 do jedanaest) popularniji samo informativni program ove stanice. Radijska zabava koju autor i njegovi saradnici definišu još i kao "trla-baba-lan uz gomilu domaćih hitova iz 60-ih i 70-ih" podrazumeva, recimo, "preskakanje trule kobile" u studiju, nuđenje krvi saradnika na prodaju, direktan prenos potkopavanja statue pobednika na Kalemegdanu... Dvadesetdevetogodišnji Brakus počeo je na Devedesetdvojci kao portparol umetničkog kružoka Klipani u pudingu, čiji su članovi početkom devedesetih bili angažovani na projektu Urbazona.
       Pre nego što će postati prepoznatljiv glas i pojava Radija B92, radio je kao saradnik Ritma srca, spiker, snimao je reklame, bio zadužen za alternativni meteorološki bilten koji je, svojevremeno, ukinut "zbog degutantnosti". O njegovoj trenutnoj popularnosti govori, na neki način, i zabrana uredništva da čita vesti jer se veruje da - šta god izgovori, to zvuči smešno.
       - Najbliža odrednica žanra kojim se bavim bila bi treš estetika, znači đubre, nešto što ne valja ništa, što je potpuna katastrofa i za one koji slušaju i za nas koji radimo, s tim što smo mi u mnogo povoljnijem položaju jer se, dok radimo, odlično zabavljamo. Ne znam da li je to slučaj sa slušaocima ali nas je za to, iskreno, baš briga. Važno je da se mi dobro zabavimo, da ispoljimo sve svoje strahove, frustracije, nezadovoljstvo životom kroz neku vrstu tog treš programa koji radimo.
      
       Koje su to frustracije i nezadovoljstva koje vi lečite u programu?
       - Pre svega frustracije izazvane životom u ovoj sredini koja je, ponoviću tu floskulu, u poslednjih deset godina bila zaista nepodnošljiva. Ne bavim se direktno politikom ali se bavim onim što mi pritiska glavu. Sve se to odražava na emocije, osećanja i kontakt koji ljudi imaju između sebe. Ono što svima nama najviše nedostaje, pri tom ne mislim samo na ljude u našem programu nego na ljude u zemlji, to je kontakt.
       Smatram da je komunikacija osnov svega a nekomuniciranje je kod nas uzelo maha. Živimo u društvu koje je potpuno nekomunikativno i mi to pokušavamo da ispravimo koliko god možemo time što sebe praznimo u programu a potom praznine punimo onim što dobijamo u komunikaciji sa slušaocima. U naš studio po nagrade koje delimo dolaze i stare bake i deca.
      
       A i nagrade su prilično originalne?
       - Na početku kada nisam imao sponzore, delio sam, recimo, burek sa sirom u jutarnjem terminu ili "deset dinara u kešu". Želja mi je da dovedem program na jedan nivo kada ću ljudima moći da pružim mogućnost da dobiju neku veliku nagradu za malu stvar koju će uraditi. Ne volim iživljavanje nad slušaocima. Da bi osvojio neku od nagrada u našoj emisiji slušalac ne mora mnogo da uradi. Za nagradu od dvadeset maraka u kešu, na primer bilo je dovoljno reći samo: "Potreban mi je novac." I nagrade su u funkciji komunikacije.
       Fond nagrada se obogaćuje zahvaljujući marketingu Radija, kolporterima grada Beograda i sponzorima od kojih su neki insistirali da sponzorišu upravo moju emisiju što je za svaku pohvalu. Krajnji cilj mi je da nekome ko se javi u program i kaže da ima želju da putuje odgovorim - u redu, imate dve nedelje u Parizu! Ili da penzioneru koji se požali na malu penziju mogu da dam sto maraka. Za sada još ne nailazim na razumevanje za takve ideje ali se nadam da ću i to jednog dana moći da uradim.
      
       Ko su uzori ove neobične medijske filozofije?
       - Rastao sam uz Montija Pajtona, na toj vrsti humora ali nisam čovek koji kopira pajtonovce, oni su samo osnova iz koje proizilazi ono čime se bavim. Sve čime se bavimo zasniva se na istini, nikada se ne ponavljamo, vrlo smo otvoreni prema ljudima i valjda se zato i ljudi tako ponašaju prema nama.
       Slušanost naših emisija je velika. Ne znam zašto, pretpostavljam da je to zato što se mi u programu ponašamo kao i u životu, što se dobro zabavljamo, a to verovatno privlači ljude. Dok nismo saznali rezultate istraživanja marketinških agencija, sto odsto našeg programa je bila čista improvizacija, bez ikakve pripreme. Improvizovali smo pedeset pet minuta suđenja Bojanu Lukiću jer je obesio "free press" poster iznad đakuzija. Iako je to bila suva improvizacija, izgledalo je kao da je grupa sa Fakulteta dramskih umetnosti odigrala nešto što je pripremala mesec dana. Tada sam rešio i da upišem dramaturgiju, tako da sam sada i brucoš FDU.
       Kada smo saznali koliko smo popularni, malo smo se uplašili i počeli da razmišljamo da bi, možda, trebalo raditi malo profesionalnije, u smislu neke pripreme. Međutim, moj urednik Milivoje Čalija kaže da, kada se pripremimo to zvuči nekako "šućmurasto" i da je bolje kada idemo u program bez prethodne pripreme.
      
       Da li je nivo frustriranosti i nezadovoljstva promenjen posle oktobarskih događanja i kako se to odražava na koncepciju emisije?
       - Poslednji segment našeg programa pred 5. oktobar bio je posvećen onome što nam se dešavalo, jer je to bio nepodnošljiv pritisak koji smo morali nekako da izbacimo iz glave. Čini mi se da su neojungovci rekli da bi Dostojevski bio masovni ubica da nije napisao "Zločin i kaznu". Sada smo malo opušteniji, sigurno je lakše. Možemo da se bavimo nekim drugim temama. Paradoksalno je da je lakše praviti ovakve emisije kad imate lošu sredinu u kojoj živite i katastrofalno društvo. Sada će nama, možda, biti teže premda mi nismo direktno vezani za politiku i funkcionišemo i bez nje. Svakako ćemo morati da vidimo šta i kako dalje.
      
       LJUBICA GOJGIĆ