Televiziju ne volim. Kad proradi kutija, sve prestaje. Ne vidim ni ko ulazi ni kada izlazi. Ne odgovaram. Ćutim, gledam. Ona me zaokuplja. Ne volim televiziju. Krade mi pažnju, oprez i razum. Kad gledam, ne mislim. Radim u "Politikinom zabavniku", a on je televizija naše prošlosti. Tu je crvić buduće televizije ušao u nas, jer je rečeno - biće pola reč, pola slika. Tu je strip prešao iz podruma u salonsku fotelju.
       Film je već bio voljen ali se gledao samo u bioskopu. Sličice stripa, mašta čitalaca povezivala je u kućni bioskop. Dakle, film u kući. Hladan medij i topla soba. Neka mi Makluan oprosti, ali to je moj prilog biografiji televizije na području od ušća dve velike reke do "svete srpske zemlje".
       Prvi naš koji se zaprepastio televizijskom slikom bio je Dragiša Cvetković, predsednik vlade, pre više od pola veka. Jednog sunčanog septembarskog dana 1937. godine doveli su ga do "Filipsovog" štanda na beogradskom sajmu, gde se to desilo.
       Televiziju su, inače, najbolje razumeli čitači stripova. Ona im je, nekako, postala logičan produžetak.
       Ne volim televiziju, jer kod nje nije važan program, važna je slika. Baš nam ona sužava svest, sluđuje nam razum koji iako zna da čuči u telu izvaljenom u fotelju, gleda slike što mu vijugaju iz nekih nepojmljivih daljina.
       Ne volim televiziju. Zbog nje nisam nikada otputovao u Francusku Polineziju. Zbog nje ne idem na utakmice. Zbog nje sam bio prisutan na pogubljenju Čaušeskua. Ona mi je produžila čula, a skratila noge.
       Imam televizor iz 1977. godine, boja par ehcellence, marka "hitači". Nepokvarljiv. Daljinski se predao pre tri godine. Sada moram da ustanem da promenim program, iako on nije važan, važna je slika. Zato i ne ustajem, gledam, a ne bih hteo.
       Imam prijatelja koji uz pomoć satelitske antene hvata 840 TV programa i preko hiljadu radio-stanica. Uvek kada odem kod njega on mi pokazuje šta sve može. Jednom smo uhvatili neku arapsku TV stanicu - dva tipa u galabijama sede u foteljama, između njih stočić. Nožice se završavaju lavljim šapama, kao i na foteljama. Pričaju. Oko njih pustinja, a gore nebo. Ni ptice ni kamile, ništa, samo njih dvojica pričaju. Moj prijatelj bavi se (naučnom) fantastikom, on zna šta će mu sve to. Posle dva sata išao bih kući, još da vidimo šta ima kod one dvojice. Oni i dalje pričaju, ista slika isto rastojanje, dole pustinja gore nebo...