I nama i Albaniji je okvire za bilateralnu i multilateralnu saradnju već odredio Pakt za stabilnost. Ali Kosovo i Metohija, makar koliko dugo bilo pod međunarodnim nadzorom, ostaje nam i kao najvažniji test za razvoj odnosa i kao mogući kamen spoticanja

      Jugoslavija i Albanija su odlučile da obnove diplomatske odnose, prekinute u aprilu 1999. godine, u toku agresije NATO-a na našu zemlju. Saopštenja su slična, iako su pobude donekle različite. Beograd želi da ovaj korak doprinese razvoju prijateljskih odnosa i stabilizaciji na Balkanu. Tirana se nada da će obnova veza "služiti interesima obe zemlje i učvrstiti mir, bezbednost i stabilnost u regionu".
       Jugoslaviju je motivisalo više razloga. Prvo, normalno je da normalna i demokratska zemlja živi u miru i, ako je moguće, u prijateljstvu sa susedima. Drugo, posle poraza politike Slobodana Miloševića normalizujemo odnose sa svim susedima sa kojima smo bili u neprijateljstvu, pa i sa Albanijom. Treće, ako smo obnovili odnose sa zapadnim velikim silama koje su nam nametnule rat, možemo ih u procesu pomirenja obnoviti i sa Albanijom koja je pomagala napadačima, ali nas sama nije bombardovala. Treće, samit predstavnika Evropske unije i jugoistočne Evrope, održan prošlog novembra u Zagrebu, uputio je i Jugoslaviju i Albaniju na obnovu veza, jer se tešnja saradnja u regionu smatra jednim od preduslova za integraciju sa Evropskom unijom, čemu obe zemlje teže. Najzad, problem Kosova i Metohije, bilo kako da se rešava u budućnosti, podrazumeva učešće Albanije u iznalaženju rešenja.
       Albanija ima dve važne pobude: Kosovo i Metohiju i regionalnu saradnju u okviru Pakta za stabilnost. Za nju, kao i za još neke susede koji s opreznošću prate smenu vlasti u Beogradu, Vojislav Koštunica možda nije manji srpski nacionalista od Slobodana Miloševića, ali od njega očekuje da, kao borac za demokratiju i vladavinu prava, ne podstiče etničke sukobe i ne koristi oružanu silu u rešavanju sporova. Albanija nas je pred obnovu diplomatskih odnosa diskretno zadužila: mogla je da, svojim protivljenjem, spreči povratak Jugoslavije u OEBS - gde se o našem prijemu odlučivalo, kako je to ustaljeno, konsenzusom - ali to nije učinila. Da li je tako postupila sledeći druge, pod uticajem SAD i Evropske unije, ili potpuno samostalno - gotovo da nije bitno. Bitno je da je u smeni vlasti u Beogradu videla priliku za smirivanje celog regiona.
       Možda treba da se podsetimo da su retki periodi u toku 20. veka, odnosno od nastanka bivše Jugoslavije i Albanije, u kojima su odnosi između dve zemlje bili normalni, dobri i prijateljski. Albanija je drugo ime za srpsku golgotu u toku Prvog svetskog rata. Iz Albanije i sa Albancima su na Kosovo i Metohiju došli okupatori u toku Drugog svetskog rata. One priče o Tempu, Miladinu Popoviću i zajedničkoj borbi i revoluciji dosta su romantične i ideološki obojene, pa su možda pre građa za filmove o kapetanu Lešiju nego za poštenu istoriju. A i pitanje je koliki je to temelj prijateljstva u današnje vreme.
       Ono što je bilo sigurno i nekad i sad to je da su Albanci dosta zazirali od nas kad je Staljin predlagao Titu da "Jugoslavija proguta Albaniju". Nije bilo dobro ni kad je u Albaniji na vlasti bio Enver Hodža, a kod nas Fadilj Hodža. Tad smo se ideološki razlikovali i sukobljavali. A u stvari je ideologija bila samo pokriće za druge nesaglasnosti, ponajviše o Kosovu i Metohiji. Albanci su nas napadali da sputavamo razvoj njihove nacionalne manjine, a mi njih da kod nas podstiču separatizam. Obe strane su, osobito za poslednje dve decenije, često bivale u pravu, ali su obe i grešile kad su ponirale u prošlost. Pokojni Novak Pribićević, nekadašnji ambasador u Tirani, često je govorio da mi treba da budemo strpljiviji jer smo razvijeniji i bliži Evropi, i da svoje sudove o bilateralnim odnosima temeljimo na modernim evropskim kriterijumima, a ne na mitovima i epskoj poeziji.
       Sad smo stavljeni u istu ravan za približavanje Evropi, i to kroz zajednička pregnuća u razvijanju regije i kroz podređivanje evropskoj zajednici vrednosti, a ne kroz vazalno vezivanje za strane centrifugalne sile, kako je to bivalo u prošlosti. Predsednik Koštunica nesumnjivo ima onu vrstu velikog strpljenja o kojem je sanjao Novak Pribićević, što se najbolje vidi i po načinu na koji nastoji da smiri situaciju u zoni bezbednosti na jugu Srbije i po predlozima za otvaranje političkog dijaloga sa kosovskim Albancima.
       Okvire za saradnju, i bilateralnu i multilateralnu, već nam je odredio Pakt za stabilnost. Ali Kosovo i Metohija, makar koliko dugo bili pod međunarodnim nadzorom, ostaje nam i kao najvažniji test za razvoj odnosa i kao mogući kamen spoticanja. U Evropu nećemo ući ni mi ni Albanija ako se pitanje Kosova i Metohije dugoročno ne reši na način koji će zadovoljiti i međunarodnu zajednicu, i nas, i Albance, i naše najbliže susede.
       Zvuči kao iznalaženje kvadrature kruga, ali sada se svodi na to koliko će Albanija podsticati nezavisnost Kosova i Metohije i koliko će u praksi doprinositi eventualnom novom prekrajanju granica na Balkanu. Optuživani za sličnu stvar, Srbi su svoje bitke za život u jednoj državi i pod jednim krovom nepovratno izgubili, dok se Albanci nisu odrekli snova o velikoj Albaniji, protiv koje nisu samo Srbi nego i Balkan i Evropa. Otkako je borba za albansko pitanje na Balkanu postala militantna - a na Kosovu i Metohiji ona je bila dominantna uz blagoslov Tirane, jer su udarne jedinice OVK došle na jugoslovensku teritoriju iz Albanije - Albanci se ubuduće teško mogu porediti sa Kurdima ili Palestincima. Oni su deo simpatija u međunarodnoj javnosti takođe izgubili i svet se sve češće pita da li bi izdvajanje Kosova i Metohije iz Jugoslavije moglo da vodi cepanju Makedonije ili posrednoj negaciji Dejtona i raspadu Bosne i Hercegovine i, uopšte, stvaranju novih napetosti za sve u regionu. A to znači novi zastoj, a ne razvoj.
       Normalizacija diplomatskih odnosa između Beograda i Tirane ne znači zataškavanje ovakvih pitanja, nego stvaranje stanja za otvorene i smirene, a ako bude sreće i sadržajne razgovore o njima.