NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Figura stoleća

Odlazak nekadašnjeg profesora na Harvardu i najuticajnijeg predstavnika američke analitičke filozofije

      Doista nikoji filozof, izuzev Vitgenštajna, nije imao tako veliki uticaj na savremenu filozofiju u svim fasetama njenog savremenog diskursa, kao što je to imao i verovatno će imati Nestor analitičke filozofije, Vilard fan Orman Kvajn. Rođen 1908. bio je do penzionisanja profesor filozofije na Harvardu i važio za najuticajnijeg predstavnika američke analitičke filozofije. Ako je tačna floskula Kvajnovog učitelja Vajteda, da je celokupna filozofija zacelo fusnota Platonove, moglo bi se s nekrološkim patosom analogno reći da je celokupna analitička filozofija samo fusnota Kvajnove.
       U kritičkom dijalogu o prevazilaženju hijatusa između kontinentalne i anglosaksonske filozofske tradicije, Kvajnova uloga je ekstremno značajna. Ko danas na tom fuzionisanju radi, kao što to čine u neopragmatističkoj varijanti Kvajnovi učenici, Rorti, Patnam ili Brendom, ne može učitelja kao fundamentalni referencijalni izvor mimoići. Kvajnova je zasluga što je ukinuo dotad etabliranu razliku između "analitičkih" i "sintetičkih" propozicija (Karnap). Tim destruktivnim činom Kvajn je zacelo razorio temelje bečkoj varijanti filozofije na internacionalnoj analitičkoj sceni. Pri tom, nije Kvajn ništa drugo činio no što je s matematičkim ingenijumom Vajtedove i Raselove teze iz "Principia Mathematica", kao empirističke premise, radikalizovao: upravo takav konsekventno sprovedeni empirizam vodi do prekida u saznanju, odnosno do nemogućnosti da se empirijska pitanja diferenciraju od pitanja smisla, koja se pak - u tome je Kvajnov centralni kontraargument Karnopovom holizmu - ne mogu u svojoj sadržajnosti definitivno odrediti. Kvajnov uverljiv naturalizam spaja se sa scijentističkim razumevanjem naših mogućnosti saznanja. Sve saznanje se na kraju mora na epistemološki postupak redukovati. Kvajnov opus je impozantan. U najvažnije njegove spise idu - From a logical Point of Vienj (1953), NJord and Object (1960), Philosophdž of Logic (1970) Pursuit of Truth (1990).
       U ogledalu Kvajnove recepcije u filozofiji njegovih renomiranih učenika - Patnam, Dejvidson ili Denet - evidentno je već danas da je Kvajnova filozofija ujedno i paradigma antiscijentističke filozofije. Kvajnova uloga u formiranju profila filozofije dvadesetog stoleća je konstitutivna. Svojom filozofijom saodredio je ne samo njene koordinate već joj je otvorio naslućene refleksivne horizonte i njenoj analitičkoj formi utisnuo singularni pečat. Kvajn je jedan od najvažnijih protagonista filozofije u 20. stoleću, još za života njen klasik.
      
       ZORAN ANDRIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu