NASLOV: Zlatno runo
PISAC: Borislav Pekić
AUTORI DRAMATIZACIJE: Maša Jeremić, Željko Jovanović i Nebojša Bradić
REDITELJ: Nebojša Bradić
PRODUKCIJA: G 17 plus

      Vladimir Stamenković
      
       Izvedena premijerno u Kruševcu, pa potom igrana u mnogo gradova u Srbiji, predstava - dramatizacija jednog važnog odlomka iz treće knjige Pekićevog višetomnog romana "Zlatno runo" najzad je stigla i u Beograd, pred izbirljiviju publiku i kritiku s izoštrenijim merilima.
       Put te predstave, u produkciji asocijacije G 17 plus, sa periferije ka središtu našeg pozorišnog života, trebalo je da ponudi model koji će pokazati ko će biti mecena i kako će izgledati organizacija srpskog pozorišta u skoroj budućnosti, u periodu tranzicije, u vremenu kada država više neće imati nekadašnju ulogu. Ali, čak i ako prihvatimo da je to rešenje i moguće i opravdano, a ono se ne sme unapred olako odbaciti, još uvek je neophodno da pogledamo i drugu stranu tog za naše prilike inovatorskog poduhvata, šta nam on pruža s umetničkog stanovišta.
       U dramatizaciji, koju potpisuju čak troje autora, Maša Jeremić i Željko Jovanović, ali i reditelj predstave Nebojša Bradić, oživljena je istorijska anegdota o udelu umrlog otomanskog sultana Sulejmana Veličanstvenog u opsadi i osvajanju Sigeta u drugoj polovni XVI veka. Junaci tog događaja su neobičan šminker leševa, Simeon NJago, koga majstorski oblikuje Nebojša Glogovac, skeptičan carski lekar, Kir Kajsunizade, u isto tako impresivnom tumačenju Vojina Ćetkovića, i zagonetan pripovedač iz pozadine, Agatodemon, koga igra Nebojša Dugalić, kome, nažalost, ni dramatizacija ni reditelj ne daju šansu da pokaže ni deo onog što inače i ume i može. Oni su upleteni u političku igru, koja određuje sudbinu jednog bizarnog umetnika, koja pokazuje da je umetnost važna jedino onom ko od nje živi, ko se kroz nju samorealizuje. U osnovi, to je kratka dramska priča s efektnom ironičnom poentom, u kojoj su veoma naglašene osnovne odlike likova, pri čemu je situacija u koju su oni stavljeni oštro ocrtana. U dramatizaciji je od pekićevskog polifonijskog postupka, od metafizičke i alegorijske dimenzije njegovog pripovedanja malo šta preostalo. Ali, u njoj je prisutno ono što Predrag Palavestra smatra jednom od suštinskih osobina Pekićevog prosedea: imanentna kritička tendencija, dubinski obračun sa svetom iz koga iščezava potreba za duhovnim, za onim što u njega unosi umetničko stvaralaštvo.
       S druge strane, u predstavi oslonjenoj na takvu dramatizaciju, pozorište je redukovano na njegov književni sastojak, na ono što je u prvom redu svojstveno konverzacionoj drami, na pokušaj da se ona oživi i bar donekle učini sceničnom sredstvima glume. Sve drugo je izostavljeno: dekor je naznačen s dve ili tri zavese, rekviziti su zastupljeni s nekoliko maski, osvetljenje je oskudno i veoma statično. I pri tom se zanemaruje da pozorište u našoj epohi mora da ima i upečatljivu vizuelnu, likovnu komponentu.
       U stvari, predstava "Zlatnog runa" nam još jednom potvrđuje da se vrednost nekog scenskog modela prvenstveno meri pozorišnom supstancom koja ga ispunjava: da ime jednog velikog pisca i tri glamurozne glumačke zvezde mogu da privuku gledaoca u teatar, ali da se time automatski ne postiže da pozorište bude i kompletno i kompleksno.