U kritičkim preispitivanjima svoje balkanske politike Moskva u poslednje vreme uvek dolazi do zaključka da bez ozbiljne državne podrške neće biti ni istinske ni uspešne saradnje sa Beogradom, ali još nema pravi recept da se oslobodi straha da ne izgubi "najdragocenijeg partnera na Balkanu"

      Kremlj nikada nije bio spreman da sebi, još manje javno, prizna da je njegova "balkanska politika" prema Jugoslaviji, u vreme vladavine režima Slobodana Miloševića, bila pogrešna sa stanovišta proklamovanih (demokratskih) načela, ali to ne znači da Rusija u celini nije bila svesna njene pogubnosti. Pre svega po nju samu. Retki su bili oni koji su otvoreno ukazivali da je spoljna politika Moskve na Balkanu, u slučaju Jugoslavije, činom bombardovanja, to jest zapadne agresije, "pretrpela još jedan veliki, a mogućno i nepopravljiv poraz". Kremlj je iz toga izvukao neke zaključke i, posle promena u Beogradu, očigledno je rešen da se više ne zaleće u stilu Borisa Jeljcina koji je, uprkos bombardovanju Jugoslavije, tvrdio da je ruska spoljna politika u toku jugoslovenske krize postigla "još jedan blistav uspeh". Međutim, on se sastojao u tome što je Rusija uspela da ipak učestvuje u mirovnim operacijama (NATO-a) na Kosovu! Tada su se Jeljcinovi kritičari pitali šta je u pitanju - da li to ruski lider živi "u zamišljenom svetu" izgubivši svaku vezu sa realnošću, ili pak sve svoje sunarodnike, kojima se obično obraćao sa "dorogije Rosijani", smatra potpunim idiotima.
      
       Želje ruskog biznisa
       Srećom, posle Jeljcina, više nema mesta toj dilemi (šta je gore - živeti u samozavaravanju ili bezočno lagati sopstveni narod), a ni povodima za traganje za mučnim odgovorima. Pitanje je, međutim, da li je Moskva uspela da se potpuno otrgne od (zašto ne reći: stereotipnih, ne od juče, ne tek od Jeljcina) metoda u formulisanju svojih spoljnopolitičkih pozicija i ciljeva i, naročito, njihovom postizanju. Primetno je da se i danas, kao i u vreme kad su im sagovornici bili Milošević sam i razni njegovi izaslanici, ruski političari i diplomate služe istim formulacijama o "značajnoj podudarnosti pozicija o svim principijelnim pitanjima", na primer. Ili da je Rusija "spremna da pomogne" obnovu Jugoslavije, da će dosledno insistirati na striktnoj primeni rezolucije Saveta bezbednosti 1244, a posebno onih njenih odredaba koje se tiču suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije.
       Nije to nevažno, naravno, ali to je već mnogo puta rečeno, i za vreme Miloševića i posle njegovog pada. Šta Rusija nudi postmiloševićevskoj, novoj Jugoslaviji (ili je možda bolje reći Srbiji s obzirom na to da otvaranje ruskog konzulata u Podgorici, između ostalog, može da znači i formalizovanje posebnog kanala za vezu sa vlastima Crne Gore). Zvanična Moskva još ne može da se odlepi od starih formula, ali dopušta da joj se omakne poneka sveža ideja.
       Slično je, u stvari, i s naše strane, ali mi možemo da se tešimo time da težimo jedino proširivanju i jačanju bilateralnih odnosa i saradnje, pre svega povećanju robne razmene, i nemamo ambicije s posebnim "strateškim" ili "geopolitičkim", ili nekim trećim globalnim interesima u Rusiji. U svakom slučaju, zbog situacije s kojom se nova vlast suočila posle Miloševića, naši spoljnopolitički ciljevi u ruskom pravcu bili su diktirani pragmatičnim potrebama zemlje i sveli su se na obezbeđivanje bar one količine ruskog gasa koju je Moskva ranije praktično darivala Miloševićevom režimu (i čiji račun će morati da izmire njegovi "naslednici"). Iako je predsednik Koštunica u Moskvi, izgleda, naročito očekivao, a možda je to tako i rekao, da će Rusija i za novu, demokratsku Srbiju imati isto razumevanje i nastaviti da isporučuje gas pod istim, povoljnim uslovima (kao Miloševićevom eksponentu Marjanoviću), nije sve išlo glatko, pa je i nastao zastoj neposredno uoči Nove godine.
       Više nego zvanični državni organi, na takvu situaciju su reagovali neki politički lideri (izvan vladajućih stranaka) i poslovni krugovi koji veruju da se sa bivšim jugoslovenskim republikama mogu obnoviti nekadašnje široke i bogate veze. NJihove ambicije u poslednjih pet godina nisu mnogo napredovale u Hrvatskoj i Sloveniji, u svakom slučaju ne toliko koliko su ove dve bivše jugoslovenske republike uspele da se u tom periodu ugnezde u Rusiji, ali to ne umanjuje nadu da će im to poći za rukom u Srbiji. Kako to postići, međutim, nije svima jasno i neke odgovore trebalo je da potraži simpozijum "Geopolitički interesi Rusije i perspektive ruskog biznisa u zemljama bivše Jugoslavije", koji je (sredinom decembra, u Moskvi) okupio mnoge eksperte i poslovne ljude. NJihov cilj je bio da se utvrde prioriteti u međusobnim odnosima, pre svega na ekonomskom planu, Rusije i zemalja bivše Jugoslavije.
      
       Pokvareni Zapad
       Možda nije lepo unapred reći da je "tema promašena", ali to su praktično priznali sami učesnici skupa. Ruski "biznis" je, naime, imao ambiciju da se angažuje u najmanje dva velika posla na otklanjanju posledica bombardovanja - raščišćavanju Dunava i obnovi plovidbenog sistema i rekonstrukciji energetskog sistema. Na prvom frontu su ih potukli Nemci, nemački biznismeni, uz finansijsku podršku svoje vlade (u Moskvi se to posebno ističe) a na drugom su nemoćni iako bi trebalo da budu u prednosti, jer većina naših termoelektrana ima rusku (sovjetsku) opremu. Naša vlada nema novca da kupi novu opremu i da plati njeno postavljanje, i druge rekonstrukcione poduhvate, a Rusi nisu u stanju da išta investiraju, ni na kraće ni na duže staze.
       Posle susreta sa predsednikom Vojislavom Koštunicom, Vladimir Putin je u jednom intervjuu ponovo kritikovao NATO zbog planova da nastavi širenje na Istok, to jest da obuhvati i tri baltičke zemlje, bivše sovjetske republike, ali je u tom kontekstu pomenuo i "početak širenja Evropske unije u pravcu Jugoslavije". Ta orijentacija Unije - rekao je on - "ne bi smela da ugrozi ni naše međusobne odnose sa sadašnjom ujedinjenom Evropom, ni naše odnose sa našim tradicionalnim partnerima u istočnoj i srednjoj Evropi".
      
       Istorijska paralela
       Ta diplomatska formulacija, prema ocenama domaćih analitičara, faktički je podrazumevala "potpuno realna strahovanja" da bi mogli biti ugroženi interesi Rusije na Balkanu.
       Pod "početkom širenja Evropske unije u pravcu Jugoslavije" u Rusiji se, izgleda, podrazumevaju sve one mere hitne pomoći zapadnih zemalja našoj zemlji. Dodatnu dimenziju ruske vizije motiva te pomoći Jugoslaviji daju planovi u vezi s Kosovom, u kojima se u Moskvi naslućuje i neka mračna pozadina. Jer, kako se sada objašnjava, iza međunarodne konferencije donatora za obnovu privrede Kosova i Metohije i Balkana krije se namera Zapada da postavi Kosovo na noge "ne tražeći nikakvu dozvolu Beograda", iako ova pokrajina "zvanično još nije odvojena od Jugoslavije"! Za tezu da je Kosovo i Metohija (bogato sirovinama - hrom, olovo, bakar) prethodno uništeno, da bi potom bilo obnovljeno, to jest osvojeno, u pomoć je pozvana statistika Ekonomske komisije UN za Evropu, prema kojoj je 40 odsto svih bombi i raketa bačenih na Jugoslaviju tokom dva i po meseca bombardovanja bilo usmereno na Kosovo i Metohiju.
       Zaključak je da se iza toga krije računica stratega NATO-a da je bilo potrebno prvo potpuno uništiti infrastrukturu Kosova da bi se potom, budući da se znalo da sama Srbija sigurno neće moći da je ponovo izgradi, učešće zapadnih korporacija u obnovi pokazalo kao jedini izlaz (što je slučaj i sa čišćenjem Dunava). Uz te radove, naravno, samo po sebi doći će na red i rekonstrukcija i eksploatacija prirodnih bogatstava. "Zato je avijacija NATO-a metodično 'ispeglala' Kosovo bombama stvorivši tako mostobran za budući desant transnacionalnih korporacija", zaključiće jedan ruski analitičar. Kao dokaz za svoj zaključak on će navesti "istorijsku paralelu" s Kinom sredinom 19. veka, kad je Evropa pribegla opijumskom ratu da bi tada postigla isti cilj koji sada želi da postigne na Kosovu i Metohiji.
       Da li takva razmišljanja treba da predstavljaju utehu, ili imaju neku drugu podlogu, ko će znati, ali je izvesno da se iza njih oseća razočaranje što ruski geopolitički interesi na Balkanu ne mogu da se ostvaruju tako uspešno kao zapadni. Jer, bez obzira na to da li se radi o ocenama odnosa Rusije i Jugoslavije kroz rezultate, recimo, susreta predsednika Vojislava Koštunice i Vladimira Putina prošlog oktobra, ili nedavnih pregovora ministara Gorana Svilanovića i Igora Ivanova, ili pak o stavovima na simpozijumu o geopolitičkim interesima i perspektivama ruskog biznisa u bivšoj Jugoslaviji, ili o raznim aspektima neretkih kritičkih preispitivanja balkanske politike Rusije - Moskva u poslednje vreme uvek dolazi do istog zaključka: bez ozbiljne državne podrške neće biti ni istinske ni uspešne saradnje sa Beogradom. Drugim rečima, Moskva ne zna kako da se u toj sferi nosi sa Zapadom, jer još nema pravi recept da se oslobodi straha da ne izgubi, prema njenoj uobičajenoj terminologiji, najdragocenijeg partnera na Balkanu.
       Ako je, posle pada Miloševićevog režima, i uspostavljen novi kolosek na relaciji Moskva-Beograd, čini se da Rusija, iako je spremna, nije u stanju da ga koristi za nove kompozicije.
      
       BRANKO STOŠIĆ
      
      

Igor Ivanov: Haški sud - besmislen Šef ruske diplomatije Igor Ivanov, kao jedan vid podrške Jugoslaviji, kritikuje Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji zato što su "mnoge njegove odluke bile više političke nego pravne".        "Kakav smisao ima ovaj sud sada, kada su u Jugoslaviji izabrani demokratski rukovodioci? Naša linija se sastoji u tome da poštujemo volju tih rukovodilaca" - izjavio je Ivanov u nedavnom intervjuu listu "Korijere dela sera". On je naglasio da će Rusija poštovati odluku Beograda, "ukoliko demokratski izabrana vlast odluči da sudi Miloševiću".        Ruski ministar je dodao da Rusija isti stav ima i prema Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.