O Arkanu, Slobodanu Miloševiću, Velji Iliću, Goranu Svilanoviću, Svetlani-Ceci Ražnatović, bogatstvu političara

      Borislav Pelević (44), lider Stranke srpskog jedinstva primio nas je u svom stanu na Dedinju. Čovek iz njegovog obezbeđenja dežura ispred prelepe zgrade. Upućuje nas na treći sprat koji pripada porodici Pelević. Domaćin je ljubazan, obučen u dobro skrojeno crno odelo, belu košulju, kravatu. Sve je na svom mestu kao i u prostranoj sobi gde razgovaramo. Novogodišnja jelka svetli. Malo ispred nje nalazi se monitor sa dva ekrana - u svakom trenutku vidi se šta se događa ispred kuće.
       Ćaskamo o Pelevićevoj sportskoj karijeri. Boks i karate počeo je da trenira još u osnovnoj školi u Peći. "Bio sam slabašan a imao sam dosta problema sa albanskom decom koja su nas Srbe maltretirala. Bio sam prgav, nisam dao na sebe." Od 1985. do 1992. godine uspešno je trenirao karate klub Partizan. Posle je upoznao Željka Ražnatovića Arkana i sa njim ušao u parlament kao poslanik Grupe građana, onda je otišao u rat, i posle toga je postao uspešan biznismen. Ulazak njegove Stranke srpskog jedinstva u parlament predstavlja najveće iznenađenje proteklih izbora. Pre osam godina ova stranka u tome nije uspela iako je tada uživala veliku podršku medija i estradnih zvezda. Sada je bilo obrnuto. Mediji nisu forsirali stranku (po Peleviću, mediji su je ignorisali), kampanja je bila skromna, estradne zvezde okrenule su leđa stranci posle Arkanovog ubistva.
      
       Šta mislite, šta se to promenilo u Srbiji? Sećam se da je 1993. godine na vašim plakatima u Beogradu pisalo "Mi držimo reč" a Beograđani su dopisivali "Mi držimo reket".
       - Beograđani? Hoćete reći svi Beograđani?
       Ne, naravno. Ali ugled vam je očigledno porastao.
       Neki političari su se potrošili, neke su se stranke tokom deset godina borbe za vlast potrošile, narod je to spoznao i narod želi nešto novo. Ako pogledate birački spisak na ovim izborima videćete da je Stranka srpskog jedinstva jedina stranka koja nije bila na vlasti tokom ovih godina. Jedini smo koji smo zadržali svoj program u celosti, bez ikakvih izmena i jedini koji su se držali svog gesla "Mi držimo reč". To je bilo 1993. godine i to je ostalo do 2000. godine. I nemamo nameru da menjamo taj naš slogan s obzirom na to da smo uvek držali reč. I upravo se radi o tome da je narod sit nekih stranaka i nekih političara.
      
       Pročitala sam da najviše cenite gospodina Vojislava Koštunicu, s druge strane vrlo ste kritični prema Goranu Svilanoviću, ministru inostranih poslova. Uporedili ste ga sa Živadinom Jovanovićem.
       - Pročitao sam programe svih stranaka i smatram da je program DSS-a najsličniji našem programu i smatram da je gospodin Koštunica moralan čovek, da je pošten čovek. Što se tiče Gorana Svilanovića, ne bih mnogo reči trošio na njega, ali kad ste me već povukli za jezik da kažem i to.
       Mnogo me je iznenadila njegova izjava da je poslao pismo Savetu bezbednosti u kome traži da se reši konačni status Kosova i Metohije, odnosno Kosova, kako on kaže, jer još nije naučio da se njegov zavičaj zove Kosovo i Metohija a ne Kosovo. Majka ga nije naučila, verovatno. Ne znam da li ima majku Albanku ili ne, nebitno je, ali očigledno ga majka nije naučila da se to područje zove Kosovo i Metohija. I rekao je da se konačni status Kosova reši za tri godine. Ko je Goran Svilanović da on rešava konačni status Kosova i Metohije? To su rešili naši preci pre hiljadu i nešto godina. Konačni status je rešen.
      
       Pominjanje Svilanovićeve majke je neumesno. Mnogi građani Srbije a pogotovu oni koji nisu srpske nacionalnosti se plaše. Šta njima poručujete? Mogu li oni da se osećaju sigurno? I ne težite valjda novim ratovima?
       - U svakom mom govoru koji, naravno, mediji nisu preneli, ja sam molio Boga da se moja deca (imam četvoro dece) druže sa albanskom decom, sa mađarskom decom, sa muslimanskom decom, da idu sa njima u školu, da se posećuju, da albanska, muslimanska, hrvatska deca dolaze meni u kuću i da moja deca idu u njihove kuće. Da živimo zajedno.
       Mi smo kao stranka uvek bili za mir. Uvek za mir. Ali nešto se čudno dešavalo. Uvek su nas vezivali za neku militantnost. Verovatno zbog toga što smo mi kao srpske patriote, svih pet poslanika, otišli da branimo srpski živalj i srpsku teritoriju u Republici Srpskoj Krajini. Ne vidim drugi razlog. Zaista, u našoj stranci, nećete verovati, imamo dosta Mađara, imamo dosta Muslimana, imamo nekoliko Hrvata iz Vojvodine. Videli ste da smo mi najbolje rezultate postigli u Vojvodini, koja je višenacionalna, koja ima 26 nacija. Nisu samo Srbi glasali za Stranku srpskog jedinstva. One koji žele da nam nametnu militantni karakter, nadam se da ćemo razuveriti u narednom periodu, jer Stranka srpskog jedinstva uvek se zalagala za mirno i diplomatsko rešenje svih problema.
      
       Mnogi su se začudili kada je pred republičke izbore, gostujući na Televiziji Palma, Slobodan Milošević izjavio da bi 5. oktobar izgledao drugačije i da bi se sve drugačije završilo da je ostao živ vaš komandant Arkan. Šta je on time hteo da kaže? Prvi put je tada i priznao bliskost sa Arkanom, sa Strankom srpskog jedinstva i "tigrovima", na kraju krajeva.
       - Tu emisiju nisam gledao. Bio sam u kampanji. Ako je mislio da bi se Željko Ražnatović Arkan suprotstavio demokratskim promenama u Srbiji, onda se grdno prevario. Željko Ražnatović Arkan nikada nije bio protiv volje naroda. To je prvo. Drugo, Arkan se nikada nije susreo sa Slobodanom Miloševićem. Ja bih to znao jer sam bio njegov prvi saradnik.
      
       Mnogi tvrde da Srpska dobrovoljačka garda ne bi ni mogla da postoji da Slobodan Milošević nije to dozvoljavao.
       - Nikakve veze nismo imali ni sa Miloševićem, ni sa državnim organima Srbije. Nikada nismo delovali na teritoriji Republike Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije. Prema tome, nikakve veze Milošević nije imao sa postojanjem i delovanjem garde u onim krajevima gde je srpstvo bilo ugroženo.
      
       Da li je Srpska dobrovoljačka garda rasformirana?
       - Naravno, 1995. godine. Ona više ne postoji. Postoji samo naš nevojni štab koji se brine o našim ranjenicima i o porodicama poginulih boraca.
      
       Da li su oni učestvovali u borbama na Kosovu i Metohiji?
       - Pojedinačno da, kao dobrovoljci, ali organizovano ne.
      
       Da li se vi plašite Haškog tribunala? Postoji mogućnost da ste možda i vi na listi.
       - To me ne zanima.
      
       Jeste li se vi borili na Kosovu?
       - Ne. I nema razloga da se plašim ničega i nikoga. Moja biografija je sasvim čista. Prvog dana bombardovanja DŽordž Robertson, tada ministar odbrane Velike Britanije a sada generalni sekretar NATO-a, izjavio je da su Arkanovi ljudi, da je garda Arkanova na Kosmetu i da čine zločine. Nonsens, zaista. Glupost. Jednostavno, oni su se plašili Arkana. Oni su bili opsednuti Arkanom. Holbruk, Medlin Olbrajt, DŽordž Robertson, Vesli Klark, oni su bili opsednuti Arkanom, znate, jer su znali da nijednu bitku u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini nije izgubio.
      
       Da li ste pre susreta sa Arkanom znali njegovu biografiju? I sam Arkan je govorio da je njegova kriminalna karijera počela kad je imao 14 godina, kad je Beograđankama počeo da otima tašne...
       - Ne znam za to. To prvi put čujem, zaista. Ono što ja znam jeste da je rekao kako je samo imao nestašnu mladost, a reći da je Beograđankama otimao tašne, pa molim vas, to su priče. Molim vas da u mojoj kući to ne pominjete. Ne bih hteo da se to govori u mojoj kući.
       Inače, što se tiče ovog pitanja, ja sam otišao u rat 1991. godine, posle mog brata koji je otišao u JNA kao dobrovoljac i koji je bio razočaran ponašanjem JNA, posebno ponašanjem oficira. Rekao je da vlada nedisciplina, pijanstvo, izdaja i, po povratku (to je bilo onih 45 dana odobrenih za dobrovoljce pri JNA), rekao mi je da ja odem kod Arkana u Erdut. Pre toga nikada nisam video Arkana.
       Prvi kontakt sa njim bio je tri meseca posle mog boravka u Erdutu. Nisam imao nikakva saznanja o njegovoj prošlosti niti me je to zanimalo. Pred sobom sam imao čoveka koji je u svaku borbu išao ispred nas sa svojim heklerom, bez imalo straha.
      
       U kojim je ratovima i akcijama učestvovala Srpska dobrovoljačka garda?
       - Postavili ste mi pitanje koje ja očekujem od gospođe Karle del Ponte, ali ću odgovoriti vama. Tu nema nikakvog straha. Nijedan ratni zločin Garda nije počinila. Mi smo učestvovali na teritoriji istočne Slavonije, Srema i Baranje i na teritoriji Kninske krajine, kao i na teritoriji Republike Srpske, i to uvek po pozivu njihovih teritorijalnih vlasti, odnosno njihovih vojnih i policijskih jedinica.
      
       Vaše vojevanje povezivalo se s etničkim čišćenjem, sa zločinima protiv čovečnosti. U Bijeljini je bilo dozvoljeno stranim novinarima da slikaju likvidacije. Nešto od toga se takođe moglo videti u seriji prikazanoj na Bi-Bi-Siju.
       - To su čiste montaže, izmišljotine i laži, kao što je bila čitava medijska propaganda protiv Jugoslavije.
      
       LJudi u vašim uniformama slikani su pored leševa civila. Ima jedna fotografija koja je obišla svet...
       - To je fotomontaža. Mislite ono kao neki šut? To nema veze. Znate šta, danas na kompjuteru možete napraviti šta god hoćete. To je čista fotomontaža. Ne postoji nijedan srpski dobrovoljac iz Garde koji je napravio bilo koji ratni zločin. Ima samo nekoliko primera krađe. Jedan je ukrao rukavice. Jedan je ukrao jednom Muslimanu novac prilikom pretresa kuće. Obojica su kažnjena, dobili su 50 šiba po turu na stubu srama u Erdutu i odmah su otpušteni iz Garde. To su dva primera za koje ja znam.
      
       Da li je na njih mislio Arkan kada je na četvrti rođendan vaše garde rekao: "Neki su nam okaljali obraz i krenuli stranputicom"? Na šta je mislio?
       - Zaista ne znam. Verovatno je mislio na ovakve primere, sitne primere.
      
       Recite mi, šta mislite o pričama da je pokojni gospodin Ražnatović sarađivao sa policijom, i na saveznom i na republičkom nivou?
       - To su priče za malu decu.
      
       On je bio dobar prijatelj sa Radovanom Stojčićem Badžom, što pokazuju fotografije. Jeste li vi poznavali tog gospodina?
       - Da vam kažem nešto, to prijateljstvo datira iz Slavonije. Pokojni Badža bio je komandant teritorijalne odbrane a mi smo bili deo teritorijalne odbrane. Prema tome, radi se o tome, a ne o saradnji sa policijom, nego o saradnji na vojnom planu o odbrani Slavonije, Baranje i zapadnog Srema.
      
       Ko je pravni naslednik gospodina Arkana?
       - Na sastanku Predsedništva posle njegove smrti dogovorili smo se da organizacija stranke ostane ista kao što je bila i pre. Mi smo se složili da ustrojstvo stranke bude takvo da više nikada ne biramo predsednika, da to mesto ostane upražnjeno a da strankom upravlja predsednik Predsedništva. Nećemo birati nikad predsednika stranke iz pijeteta prema njemu kao osnivaču stranke. A ja nemam nameru da se dugo zadržim na tom položaju.
      
       Vi ćete se kandidovati na predsedničkim izborima za predsednika Srbije.
       - Prihvatio sam ono što je odlučio Glavni odbor i predsedništvo stranke da na sledećim izborima budem kandidat za predsednika Srbije i smatram da nemam nekog protivkandidata.
      
       Šta mislite o novoj modi - političari su počeli da prijavljuju svoju imovinu? Šta biste vi imali tim povodom da kažete?
       - Ne živim kod tašte i nemam auto star jedanaest godina. Kako će oni koji žive kod tašte a imaju 40 godina, ako sebe nisu obezbedili, ako nisu rešili svoj status, kako će oni rešiti status svog resora i svoje države. Objasnite mi, molim vas.
       Treba ispitati poreklo imovine svakog političara, svakog lidera stranke, svakog narodnog poslanika i svi koji nisu stekli svoj imetak na regularan način moraju da dokažu i pokažu kako su ga stekli. Inače, ja živim od jednog kafića i dela plaže na Budvanskoj rivijeri, koju imam već nekoliko godina. Imam i svoj brodić dole koji prevozi turiste i na njemu radi moj brat. To je moja osnovna delatnost.
       Relativno sam bogat čovek a moje najveće bogatstvo su moje četvoro dece i moja supruga koju neizmerno volim.
      
       Mnogi su se pitali kako je Arkan došao do dva kluba - Prištine i Obilića. I svakakve priče su se ispredale tim povodom.
       - Vidim da je čak i general Perišić pitao odakle mu novac da kupi Obilić. Odakle pare njemu za bil bordove i po pola stranice za svoje samoreklamiranje po novinama, ako znamo da pola stranice oglasa u novinama košta 1 500 maraka dnevno.
       On je došao do kluba Priština tako što ga je rukovodstvo FK Priština zamolilo da im pomogne. Hteo je da taj klub stavi na svoje noge i da se Srbi vrate na tribine. I uspeo je u tome. I nećete verovati, klub nije imao gotovo nijedan poraz i došao je do ulaska u Prvu saveznu ligu.
      
       Što se Obilića tiče, ima nekih koji pitaju odakle novac za rekonstrukciju stadiona.
       - To treba da pitate sve one poverioce kojima je on ostao dužan posle smrti. Posle njegove smrti ostalo je oko četiri i po miliona maraka duga preduzećima i bankama koje su zajedno sa njim učestvovale u rekonstrukciji tog stadiona. Prodajom igrača deo dugova je izmiren. Ali treba reći da je taj stadion društvena svojina i klub je društveni klub. Dakle, on to nije ostavio nikom u nasleđe, to nije odneo u grob. To je ostalo gradu, republici i Jugoslaviji. Stadion nije privatna svojina. On nije privatizovan, to se lako može proveriti. On je društvena svojina i treba da bude ponos ovog grada, jer na njemu omladinska fudbalska reprezentacija vrlo često igra utakmice.
      
       Imate li vi neku funkciju u Obiliću?
       - Ne, nemam, ja sam samo navijač Obilića. Ja nisam fudbalski čovek.
      
       Koliko često viđate vašu slavnu kumu Svetlanu Ražnatović Cecu? Mnogi su mislili da će možda učestvovati u vašoj kampanji. Neki su mislili i da će biti poslanik.
       - Ne, taman posla. Ona se kao svaka prava Srpkinja godinu dana neće pojavljivati u javnosti. Da li će se ikada vratiti na estradu ili ne, to zaista ne znam. Ja sam je nagovarao da se vrati estradi, mislim da bi to bila i želja njenog pokojnog muža ali ona mi je u jednom trenutku rekla da ona više nikad neće pevati. E, sada, da li će tako biti ili neće... Vreme je neumitno, vreme leči sve. Da li će izlečiti njen bol, ja ne znam, ali da ona boluje i da ona tuguje, to je valjda svakom dobronamernom čoveku jasno.
      
       Čini se da ste pomalo cinični prema ljudima koji nisu uspeli u životu. Znamo koliko nas je pritiskalo siromaštvo, beda, toliko da se stekao utisak da samo zapravo oni ljudi koji su se bavili nekim mutnim poslovima, da su samo takvi mogli da se obogate. Ne znam da li ste čuli za izjavu Velje Ilića koji za vašeg čoveka u Čačku kaže da je kriminalac.
       - Ko je taj Velja Ilić? Bagerista? Da je ovo pravna država, on bi odgovarao za paljenje Skupštine, jer našu skupštinu nije zapalio ni Hitler ni Klinton. Zapalio je Velja Ilić, lider DOS-a.
       Što se tiče Velje Ilića, radi se o tome da je Stranka srpskog jedinstva u Čačku naglo ojačala u poslednja dva meseca time što je na čelo stranke došao gospodin Radovan Mišović, čovek bez ijedne senke u svojoj sportskoj i životnoj karijeri, čovek koji je bio jedan od najboljih naših košarkaša, čovek koji je izgradio sportski centar u Čačku, čovek koji nema nijednu mrlju u biografiji.
       Znate šta, to su bolesne ambicije jednog čoveka koji pošto-poto hoće da bude predsednik Srbije. I ja bih jako voleo da on i ja budemo protivkandidati.
      
       Da li su biografije svih vaših poslanika čiste?
       - Apsolutno.
      
       Priča se da neki imaju krivične dosijee.
       - Recite mi ko to kaže.
      
       To se interno govori.
       - Mi smo proverili svaku biografiju i naših četrnaest poslanika su najčistija poslanička grupa u istoriji srpskog parlamenta. Svaka biografija je po pet-šest puta proveravana. Niko nikada nije imao nijedno krivično delo.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ