Miloš Mišović: NIN-ova nagrada za roman godine (2)

      Sledeće godine do bitnik NIN-ove nagrade postao je hrvatski pisac Jure Franičević Pločar, čije je delo Vir žiri proglasio najboljim romanom objavljenim na srpsko-hrvatskom jezičkom području u 1974. godini. Ta odluka povoljno je prihvaćena, kako u Zagrebu, tako i u Beogradu. Ali polemičke vatre o NIN-ovoj nagradi ponovo su se rasplamsale godinu dana kasnije kada je žiri nagradu dodelio Miodragu Bulatoviću za roman LJudi sa četiri prsta. Opredeljujući se za delo oko kojeg se već bila podelila književna kritika, žiri je verovatno bio svestan šta je takvo opredeljenje značilo i kako će ta odluka biti dočekana u određenim književnim i političkim krugovima. Ali, u žiriju je prevladalo mišljenje da se ne može zaobići pisac prema kome je jednom učinjena ozbiljna greška.
       Žiri je odluku o nagradi Bulatovićevom delu doneo većinom glasova, ali nije dao nikakvo objašnjenje. Umesto toga, objavljen je kratak tekst Radovana Vučkovića, člana žirija, pod naslovom "Evropsko podzemlje", kojim je označena fabula nagrađenog romana. Nije dat ni uobičajen prikaz nagrađenog romana, već je iskorišćena prilika da se objavi retrospektivna priča o nagradi za roman godine u kojoj je, pored ostalog, zaključeno da su u dvadesetjednogodišnjem periodu dodeljivanja NIN-ove nagrade prevagu odnele mlađe generacije pisaca.
       Na negativne odjeke dodeljivanja nagrade romanu LJudi sa četiri prsta nije trebalo dugo čekati. Istina, prva javna reakcija bila je pozitivna. Akademik Vladimir Dedijer je u narednom broju NIN-a Bulatovićevu knjigu nazvao optužnicom pred kojom on kao istoričar mora da se pokloni. Negativne reakcije bile su mnogo žešće. Odluka žirija bila je povod raspravi na okruglom stolu o marksističkoj kritici, koju su organizovale redakcije "Komunista" i časopisa "Opredeljenje" u Sarajevu. Na tom skupu su NIN i žiri njegove nagrade oštro kritikovani, a Miro Lasić je ocenio da Bulatovićev roman LJudi sa četiri prsta nije istinsko umetničko delo i da je bilo "bespredmetno umetnički ga vrednovati".
       Redakcija NIN-a je na to reagovala kraćim tekstom pod naslovom "Peti prst", u kome je Lasićevu neargumentovanu kritiku označila povratkom na "dogmatsko tretiranje umetnosti". To je bio povod za nove napade na NIN, uz optužbu da redakcija nastoji da svako kritičko mišljenje "priguši neargumentovanim ždanovističkim metodom". U tome se posebno isticala redakcija bosanskog izdanja "Komunista", ali su slične ocene stizale i iz zagrebačke štampe, posebno iz "Vjesnika u srijedu", sa kojim je NIN dosta dugo polemisao.
       Kada je završena polemika o romanu LJudi sa četiri prsta, nastupio je miran, u suštini normalan period izbora i nagrađivanja najboljih literarnih ostvarenja. U 1976. dobitnik je bio Aleksandar Tišma za roman Upotreba čoveka, a 1977. Ratko Vojnić Purčar za roman Dom sve dalji. Međutim, odjeke nagrade Vojnićevog romana nadjačale su polemike između književnih afera, kako će mnogo godina kasnije konstatovati književnik Ratko Peković.
       Sredinom novembra 1976. NIN je objavio priču Branislava Šćepanovića Smrt gospodina Goluže, proprativši je naglašenim pohvalama, pored ostalog i da je prevedena na više od dvadeset jezika i da je uvršćena u antologiju dvadeset pet priča iz sveta. To laskavo priznanje dalo je povoda Danilu Kišu da se podsmehne i piscu priče i NIN-u.
       Napad na Kiša započeo je novinar "Duge" Dragoljub Golubović, optuživši ga u zagrebačkom "Oku" da je u knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča koristio tekstove drugih pisaca a da nije naveo izvor. Goluboviću se pridružila grupa beogradskih pisaca u kojoj su se isticai Dragan M. Jeremić, Miodrag Bulatović i Branimir Šćepanović. Kiš im je uzvraćao istom merom.
       Dok su ostali srpski pisci s relativnom mirnoćom pratili tu polemiku, u odbranu Kiša stala je grupa zagrebačkih književnika, pri čemu se posebno angažovao Predrag Matvejević. Objavljujući povremeno delove te i drugih književnih polemika, NIN se u početku držao na izvesnoj distanci tvrdeći da će, kad se sve to stiša, na bojnom polju ostati stotine hiljada reči i citata i da se u tom konglomeratu neće ni znati o čemu je polemika počela (M. Maticki, NIN 28. 11. 1976).
       Međutim, redakcija se mesec dana kasnije uključila u polemičke rasprave. Tekstom "Klanovi bez maske" postavila je mnoga pitanja od kojih vredi pomenuti dva: Imamo li klanove koji mogu da se imenuju?, i Da li se nagrade zaista dele iza zatvorenih vrata?
       Uvek spreman za polemičke rasprave Oskar Davičo je u intervjuu "Večernjim novostima" žestoko kritikovao pisce iz antikišove grupacije, posebno Branimira Šćepanovića, za koga je rekao da je 1976. vodio glavnu reč u žiriju za Oktobarsku nagradu, koja zbog njega nije dodeljena Kišu. Sem toga, rekao je da na književnoj sceni ne deluju samo klanovi nego i književni gangovi. Najudarnije delove Davičovog intervjua preneo je NIN i pozvao napadnute da se oglase. Odgovori su bili žestoki i bez pardona. Miodrag Bulatović je tvrdio da kod nas nema klanova ali "ima savetnika, konsolijera, egzekutora i mafijaša".
      
       Čas nemilosrdnog obračuna
       Polemika se nije vodila samo u NIN-u. Glavni poligon za te obračune bilo je zagrebačko "Oko", a Kiša nisu branili samo Oskar Davičo i Predrag Matvejević. Na njegovu stranu stali su i Nikola Milošević, Borislav Mihajlović Mihiz, Taras Kermauner i drugi. Nikola Milošević bio je i član žirija koji je Kišovoj knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča dodelio Goranovu nagradu, pa je i zbog toga bila jedna od najtraženijih knjiga u to vreme.
       Dok je trajala polemika u "Oku", NIN-u i drugim listovima, u kojoj je svako pucao na svog oponenta, Kiš je pripremao knjigu Čas anatomije koju je zamislio kao odgovor na sve napade. To nije bila tajna i za njegovu knjigu je vladalo veliko interesovanje. Još dok je bila u štampi, NIN je, uz saglasnost autora, objavio neku vrstu priče o Času anatomije. Već iz tog teksta se moglo saznati ko se sve našao na Kišovom nišanu. I onima koji su delovali javno i smutljivcima koji su delovali "u mraku i iz mraka" Kiš je poručio da je "na primerima jasnim i poučnim" pokazao da "oni nisu merodavni za donošenje bilo kakvog suda o knjigama, jer su za to nekvalifikovani, moralno koliko i književno".
       I dok se polemika između kišovaca i antikišovaca vodila u drugim glasilima, NIN četiri meseca nije ustupao prostor ni jednoj ni drugoj grupaciji.
       Konačno, NIN je, ipak, objavio tekst Branimira Šćepanovića "Dimne zavese Danila Kiša" (NIN 1. 10. 1979) objašnjavajući to činjenicom da je u NIN-u objavljena Šćepanovićeva priča Smrt gospodina Goluže, čiju je vrednost Kiš poricao. Međutim, Kiš nije reagovao na Šćepanovićevu kritiku. Ali javili su se drugi antikišovci. Stiglo je pismo Miodraga Bulatovića iz Ostenburga kojim on pozdravlja NIN što je odlučio da "življe i istinoljubivije prati naša kulturna zbivanja". Zatim kaže da je najavu Šćepanovićevog teksta razumeo kao poziv da učestvuje u toj polemici i najavljuje svoj prilog.
      
       Kiš vraća nagradu
       U broju od 15. oktobra 1978. NIN objavljuje Bulatovićev prilog: "Dosta mi je kiča". To je bilo otvoreno pismo Dragoljubu Gavariću, direktoru Nolita, u kome Bulatović tvrdi da je Čas anatomije Nolitova crna knjiga i postavlja pitanje kakav je bio cilj izdavanja takve knjige. Objavljivanje tog pisma NIN je propratio objašnjenjem da je povodom polemike o Času anatomije dobio više pisama, ali ne želi da ih objavljuje da se ne bi stavio ni na jednu ni na drugu stranu, već da o tome treba da govore ljudi koji su u sporu. Bulatovićevo pismo Gavariću objavljuje da bi "pokazao i one strane kulturnog života koje su manje poznate".
       Kiš je i tu žestoku kritiku propratio ćutanjem. Ali NIN nije ćutao. I u narednom broju ustupio je prostor antikišovcima. Ovoga puta je to bio Žan Deska, lektor srpskohrvatskog jezika na Univerzitetu u Bordou i prevodilac Bulatovićevih knjiga na francuski. Sa tim čovekom, koji se slučajno ili namerno našao u Beogradu, novinar NIN-a je razgovarao o knjizi Čas anatomije u kojoj ga je Kiš nazvao Joca Daska.
       Tako je NIN u roku od mesec dana objavio četiri antikišovska teksta, a da se Kiš ili neko od njegovih prijatelja nije pojavio da na stranicama NIN-a iznese i drukčija viđenja tadašnje književne stvarnosti.
       Predosećajući da to ne vodi dobrom, NIN je zamolio Predraga Matvejevića da napiše nešto u Kišovu odbranu. Matvejević je to učinio efektnim tekstom u kojem je, između ostalog, rekao: "Pisac koji je dostojan svoga poziva obavlja 'svoj obračun s njima' bez sudskog pisara, vlastitom knjigom - kakva je briljantni Čas anatomije." Posebno je zanimljiv kraj njegovog priloga: "Na sve su, doista, spremni klanovski duhovi. Oni pred našim očima već dvije godine nastoje uništiti jednog od najboljih jugoslovenskih pisaca srednje generacije. Sjetimo se šta se prije dvadesetak godina dogodilo srpskom i jugoslovenskom pjesniku Branku Miljkoviću. Sram ih bilo."
       Međutim, bilo je kasno. Dan pre nego što će izaći broj NIN-a sa Matvejevićevim prilogom, stigla je Kišova poruka da vraća NIN-ovu nagradu. Dva teksta u narednom broju NIN-a, oba bez potpisa, posvećena su tom događaju. Tekst Kišovog pisma nije objavljen, već je u uvodnom delu napisa pod naslovom "Kiš i NIN-ova nagrada" rečeno:
       "Pred samo zaključenje lista stiglo je na našu adresu pismo u kome se Danilo Kiš, ne navodeći razloge, odriče NIN-ove nagrade koju je dobio svojevremeno za roman Peščanik." Sve ostalo što je stavljeno u dva teksta na četiri stupca bila su objašnjenja kako je polemika tekla i kakvim uvredama su se polemičari čašćavali da bi se na kraju konstatovalo da je sada "i vraćanje nagrada, očigledno, postalo oblik književne borbe". (NIN, 29.10.1978)
       Da bi ublažila negativan utisak proizveden Kišovim vraćanjem nagrade, iz kulturne rubrike NIN-a pozvani su na razgovor ugledni kritičari i zamoljeni da kažu šta misle o tekućoj književnoj polemici. O tom razgovoru urednik kulturne rubrike je objavio opširan tekst u kojem je ocene učesnika više prepričavao nego citirao. U toj razmeni mišljenja profesor Zoran Gavrilović se upitao: "Šta će o nama reći neki nepristrasni budući istraživač kad uzme da se obavesti iz starih novina, dakle iz ovih naših današnjih novina?" Po oceni istaknutog kritičara, kriza duha biće veoma uočljiva, a polemike koje su poslednjih godina vođene "simptom su te krize" (NIN, 12.11.1978).
       U istom tekstu je pomenuta i rasprava vođena u Mark- sističkom centru Beograda. I na tom skupu su pojedini kritičari i politički radnici izrazili zabrinutost što su neki polemičarski istupi iskakali iz normalnih koloseka.
      
       Priznanje pod pritiskom
       Vredi pomenuti još jedan tekst iz tog vremena. Mesec dana kasnije redakcija je obavestila čitaoce da je u NIN-u vođena rasprava o NIN-u u kojoj su učestvovali i predstavnici partijskih foruma Srbije i Beograda. U tom prilogu, naslovljenom "Naši razgovori", između ostalog je rečeno:
       "Negujući analitički i polemički duh u sferi politike i kulture, domaće i strane, angažujući sopstvena pera i ugledne društvene, političke i kulturne poslenike, katkad smo sami pokazali sopstvenu nepripremljenost.Naročito je to dolazilo do izražaja u rubrici Kultura" (NIN, 17.12.1978).
       Razgovori o uzrocima zbog kojih je Kiš vratio NIN-ovu nagradu nisu okončani time što se redakcija samokritički osvrnula na svoju uređivačku politiku i što je javno priznala da je u nekim slučajevima bilo grešaka.
       Logično je što je tada izražavana i zabrinutost kako će se Kišov potez odraziti na nagradu, da li će se njen ugled umanjiti. Međutim, pokazalo se da takvim strahovanjima nije bilo mesta. Iako su mnogi Kišov potez ocenili dostojanstvenim, ne može se reći da je on dobio opšti aplauz. Naprotiv, nisu bila retka ni mišljenja da je Kiš prenaglio i da je mogao drukčije da odgovori NIN-u i kritičarima.
       Nagrada, koja je u to vreme bila dovoljno afirmisana i prihvaćena kao najuglednije priznanje za književno stvaralaštvo, nastavila je svoj normalan život. Broj romana koji su konkurisali za to priznanje i dalje se umnožavao iako svaka godina nije bila plodna i po umetničkoj vrednosti dela koja su konkurisala. Zbog toga je Žiri ponekad bio u nedoumici da li da nagradu dodeli. Međutim, i u takvim slučajevima preovlađivalo je stanovište da nagradu kao podsticaj za razvoj romana kao književnog roda treba dodeliti bez obzira kakva je umetnička vrednost ukupne godišnje produkcije.
      
       Doba velikih dometa
       Ako se neko razdoblje u NIN-ovoj istoriji može nazvati dobom velikih dometa, onda je to bez sumnje vreme između 1980. i 1989. godine. I nagrada NIN-a je u tom periodu promovisala seriju književnih ostvarenja, od kojih treba pomenuti romane: Prijatelji Slobodana Selenića (1980), Tren 2 Antonija Isakovića (1982), Čizmaši Dragoslava Mihailovića (1983), Hazarski rečnik Milorada Pavića (1984), Zid smrti Živojina Pavlovića (1985) i Testament Vidosava Stevanovića (1986).
       Pouke koje je redakcija NIN-a izvukla iz Kišovog vraćanja nagrade, ako ih je izvukla, izgleda da su brzo zaboravljene. Ono što će se dogoditi na kraju osme decenije to na svoj način potvrđuje.
       Političkim promenama u Srbiji posle famozne Osme sednice CK SK Srbije izvršene su znatne izmene i u redakcijskom sastavu NIN-a, što će neizbežno uticati i na odnos redakcije prema političkim i kulturnim zbivanjima. U prelomnoj 1989. godini NIN-ov žiri je nagradu za roman godine dodelio bosanskom književniku Vojislavu Lubardi za delo Vaznesenje. Zašto je to NIN propratio neuobičajeno velikim publicitetom, znaju samo oni koji su tada rukovodili redakcijom. Dobitniku je pružena prilika da na sedam stranica lista govori o "istraživanju mržnje u mračnom bosanskom karakazanu". Ni to nije bilo dovoljno. Nekoliko brojeva kasnije NIN je počeo da objavljuje i seriju feljtonskih tekstova iz Lubardine knjige Svileni gajtan koja je još bila u štampi i u kojoj autor govori o nacionalnoj netrpeljivosti u Bosni i Hercegovini i progonu Srba i srpskih pisaca.
      
       Vreme zanemarenih obzira
       Već tada je bilo jasno u kom pravcu je ponovo rukovodstvo NIN-a počelo da usmerava uređivačku politiku lista. Mada taj period nije dugo trajao - već u martu 1991. NIN se oslobodio rukovodstva koje je sudbinu lista bilo vezalo za politiku vladajuće stranke - posledice te politike nisu se lako mogle otkloniti. Utoliko pre što su odnosi u redakciji na svoj način odražavali političku klimu koja je vladala u zemlji.
       Nagrada za 1991. godinu pripala je Milisavu Saviću za roman Hleb i strah, i to je propraćeno uobičajenom ceremonijom. U istom broju u kojem je dat izveštaj sa dodele nagrade Saviću, objavljena je i kritika upućena NIN-u povodom članka Milivoja Glišića. Reagovao je književnik Sveta Lukić tekstom "Atak na laureate":
       "Oslobođeni NIN pohitao je da 10. januara, na stub srama prikuje neke ljude kao spoljne i unutrašnje političke emigrante, u provokativnom tekstu pod naslovom 'Vrline javne, poroci tajni'. Mene interesuju ovde dvojica od njih, Mirko Kovač i Vidosav Stevanović, jer ulaze u red najistaknutijih srpskih živih pisaca. A obojica su pored značajnih priznanja, kao što je Andrićeva nagrada za pripovetku, laureati baš NIN-ove ugledne nagrade za roman (Kovač je dobio i NIN-ovu nagradu 'Dimitrije Tucović' za publicistiku i esejistiku). Utoliko je čudnije kako se o njima piše u tom listu, sem ako njegovo oslobođenje nije totalno, znači i od svih skrupula. U stvari su bačene pomije na glave obojice laureata, manirom čisto kafanskim, cicvarićevskim. I taj način obračuna sa izuzetnim stvaraocima povod je za ovaj komentar."
       Redakcija se nije upuštala u polemiku sa Lukićem, ali samim tim što je tekst objavila kao Protivstav u rubrici Odjeci, pokazala je kakvu mu važnost pridaje. Međutim, to će se brzo zaboraviti, jer je redakcija u sledećem broju povukla potez zbog kojeg će se podići velika kulturna prašina.
       (Nastaviće se)
      
      

Sedmog januara 2001. navršava se tačno 50 godina od pojave novog, obnovljenog NIN-a u posleratnoj Jugoslaviji. Tim povodom, u narednih nekoliko sedmica objavićemo odabrane delove iz rukopisa istorije NIN-a koju priprema dugogodišnji urednik NIN-a i publicista Miloš Mišović, posvećene istoriji NIN-ove nagrade kritike za roman godine.        U ovoj prilici, kad obeležavamo još jedan jubilej našeg lista, osnovanog u januaru 1935. godine, činimo to sa svešću da je NIN-ova nagrada u međuvremenu postala jedna od najznačajnijih institucija naše kulture, i da su se u njenoj istoriji ogledale mnoge kontroverze društvene zbilje kroz koje je u drugoj polovini dvadesetog stoleća prolazilo jugoslovensko društvo.