NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ljubavni pogledi

I ako ne bude pritisaka javnosti, gledalaca, čitalaca i novinara, lako može da nam se dogodi da dobijemo "ono isto, samo malo drugačije"

      Sonja Drobac, nekadašnja urednica emisije "Dan" na Televiziji Politika, posle četiri godine ponovo se vratila u svoju matičnu kuću. Otkaz je dobila februara 1997. godine, posle tromesečne suspenzije, zato što se obratila studentima.
       U međuvremenu, radila je u "Građaninu", "Blicu", "Glasu", televiziji ANEM/B92 , a još sarađuje sa podgoričkim nedeljnikom "Monitor", koji joj je, kako kaže, veoma mnogo značio u profesionalnom smislu, kao dobar ventil u vreme kad u Srbiji nije moglo da se piše.
       U Politiku se vratila "iz emotivnih razloga, racionalno neobjašnjivih, iz želje da pomognem da se okupi stara ekipa koja je radila u vreme kada je ova televizija bila njajgledanija".
      
       O svojim prvim utiscima Sonja Drobac kaže:
       - Ako bih u jednoj reči morala da opišem svoj prvi utisak, onda je to - siromaštvo. Kuća je sistematski uništavana godinama, što se televizije tiče, u tehničkom smislu je bukvalno razvaljena, to je jedina reč kojom se može opisati trenutno stanje. Sada treba naći način da se stvori tehnički minimum da bi novinari mogli da odrade svoj deo posla. Politika je sugurno i televizija s najmanjim brojem ljudi, neki su oterani, neki su sami otišli, zatekla sam samo dvoje iz stare ekipe. Ostali su sve mladi ispod 30 godina, uglavnom došli iz novina, tako da nisu imali prilike da rade na drugim televizijama, a na ovoj nisu imali prilike da provere koliko vrede, da im se ne vežu ruke i noge pa da se puste da trče. Ako ih opet ne budu sputavali da rade, na njima je da pokažu koliko znaju.
      
       Odmah ste organizovali kurs novinarstva. Kako su ga kolege prihvatile?
       - Nije baš reč o kursu, ja sam jednostavno ljudima u Politici ispričala ono što sam naučila. Zahvaljujući tome što sam radila u ANEM-u, dobila sam priliku da budem na kursu Internenjs-a koju vodi čovek iz Bi-Bi-Sija. Pošto sam zloupotrebila ANEM bez predumišljaja (hvala im na svemu što su mi omogućili), zvali su me u TV Politiku da se uključim u oživljavanje programa i htela sam da prvo pomognem ljudima da se malo profesionalno obaveste. Vesti Bi-Bi-Sija su nam poslužile kao model, kako ono što sam im pričala izgleda u praksi. Većina ljudi je prilično dobro reagovala. Bilo je namenjeno novinarima, ali dolazili su i snimatelji, montažeri. Vidi se da postoji želja tih ljudi da konačno potrče.
      
       Informativni program ipak još nije ni blizu onome što bi trebalo da bude.
       - Prvi odgovor je da tehnika ne omogućava da se više radi, ali nisam pristalica te vrste izgovora. Da bi TV Politika imala bolje vesti, bitka treba da se vodi na dva fronta: da se kupi tehnika (trenutno imamo samo jedan stativ i tri kamere) i da se promeni ugao gledanja na stvarnost.
       Trenutno ne postoji nijedna televizija u gradu koja ima solidan informativni program. Nijedna televizija ne polazi od toga da program pravi za gledaoce, nego novinari i dalje prave priču iz svoje vizure a ne iz vizure onog ko će gledati taj prilog. Moja želja je da konačno učestvujem u stvaranju takve televizije koja će ovako raditi. U praksi sam to videla u novinama, one više vode računa o čitaocima, o tome šta zanima obične ljude, možda zato što novine svaki dan izlaze na tržište, a televizija ne zavisi od tržišta na taj način. Sigurna sam da će prva televizija koja napravi iskorak u tom smislu biti najgledanija. Možda mogu da se sklope kockice da TV Politika bude prva koja će to uraditi.
      
       Kako će se tome prilagoditi novinari koji su godinama radili u jednoj režimskoj kući?
       - Kada razgovarate sa nekim iz Politike ili RTS-a, prvo što ćete čuti jeste: "grozna mi je plata, 2-3000 dinara". I to je razlog da se bude nemotivisan, da se posao odrađuje. Preko svojih leđa sam preturila situaciju koja je bila gora, u "Glasu" smo radili za isto tako male pare i još u užasno stresnoj situaciji, kad se po hodnicima šetala policija, neki ljudi u maskirnim uniformama. Možda nismo bili vođeni nekim višim ciljem, nego jednostavno profesija tako nalaže, ne možeš da radiš traljavo, ne možeš da se potpišeš ispod nečega što je neistina, što je sramota. Tu je verovatno i deo te tržišne priče o novinama.
       LJudi iz državnih medija, isključeni iz stvarnosti, izolovani, dobrim delom su pristajali sami na to. Sada je ovaj sudar sa stvarnošću težak, nekima izgleda i zastrašujući. Pokušavaju da koliko-toliko ostanu u tom svetu. Generalna zamerka za sve državne medije jeste autizam. Sporo se oslobađaju tog autizma.
      
       Znači li to da će sporo teći i promene kojima se nadate?
       - To ne mora da bude spor proces, samo ako postoje ljudi sa vizijom, ako imaju ideju o tome kako treba da rade. Šta treba da se promeni da u danu u kome nema struje to bude prva vest, a ne koga je primio Koštunica? Ništa, stvar je dogovora, samo da onome ko odlučuje bude jasno da to ljude mnogo više zanima.
       Prave promene će ipak zavisiti najviše od novca, da li će biti stranih ulaganja koja će postaviti odnose po tržišnom principu i od toga hoće li mediji koji važe kao provladini uopšte preživeti. Ako ne naprave taj iskorak ka tržištu i ako se ne prilagode, oni neće preživeti. Neće im biti ostavljena mogućnost da tavore, kao do sada.
      
       Kako vam izgleda odnos sadašnje vlasti prema medijima?
       - U ovih 100 dana DOS-a pokazalo se da se suštinski malo šta promenilo, i oni imaju velike pretenzije prema medijima. To nije prostački kao što je bilo u prošlom režimu, ali ljubavni pogledi prema medijima veoma su uočljivi. I ako ne bude pritisaka javnosti, gledalaca, čitalaca i novinara, lako može da nam se dogodi da dobijemo "ono isto, samo malo drugačije".
      
       IVANA JANKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu