Država, državna televizija - relacije, interesi?iiiiiiiii
       U odgovorima anketiranih dominiraju stavovi da "DRŽAVNA televizija mora da bude slobodna i potpuno nezavisna od države..."
       Više je nego jasno da su intelektualci preuzeli stvar u svoje ruke.
       Gospodin Milan Panić, ime i u svetskom biznisu i na srpskoj političkoj sceni, još je određeniji: Svaka televizija, bez obzira ko je osnivač i ko vlasnik, mora biti potpuno slobodna i nezavisna. Za televiziju je nadležan samo sud javnosti.
       Lepo. Samo je pitanje kako takve i slične stavove uskladiti s praksom i s onim na šta smo navikli. Bez državne kontrole nije se moglo ni tamo gde i car ide peške. To da država ispusti iz ruku igračku kao što je televizija koliko do juče nije se moglo ni zamisliti. Iskreno govoreći i sad je u tako nešto teško poverovati. Na sceni je nova vlast, novi ljudi, ali postoji i nešto što se zove "genetska uslovljenost". Pustimo sad to, ali postoji i interesna uslovljenost. Kako (bez velike intelektualne spreme) razumeti imperativne zahteve za nezavisnošću (i slobodom) DRŽAVNE televizije od Države. Ni etimološki ne štima.
       Valjda prvo treba izboriti status ne(državne) televizije, pa tek onda razmišljati o POTPUNOJ NEZAVISNOSTI od države. (Tranzicija je bolan proces.)
       Nervoza je razumljiva: iskustvo s prethodnom državom više je nego tragično. Nije se radilo o preplitanju interesa, o logički uslovljenoj zavisnosti između državne televizije i države - radilo se o ponižavajućem služenju, slugeranjstvu, služinčenju, dakle o najbrutalnijem izvitoperenju jedne mogućne, možda i podrazumevajuće, demokratskim običajima i principima primerene saradnje.
       Od tog i takvog iskustva s državom reanimacija će potrajati.
       Interna komisija za utvrđivanje faktičkog stanja u kome se posle desetogodišnjeg služinčenja državi ova moćna medijska kuća našla, izašla je pred javnost sa zaprepašćujućim činjenicama i podacima o neverovatnim razmerama pljačke, otimačine, razvlačenja i uništavanja imovine i svakog drugog beščašća. Za deset godina upropašćeno je više nego što je stvoreno od osnivanja. Kadrovska slika, kako bi rekao pesnik "ne može umom da se shvati". Uz osam hiljada zaposlenih šlepalo se oko hiljadu onih koji nikada nisu prekoračili pragove ispred svojih radnih mesta. Nisu se isticali u radu ali jesu u podizanju kredita, razvlačenju voznog parka, dobijanju stanova, prednjačili su u platama i gledali svoja gospodska posla. Pevaljke, generalice, policajci, frizeri, oči i uši, referenti, miljenici, divan svet i svita. Na volšeban način nestajali su kompjuteri, skupocene kamere, perike. Otuđeni su i veštački zubi iz dramskog fundusa. I pored rigorozne unutrašnje kontrole neka zver je godinama iznosila toalet papir vešto zaobilazeći sve zamke koje su joj postavljane.
       Komisija kao rezultat takvog ponašanja konstatuje ekonomski kolaps. Uz svesrdnu pomoć vlasti i države ova medijska kuća sa slavom najveće na Balkanu dovedena je do prosjačkog štapa. Kao i ceo narod, uostalom. Poverioci potražuju milione i milione maraka (dolara), tužbe pristižu, gazde uhvatile tutanj. Prosta reprodukcija dovedena je u pitanje.
       I šta sad?
       Prvo: Od nove i mlade države, još u etapnoj fazi konstituisanja, traži se (zahteva) da urgentno priskoči u pomoć - da vrati dugove (koji nisu njeni), da pohapsi lopove, razbojnike, pljačkaše i druge kriminalce, da obnovi razvučeni vozni park, da nabavi (kako zna i ume) sve što je neophodno za normalno funkcionisanje jedne televizijske kuće.
       Drugo: (kao prilog srpskoj originalnosti) Da se u korenu saseku svi pokušaji uplitanja države (vlasti) u poslove televizije kako onih programske tako i onih ekonomske, dohodovne ili kadrovske prirode. Toleriše se pretplata preko električnog brojila i to je sve.
       Poverenje u državu i vlast (kao takvu) zauvek je izgubljeno. Negativno, tragično iskustvo opterećuje, čini svoje.
       Mora se, međutim, imati u vidu da ni iskustva nove, tek ustoličene vlasti sa onom smenjenom i već viđenom na đubrištu istorije nisu osobito pozitivna. Naprotiv, vrlo su traumatična, iziskuju oporavak. To se odnosi i na njeno iskustvo s državnom televizijom koja je takođe sišla sa scene (ekrana), ali samo delimično, a koju po prirodi stvari baštini nova, kakvom samu sebe vidi, televizija.
       Iskustva su dakle obostrano negativna.
       Da bi se između države i državne televizije uspostavili novi, stvaralački odnosi, jednom zauvek se mora raskrstiti s negativnim iskustvima.
       Bez obostranog poverenja nema uspostavljanja kvalitativno novih relacija koje se, po nalogu razuma, moraju uspostaviti. Niti država može bez državne televizije, niti državna televizija bez države. Ni po etimologiji ni po zakonu spojenih sudova.
       Sledi i jedno zaguljeno pitanje (kao prilog kampanji s tri uskličnika): Zašto bi država prihvatila aranžman po kome ima pravo da daje ali ne i da se meša u posao? Zbog tombole posle Dnevnika?
       U svetu, onom velikom, sa već uhodanom demokratijom, takav aranžman je možda i moguć, ali mi smo mala zemlja u kojoj demokratija tek uči da hoda.
       Sloboda i nezavisnost od sopstvene države samo je jedna umišljenost, da ne rečemo apstrakcija.
       Sad malo humornih akcenata, tek za osveženje teksta: Šta ako bi nova vlast kao titular nove države odbila takav aranžman s televizijom (bez obzira na stavove gospodina Milana Panića i drugih intelektualaca)?
       Šta ako bi u nekoj osionosti, svojstvenoj svakoj (pa i demokratskoj) vlasti, tek uspostavljena vlast, kao titular države, poručila: Igrajte se sami.
       Šta ako joj u međuvremenu uleti u zagrljaj neka druga televizija? Ukazujem da je kod nas samo ono što je nemoguće moguće. Ono što se nigde na svetu ne može zamisliti za nas je obično. Zato mi i jesmo to što smo, zato nam i jeste tako kako nam je.
       Nije li san svake televizije (pa i one najmanje, s dometom u krugu porodice) da uzme državu pod svoje?
       I za kraj poznati stihovi Veljka Petrovića: Slobode, dobro, al to nije voće, što pada slobodno u krilo... Itd.
       Kraj, žurim - počinje tombola!