NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Razočarani prvoborci

Malo je verovatno da nova vlast, u ime demokratije, ovog trenutka može udovoljiti svačijoj želji i svakom čaršijskom hiru. Ipak, iskustvo drugih zemalja koje su išle istim putem rečito govori da ovde nema popravnog i da se propuštene šanse ne mogu nadoknaditi

      Nema gore vlasti od nove vlasti. Autorstvo nad ovom rečenicom, stare nekoliko decenija, amnestira Dobricu Ćosića, pisca, akademika i povremeno političara, od hitne prozivke iz redova ove "nove vlasti". Pre desetak godina, na mestu kratkotrajnog predsednika Jugoslavije, i sam je bio žrtva sopstvenog otkrića.
       Dušan Kovačević, pisac, akademik i pripadnik političke organizacije pod nazivom G17 plus, ovih dana je samo potvrdio Ćosićevu teoriju u kojoj je sažeta sva muka svake nove vlasti. On sad iznenada otkriva da "mnogi ljudi koji su danas na političkoj sceni Srbije nisu mnogo bolji od Miloševića" i optužuje sve lidere DOS-a,
       osim predsednika SRJ Vojislava Koštunicu, da su oni zapravo "dugogodišnji politbiro i preobraćeni KGB". Autor drama "Radovan III", "Maratonci trče počasni krug", "Sveti Georgije ubiva aždahu" i drugih kaže na kraju da on deli "mišljenje većine da nije dobro" i da je bolje upozoriti na vreme kako "ova pojava ne bi uzela maha".
       Istina, tim izjavama je prethodilo i javno isticanje kandidature Dušana Kovačevića za ambasadora SRJ u Parizu. Pa, kad se to nije obistinilo, neki su u toj činjenici odmah videli i poseban razlog za razočaranje našeg velikog dramskog pisca u novu vlast.
       Da li učinak DOS-a, kad je o kulturi reč, daje za pravo Kovačeviću jednom od viđenih opozicionih prvaka, da posle tri meseca rezignirano kaže kako je džaba tabanao po ulicama od 1991. do danas? Da li se namirivanje prvoboraca bager revolucije izvodi svuda i po svaku cenu bez obzira na sposobnosti i kvalitete? Šta od nove vlasti očekuju oni koji su već dali stanovit doprinos ili su spremni da ga daju srpskoj kulturi? Ovo je pokušaj NIN-a da se odgovori na ova i druga pitanja, tri meseca pošto je dojučerašnja opozicija postala vlast.
      
       Šah ili loto
       Dramski pisac Dušan Ristić (33) prvi put javno razmišlja o ovome. Više od deset godina piše ovde u Beogradu, autor je mnogih radio drama a jedan njegov komad ("Mala ljubav za mene ili Šta plaši Vonsenta Prajsa") upravo se priprema u Ateljeu 212. On želi da veruje, makar i u utopijskoj naznaci, kako je pad Miloševićevog kataleptičkog režima, istovremeno i početak renesanse srpske kulture.
       "Hoću da se nadam da će se aršin svih vrednosti - naročito onih čiji talenti tvore ono što možemo imenovati pod umetnošću jedne nacije - odsad meriti neuporedivo oštrijim, suptilnijim i paradigmatičnijim terazijama. Želim da me alarmantnom brzinom druidi srpske umetničke scene obraduju nekim volšebno smućkanim eliksirom posle koga se više NIKADA neću setiti koja nam je i kakva estetska paradigma bila ultimativnim dekretom prezentovana i nemilice medijski nametnuta svih ovih godina čiji tačan broj zavisi od stepena razočaranosti i političkih uverenja čitaoca ovih redova. Hoću da me početni meseci "Novog Vremena" makar utopijski dezavuišu u odnosu na godinama već taloženu misao da je ultimativni hit srpske umetničke scene degenerativna metafizika sa pogrešnom autoironijom i još ironičnijom autoreklamom.
       Hoću da verujem da će "Nova Vlast" prema onima koji se bave umetnošću u ovoj zemlji - a iz bilo kog razloga nisu otišli odavde kad je ovde bilo najgore, najteže i najodvratnije - mudro odlučiti da im pruži prednost nad apatridnim dušebrižnicima širom sveta koji su pod vladinim ili nevladinim stipendijama godinama bdeli nad "tužnom slikom trenutne srpske stvarnosti".
       Mladi književnik Stevan V. Tešin iz Kikinde, urednik časopisa za književnost "Severni bunker", najpre pita ko diktira uslove po kojima se događaju promene u najvišim okvirima kulturne politike. Kaže da smo do sada imali prilike da se uverimo kako se dekretima i uredbama ne može stvarati ambijent pogodan za promene svesti aktera kulturne politike. I stoga kaže:
       "Pogrešno je očekivati da će se stanje u kulturi popraviti tako što će se zamenom igrača popraviti kvalitet igre. Treba menjati pravila, ali ne tako što će se od danas šah igrati prema pravilima lotoa. U književnoj branši, što je delom sfera mog angažmana u kulturi, mora biti podržan elitizam, pa će se time besramno omasovljena i nedelotvorna udruženja književnika i podrška jeftinom populizmu od sebe ugušiti a sve buduće estetske i poetičke pomake činiće samo oni koji su sposobni da procene sopstvene mogućnosti. Dosta je bilo precenjivanja i neocenjivanja vrednosti postignutih u književnosti. Svi moraju biti stavljeni na beskompromisnu procenu: autor, kritičar, urednik, izdavač, štampar, distributer, bibliotekar... Takvu promenu svesti još nismo doživeli. Eskapizam je nametnut, kao i solipsizam, samosvest je poslednja odbrana od nonsensa kulturne politike."
      
       Važno je biti član
       Ana Miljanić, mlada rediteljka, polazi od tvrdnje da promene moraju uspeti sada i odmah jer iskustvo zemalja u tranziciji govori da popravnog nema, ili se do njega teško dolazi:
       "Kada je reč o novoj kulturnoj politici ja zaista ne znam šta da kažem, čak ni kritički, jer smatram da te nove kulturne politike i nema. Ali, daju se naslutiti neki, što bi se reklo, trendovi. Prvo, tu su kadrovske promene u institucijama kulture, što je divno, ali ne mora da znači. Naročito u slučaju predloženog ministra kulture Srbije, čestog gosta TV Palma, čije "patriotske" misli izazivaju svaku zebnju. Drugo, da se naslutiti, što u TV programu (i dalje ključni "segment" ovdašnje kulture) što u različitim akcijama i kontemplacijama, pokušaj redefinisanja Srbije koja treba da postane više (malo)građanska, naravno evropska (u smislu evropske desnice) i nadasve pravoslavna. Treći trend se odnosi na sveprisutnost uglavnom muških kulturnih i javnih radnika, pisaca u većini slučajeva, koji sprovode dekomunizaciju u privatnoj nadi da će se tako zaboraviti da su njihove halucinacije i savez sa Miloševićem omogućili zločine i rasturanje svega što će se godinama s mukom graditi. Otud, neće biti nikakve kulturne politike kojom će se bilo šta menjati i graditi dok se ne sudi Slobodanu Miloševiću i svim drugim zaslužnim građanima, naročito onima koji su se snažno predomislili već sredinom devedesetih. Elem, dok se ne demaskiraju svi ti veliki pesnici, dramski pisci koji žive u tuđim kućama, biografijama i paramitovima."
       Likovni umetnik Lana Vasiljević zatvara krug mladih koji ovim povodom govore za NIN. Mesece posle 5. oktobra ona naziva vremenom novog vrednovanja u kojem, pored pozitivnih promena, postoje i "recidivi u kojima opet prepoznajemo manjak profesionalizma na mestima i funkcijama gde je to najpotrebnije".
       U vreme stvaranja DEPOS-a, preteče DOS-a, akademik Predrag Palavestra je bio jedan od viđenih lidera demokratskog pokreta Srbije početkom devedesetih. Kada se DEPOS raspao, Palavestra je svoju aktivnost nastavio u SANU i srpskom PEN-u gde je donedavno bio predsednik. U razgovoru za NIN, ovim povodom kaže:
       "Meni se čini da i građane i nove upravljače treba podsetiti na to da demokratske promene, koje su izvojevane u Srbiji, nisu samo puka promena vlasti i vladajućeg režima. Na nedavnim izborima, glasovi za demokratiju bili su plebiscit za građansko društvo i za povratak Srba u evropsku civilizaciju. To je dugoročan cilj za koji se treba valjano pripremiti i koji se neće ostvariti preko noći, dekretom, odlukom vlade ili partijskim dogovorom. Korenita promena sistema podrazumeva zajednički rad čitavog društva, građansku odgovornost svakog pojedinca u najmanjoj čestici društvenog organizma. Opozicija nije došla na vlast tek da bi se promenili glavari, nego zato što ih je narodna volja izabrala da ostvare neophodne promene. Uopšte nije važno ko će biti ministar policije, zdravlja, nauke ili kulture, nego da li će uspeti da nešto pomeri s mesta - da obezbedi vladavinu prava i zakona, da obezbedi osnovnu medicinsku zaštitu za svakog starca i izbeglicu, da podigne opšti nivo unižene srpske kulture i da omogući slobodan protok ideja, naučnih dostignuća i novih tehnologija."
       Ukazujući na značaj kadrovskih rešenja, vlasnica prestižne beogradske galerije HAOS Borka Božović ocenjuje:
       "Za sada mi se čini da u novim promenama ima lutanja, nedoumica, polovičnih rešenja, pa čak i loših predloga. Nije teško biti bolji od jednog Božidara Šujice (Kulturni centar u Parizu), bivšeg ministra kulture Željka Simića, ili Radislava Trkulje, direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Uzgred rečeno, neki od njih su još na svojim mestima iako su dokazane štetočine. Ono što nikako ne bi smeo da bude presudan kriterijum - što se upravo događa - to su politički angažman i stranačka pripadnost. Oseća se da je na delu nekakva međustranačka trgovina: tzv. male stranke - (ne samo one već i stranke u igri) koje nemaju kadrove a dobijaju pojedine resore ili institucije, predlažu svoje članove, često nekompetentne ili sasvim prosečne ljude, što je odstupanje od principa vrednosti, stručnosti, javnosti rada, opšte prihvaćenosti. Nova vlast, stranke DOS-a, još ne pokazuje dovoljno interesovanja ni dobre volje za dobra rešenja, čak ni za poduhvate. Potencijali postoje! Programi čekaju realizaciju. Svet hoće da komunicira sa nama, Preko koga i preko čega to može brže i bolje da se uradi, ako ne preko umetnosti, kulture, sporta? Što reče glumac Miki Manojlović pre neki dan, "jedino u sportu i umetnosti nešto predstavljamo, u svemu ostalom smo šesta liga". Ako ne bude svesti da je to tako i ako država ne stane iza ovih dveju važnih oblasti, teško da ćemo učiniti znatan pomak ili prodor u svet."
      
       Podela pobedničkog kolača
       Mnoge institucije čija se politika godinama mimoilazila s onom oficijelnom sada su konačno na istom koloseku sa svojom državom. Predrag Palavestra to ilustruje upravo jednim primerom:
       "Srpski PEN, radeći tiho i uporno, u oblasti svoga delovanja nesumnjivo je doprineo demokratskim promenama i nacionalnom ugledu Srbije. U proteklih petnaest godina, PEN od države i režima nije imao ni podršku ni pomoć za svoj nacionalni i kulturni rad, nego se izdržavao sam, od donacija i priloga svojih članova. Održao je srpsko ime i srpsko mesto u međunarodnom PEN-u, pod teškim pritiscima i sankcijama ostao na nogama, pomogao nekim piscima u nevolji i glasno upozoravao na to koja su ljudska prava i važeća merila u intelektualnoj zajednici sveta. Svojim međunarodnim iskustvom i svojim razrađenim kontaktima, Srpski PEN će svakako i dalje biti od koristi, ali ga treba prihvatiti i iskoristiti za započete demokratske promene. Javni poslovi nisu podela pobedničkog kolača nego dug i mučan posao u koji bez predrasuda treba uključiti svakog ko može pomoći i kome je stalo do zajedničke stvari."
      
       Demokratija na delu
       Jedno strukovno umetničko udruženje, Savez dramskih umetnika Srbije, dobilo je uoči Nove godine prvu "čestitku" nove vlasti: otkaz uručen na njihovu podstanarsku adresu, Terazije 26. Poslao im je to vlasnik ovog prostora, Savezna direkcija za imovinu SRJ, sa potpisom direktora Milana Tadića. Treba li reći da je pet decenija postojanja ovog saveza obeležilo moljakanje nadležnih da se glumcima vrati ono što je pripadalo njihovim prethodnicima: najpre u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom u Kraljevini Jugoslaviji. Imali su svoje tri zgrade, placeve, svoju scenu. U ovom trenutku 1 500 članova Saveza, na čijem čelu je glumica Danica Maksimović, praktično je na ulici:
       "To je", kaže popularna glumica, "samo deo problema. U ovom trenutku imamo 450 penzionera koji su na ivici egzistencije. Skupljamo dobrovoljne priloge za gazu, vatu, lekove i iskoristiću i ovu priliku da apelujem na glumce, reditelje, dramske pisce... koji imaju i mogu, a retko zalaze u prostorije Saveza, da pomognu svojim kolegama. S druge strane, posle pobede DOS-a na izborima od 24. septembra, poslali smo svim institucijama na lokalnom nivou, u gradu, Republici i u federaciji, dopis pod nazivom "Demokratija na delu". Tražili smo od nadležnih u kulturi da nas makar oslušnu, ne da nas pitaju, kad budu donosili neke odluke, postavljali ljude na čelo pozorišta... Međutim, niko na tu našu molbu nije odgovorio osim Gorice Mojović i Tanje Petrović iz Skupštine Beograda. Sva je prilika, nastavlja se stara praksa. Poslednji je trenutak da zaboravimo na partijske podele i da se bavimo svojim poslom. Toliko je problema u unutrašnjosti Srbije, kad je o pozorištu reč, koji govore o očiglednoj nebrizi nove vlasti. Primer sa Narodnim pozorištem u Pirotu je u tom pogledu veoma ilustrativan. Još je koalicija Zajedno, kada je osvojila vlast u ovom gradu, otela ovom pozorištu salu za probe, i tek sada kada sam nedavno bila u Pirotu, konačno smo se s novom vlašću dogovorili da se glumcima vrati prostor bez kojeg oni, jednostavno, ne mogu da rade i da postoje. Uzdam se da bi i donošenje novog zakona o pozorištu konačno pomoglo rešavanju nekih problema u ovoj delatnosti kulture."
       Od pobede DOS-a na izborima do danas Srpska akademija nauka i umetnosti, kao najznačajnija nacionalna institucija duha, bila je česta meta napada u javnosti. Akademik Palavestra nudi tim povodom svojevrsno objašnjenje:
       "Srpska akademija nauka stekla je pod prethodnom vlašću neslavan ugled režimske institucije, koja se za bledu slavu i male dotacije podanički priklanjala vlastima. To, međutim, nije puna istina o Akademiji, jer je u njoj i u najtežim danima bilo više desetina, nekada gotovo polovina članova koji su javno kritikovali loše upravljače, tražili ostavku predsednika države. Tačno je da su neki uglednici Akademije išli na noge moćnicima i nudili svoje usluge generalima, ali je tačno i to da se u Akademiji nikada nije gasio plamen otpora i da je to svetlo doprinelo pobedi slobodne misli.
       Ipak u Srbiji evo još i u XXI veku, vlada običaj da svako kad zaželi može da gazi po srpskoj akademiji i srpskoj inteligenciji. Kao i na univerzitetu, bitne promene u Akademiji će doći onda kada se promeni zakon o Akademiji i kada nauka u Srbiji dobije onaj društveni značaj kakav ima u svakoj civilizovanoj državi. Naši ljudi polako će se naviknuti na to da su prošla vremena kada su naukom upravljali partijski kadrovi, panduri i činovnici, i da demokratske promene ne znače izmenu ministara i direktora nego promenu navika i ponašanja u svim slojevima društva."
      
       Strah i nada
       Branislav-Ciga Jerinić, glumac velikog ugleda i tumač stotine uloga, prvak Narodnog pozorišta u Beogradu, ne prihvata tezu o novoj kulturi uz tvrdnju da imamo bogato kulturno nasleđe koje se, nažalost, brzo ruši samo onda kada kultura postane sluga politike:
       "Vlast i ne treba da se bavi kulturom već da omogući stvaralaštvu, umetnosti, svim oblicima ispoljavanja života, da se razvijaju van institucija. Nažalost, u političkoj borbi uoči poslednjih izbora, na mitinzima, nijedan predstavnik DOS-a nije ni reči rekao o kulturi. Sva je prilika da i nova vlast misli kako je kultura sporedna stvar, a kultura je zapravo duhovna stabilnost naroda. Ako sadašnje ponašanje vlasti ocenjujemo po onoj narodnoj 'po jutru se dan poznaje', onda se bojim. Ipak, nadam se."
       Možda, umesto bilo kakvog zaključka i ulaženja u pitanja koja su se čula tokom ovih razgovora, a za koja procenjujemo da još ima vremena (ko je konsultovan povodom predloga Branislava Lečića za ministra kulture; hoće li se Paolo Mađeli najpre izviniti Srbima pa onda doći u Beograd da režira delo Slobodana Šnajdera; ko su novi tvorci nove kulturne politike čije su smernice poslate svim medijima i svim institucijama kulture; da li su atašeu za kulturu u Grčkoj preporuka maligani, (ne)znanje jezika njegova stranka ili njegova literatura...), nudimo još jedan lični stav Predraga Palavestre:
       "Meni je strano nestrpljenje onih koji gunđaju što se u Srbiji na svakom koraku još ne osećaju i ne vide promene, što svuda već ne teku marke, med i mleko, što nisu povećane plate koje niko nije ni zaradio, i što svi salonski miljenici nisu postali ministri i ambasadori. Mogu razumeti da onaj koji je 50 godina bio prinuđen da ćuti u mraku, sada nestrpljivo očekuje da mu odmah svane, ali mi se čini prirodnijim da se svako prihvati svoga posla i da promeni bar sijalicu na svome stepeništu pre nego što izađe sa zahtevom da se njegova traženja ispune. Kao što za demokratski izabranu vlast nije politički mudro da naprosto okrene liste i da, ne pitajući više nikog ništa, pod zastavom demokratije nastavi po starom, tako ni za građane nije prikladno da misle kako u ime demokratije treba ugoditi svačijoj želji i svakom čaršijskom hiru."
      
       RADMILA STANKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu