Možda simboliku valja potražiti u samom naslovu. Ne čine li sreću jedino malenkosti? S druge strane, gde ih naći, prepoznati. Jer, prizvaću u pomoć jednu svoju priču, elementarna sreća ne postoji, ona je uvek skrivena, vezana za nešto, potrebno je prevrnuti ogromne količine nesreće, nepregledna brda jalovine, da bi se pronašlo tih nekoliko čestica. U tom smislu i roman Sitničarnica "Kod srećne ruke" je zbir nesreća prošloga veka, a pisanje i čitanje su samo sinonimi reči traganje, između ostalog traganja za srećom. Ostaje otvoreno da li je u nesreći, kakva je naša, uopšte pristojno doživeti ili iskazati sreću

      Kada ga je o kasnom ručku-večeri u nedelju, već kao dobitnika NIN-ove nagrade glavni urednik Stevan Nikšić upitao: "Kako pišete?"- Goran Petrović (40) je odmah i spontano odgovorio:
       - Teško, vrlo teško. Pre kompjutera, koji sam kupio od stipendije iz Fonda "Borislav Pekić", pisao sam rukom a zatim prekucavao ne koristeći indigo. I sada izbrišem sve fajlove iz kompjutera pa ih ponovo prekucavam.
       Dok je pisao roman za koji će dobiti najveće priznanje na ovim prostorima, učinilo mu se da ga je priča odvukla malo na "LJubav u doba kolere", zbog onih pisama tamo, ali, "kad sam to primetio, brzo sam pobegao na drugu stranu". Jedan od njegovih junaka preziva se Branica, a pisac objašnjava da mu se to ime koje je smislio dopalo zbog voćke rukobranice, one koja se rukom bere, zbog te meke reči: "Svi smo mi kao neka branica".
       Ako je od Pekićeve stipendije kupio kompjuter, posle nagrade "Meša Selimović" za roman "Opsada crkve Svetog Spasa", od Opštine Kraljevo dobio je stan. Tako je sa suprugom, magistrom arheologije i osmogodišnjom ćerkom rešio problem podstanarskih odnosa. To što radi kao bibliotekar u seoskoj biblioteci koja se nalazi pedesetak metara od manastira Žiča, prednost je koju koristi da pre podne piše. Jer, u ovaj ogranak gradske biblioteke iz Kraljeva zalaze tek đaci iz Žiče.
       U početku sjajan student šeste grupe - jugosrpska književnost - na Filološkom fakultetu, posle tri godine napustio je i Beograd i studije i vratio se u rodno Kraljevo. Danas mu je žao zbog toga, kao i zbog činjenice "što nisam više podizao glavu dok sam prolazio Beogradom". Međutim, to mu nije smetalo da sa neverovatnom preciznošću i poznavanjem opiše Beograd između dva rata:
       - Koristio sam dokumentaciju i literaturu, zapise... svu građu koju sam mogao da nađem.
       Pre no što je objavio prvu priču 1983. godine u časopisu "Oktobar" (koji više ne postoji), u "Ibarskim novinama" su čitaoci mogli da pročitaju naučnofantastični rad jedanaestogodišnjeg dečaka Gorana Petrovića pod nazivom "Invazija". Tridesetak godina kasnije taj klinac će se vratiti u Kraljevo ovenčan nagradom koju je u trećem pokušaju osvojio, ali će obavezno poneti sa sobom i ova pitanja da na njih pismeno odgovori.
       Gospodine Petroviću, dobili ste nagradu za najbolje napisani roman u poslednjoj godini HH veka baš za roman o HH veku. Za vas lično, kao autora takvog dela, srećan završetak nesrećnog veka. Vidite li u tome neku simboliku?
       - Možda simboliku valja potražiti u samom naslovu. Ne čine li sreću jedino malenkosti? S druge strane, gde ih naći, prepoznati. Jer, prizvaću u pomoć jednu svoju priču, elementarna sreća ne postoji, ona je uvek skrivena, vezana za nešto, potrebno je prevrnuti ogromne količine nesreće, nepregledna brda jalovine, da bi se pronašlo tih nekoliko čestica. U tom smislu i roman Sitničarnica "Kod srećne ruke" je zbir nesreća prošloga veka, a pisanje i čitanje su samo sinonimi reči traganje, između ostalog traganja za srećom. Ostaje otvoreno da li je u nesreći, kakva je naša, uopšte pristojno doživeti ili iskazati sreću.
       Junaci vaše knjige, posle traganja za uspomenama, a onda borbe sa uspomenama i posle zaludnih ljubavi, postavljaju pitanje: "Postojimo li?!" Kakav je vaš odgovor kada sklopite knjigu?
       - Ja nisam želeo, a ni umeo da dam odgovor. Ponekad je dovoljno postaviti pitanje. Postojimo li? I gde? Da li smo više prisutni u svetu realnosti ili u svetu koji smo sami za sebe izmaštali? Naime, bivalo je da se više, čak do krajnosti, ulažemo u onaj drugi, imaginarni svet, nemilice trošeći ionako oskudnu stvarnost u raznorazne fikcije, u zaludne ljubavi, u tobože neraskidive saveze, u ideje, u slavnu prošlost ili izglednu budućnost...
       Roman "Sitničarnica 'Kod srećne ruke'" posvećujete romanu "u kojem nema likova, gde su jedini događaji izlasci i zalasci sunca, rast bilja, let ptica..." Zašto ste istakli baš ta svojstva?
       - Pored čisto literarnog poigravanja prisustvom, odnosno odsustvom fabulacije, želeo sam da roman nosi poruku koja bi svedeno glasila - sve zavisi od nas. Naša priča zavisi od naših spisateljskih mogućnosti, događaji nisu unapred zadati, oni su stvar izbora. Kao što priča zavisi i od naših čitalačkih mogućnosti, valja umeti pročitati, zaći u suštinu onoga što nam se dešavalo. Istorijske okolnosti su forma. U ovom slučaju forma pikarskog romana. Sadržaj je priča, zapravo život. Hoće li on biti ovakav ili onakav, hoće li sadržati elemente sure tragedije ili lagodne komedije, da li je ljubavnog ili kriminalističkog žanra, ima li punu raskoš epohe, zavisi od nas samih. Otuda, čitav rukopis, poput jezička, neprestano balansira, ovamo, onamo - u zavisnosti od toga koliko je čega priloženo na ovaj ili onaj tas terazija.
       Vi vidite ljude kako se sreću dok čitaju istu knjigu iako su na različitim stranama sveta. Knjizi pridajete moć bića koja povezuje ljude!
       - Ona to uistinu i jeste. Mada bih književnost pre nazvao područjem, zasebnom teritorijom, čak čitavim kontinentom. Zahvaljujući knjigama koje čitamo, mi možemo uspostaviti živu komunikaciju sa nekim ko je za nas samo čas pre bio potpuni stranac. Taj kontakt može biti toliko neposredan da se postavlja opravdano pitanje - nismo li se zaista i ranije sretali. Uopšte, na sve umetnosti gledam slično. Književnost je kopno, slikarstvo je viđenje, a muzika, kao nesumnjivo najuniverzalnija umetnost, mogla bi biti aer, svuda prisutni vazduh.
       Kroz svoja tri dosadašnja romana "prošetali" ste se kroz dobar deo naše dosadašnje civilizacije. U "Atlasu opisanom nebom" tragate za izgubljenim pričama koje povezuje istorija, u "Opsadi crkve Svetog Spasa" za pričama o samosvojnosti i svetosavlju, a u "Sitničarnici 'Kod srećne ruke'" za pričama o zaludnim ljubavima. Sve svodite na priču. Život je priča. Kako vidite nastavak te priče?
       - Bez obzira koliko to može da zvuči potrošeno, maltene patetično, život jeste priča. Ona priča koje neki put nismo svesni, kojom žudimo da nešto prevažno kažemo, da se oglasimo u mnoštvu, priča koju ciframo i ulepšavamo, puštamo je da se sama od sebe, razvija, da hita ili se veoma sporo pomera. Pa, ako život i nije priča, on se posle izvesnog vremena na priču i svodi. Iza svakog čoveka ostaje povedanje, neko od njih se verno zapiše, neko ima karakteristike usmene književnosti, biva prenošeno "s kolena na koleno" ili zaboravljeno. Opet, čini mi se da je nama, kao narodu i kao pojedincima, posebno stalo do te "pripovedne" dimenzije života.
       Naši dični vladari i naše vrle vođe naprosto su obožavali da se o njima lepo, što veličanstvenije priča, dok nama nikako da ponestane oduševljenja. Retkost je naći domaćeg čoveka koji nije spreman malo da "doda", da uveliča, čak i da otvoreno preteruje. Otuda i proza koju stvaram načelno nije stvarnosna, već se pre može ocrtati kao više ili manje oštar odraz stvarnosti u ogledalu mašte. Svakako, ova naša strast, od koje, dabome, ni sam nisam imun, ne može biti od koristi. Dok, s druge strane, biće da bi bolje bilo da pokušamo da se malo samerimo, da na život gledamo kao na zbir činjenica, kao na enciklopedijsku odrednicu.
       Što se tiče nastavka koji pominjete, verujem da ću se sve više okretati malim, ličnim povestima, koje često više zaslužuju da budu zabeležene od onih samoljubivih saga, što imaju jednog, neprikosnovenog junaka i mnoštvo epizodnih likova. To se, pretpostavljam, može naslutiti i u "Sitničarnici". Ako, međutim, mislite kako će se nastaviti naša, opšta priča, mogu da odgovorim da se samo nadam da neće biti "isto to, samo malo drugačije".
       U vašim delima oseća se teret istorije. Taj teret savlađujete tako što ga pretvarate u priču. Na kraju sve se na to i svede. U međuvremenu, mnogi taj teret ne izdrže. Imate li recept kako se sa tim teretom nositi?
       - Ponavljam, vreme, odnosno sticaj istorijskih okolnosti, čak i nečiji trenutni hir, moda - nameću formu. Ti okviri mogu biti veoma strogi, mogu čak biti i prave stege. Kao što se i sada, kad vidimo neku lepu građevinu, ne pitamo kako je ona izvedena, kakve su joj bile skele, tako će doći doba kada se nećemo pitati kakav je bio okvir, već šta je iza nas ostalo.
       Dođe vreme kada neko vreme treba zasvoditi. Vi to činite u svojim knjigama. Mislite li da je sada, kada se upravo navršilo dva milenijuma hrišćanstva, moguće da kao narod tako nešto učinimo?
       - Da budem iskren, teško da je došlo vreme da išta zasvodimo. Pre će biti da je došlo vreme da sve pretresemo. Sprva temelj, da vidimo koji su to kamenovi ugaonici, na čemu treba sve da počiva, šta to može kuću da nam nosi. Potom, razmotriti mogu li se zatrti pukotine uzduž i popreko zidova. Šta činiti s ulaznim vratima, sa pragom oko kojeg se poslednjih godina uhvatila divljaka i korov. Valja nam, zatim, otvoriti prozore, opresti paučinu, provetriti, ponegde zameniti i staklena okna, jer su nam mutila videlo. Valja nam pregledati ćoškove, sve što smo, sami od sebe krijući, malo-pomalo odgurkivali. Možda valja na trenutak i da zaćutimo, ne bismo li uspeli da čujemo u kojim to gredama i kosnicima žižak vredno grize. Svakako, i na tavan nam valja izaći, kroz badžu rasterati sve što se nakotilo, nad glavama nam tutumišalo. Prema svemu, dakle, teško da možemo išta da zasvodimo jer nam je kućica trošna i preti da se uruši.
       Radite u biblioteci u blizini manastira Žiče. Takav radni ambijent mora da je podsticajan za pisca?
       - Žiča zrači spokojem, i ne bih da ičim više, makar u ovoj rečenici, narušavam taj spokoj.
       Da li je hendikep biti pisac u provinciji?
       - Kad se radi o književnosti, reč provincija je pomalo zastarela. Evo, u prošlom broju vaših novina, na stranicama posvećenim najboljim ostvarenjima, nalaze se imena čak trojice Kraljevčana, uz "Sitničarnicu" visoko su vrednovane poetske knjige Živorada Nedeljkovića i Dejana Aleksića. Stvarati se može svuda, sam čin pisanja ne zavisi od mesta stanovanja, uostalom većinu varoši i gradova po Srbiji danas pre svega raspoznajete po piscima, slikarima, pozorištima, muzičkim školama...
       S druge strane, pored svih atributa koje ima, Beograd je prestonica i književnog života. U njemu se sabira i prelama savremena srpska literatura. Izvesna udaljenost od te žiže može biti nedostatak, književna poruka nekada duže putuje, a i meni samom nije jednostavno ovim našim drumovima. Iz drugog ugla, međutim, veliki grad nudi veći izbor, veći broj senzacija, podsticaja, mogućnost da sa više ljudi razmenite mišljenje, ali i da se od ljudi lakše sakrijete. Mada, nekada nije loše biti ni izmaknut, ko zna da li bih mogao da pišem o Beogradu na način na koji sam o njemu pisao u "Sitničarnici" da u Beogradu i živim, da sam na njega samo svikao, da sam ga posmatrao s manje radoznalosti...
       U romanu pripovedate o građanstvu Beograda u HH veku. Kako na srpsko građanstvo gledate danas?
       - Bilo šta da kažem, sve će se svesti na odsustvo kontinuiteta. Jezgro građanskog društva je uništeno i pre nego što je stiglo da se u potpunosti formira. Uopšte, amplituda svega što nam se dešavalo veoma je velika, naše krajnosti su veoma udaljene, negde nam nedostaje čitava epoha, negde rešavanje pitanja koja su drugi razmrsili još u prošlom veku, negde čitave generacije nestale u ratovima, a mnogi od nas su iskusili da nije lako sastaviti ni jedan običan, normalan danak života. Zbog svega toga, prava je retkost da unuk išta nasledi od dede, pa i sin od oca, svako iznova počinje da pravi kuću, da formira porodičnu biblioteku, da kalemi razrovan voćnjak, jedino se međe umnožavaju deobama, a od imovine nam često ostaju samo uspomene, samo priča i predanje. Moram i da dodam da se građansko društvo ne pravi samo u Knez Mihailovoj ulici, jer ni Beograd nije samo ono što opisuje krug "dvojke", kao što ni Srbija nije samo Beograd.
       Dabome, ja nisam čovek od struke, ali mi se čini da se građansko društvo ne dobija tako što se kaže: Hoćemo građansko društvo, a neko još i viče: Hoćemo!, dok drugi odvraćaju: Nećemo!, pa ko koga nadjača. Građansko društvo, kao ni bilo koje drugo društvo, ne počiva na "živom blatu" nedoumica, inače će vrlo brzo potonuti. Takođe, ono ne podrazumeva negiranje identiteta. Pretpostavljam da se ono polako i veoma brižljivo stvara, fundira. Možda se zato i razlog propasti negdašnjeg građanstva krije u činjenici da se ono prebrzo uzdiglo. Pa i dete kada na radost prebrzo raste valja voditi lekaru, da se proveri prati li kičma takav rast. Ili možda previše govorim o svemu ovome. Verujem da postoje stručni ljudi, oni ljudi koje ne vode samo trenutni interesi i sinekure, koji bi
      
      

1989. "Saveti za lakši život" - prva knjiga kratke proze        1993. "Atlas opisan nebom" - prvi roman        1996. "Ostrvo i okolne priče" - zbirka pripovedaka        1997. "Opsada crkve Svetog Spasa" - roman za koji je dobio nagradu        "Meša Selimović", a za njegovo pisanje dobio je stipendiju        iz Fonda "Borislav Pekić"        2000. "Sitničarnica 'Kod srećne ruke'" - roman za koji je dobio        najpre "Vitalovu", a potom NIN-ovu nagradu        Roman "Atlas opisan nebom" je 1997. godine preveden u Rusiji u časopisu "Inostrana literatura", a 2000. je objavljen kao roman na ruskom u izdanju petrogradskog izdavača "Amfora".        Privodi se kraju prevod "Opsade crkve Svetog Spasa" takođe na ruski, a autor upravo pregovara i za prevod "Sitničarnice".

      
      

Završno saopštenje Žiri u sastavu Aleksandar Ilić, predsednik, Đorđije Vuković, Boško Ivkov, Svetozar Koljević i Teofil Pančić na svojoj završnoj sednici, 21. januara 2001. ODLUČIO JE da se NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman na srpskom jeziku objavljenom u 2000. godini dodeli        GORANU PETROVIĆU za roman "Sitničarnica 'Kod srećne ruke'" u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda.        Žiri je odluku doneo sa tri glasa "za", koja su romanu "Sitničarnica 'Kod srećne ruke'" dali Aleksandar Ilić, Đorđije Vuković i Svetozar Koljević. Teofil Pančić i Boško Ivkov glasali su za roman Mirjane Novaković "Strah i njegov sluga".        U romanu Gorana Petrovića "Sitničarnica 'Kod srećne ruke'" pripoveda se o građanskom Beogradu 20. veka; pisac se usredsređuje na dve osnovne teme - čitanje i ljubav. Kod Petrovića svi čitaju, od korektora do policajca; čitanjem se održava duhovnost, uspostavljaju tajanstvene veze između ljudi i pronalazi smisao stvari i događaja. Petrovićeve ljubavi su neuspele i neizvesne, čitanje i ljubav su dve ljudske strasti i potrebe između kojih postoje unutrašnje veze. Pored bogatog jezika i pouzdane veštine pripovedanja i opisivanja, Petrovićev roman ima još jednu nesumnjivu vrednost - on je, naime, čvrsto građen i zasvođen i u njemu je ostvareno jedinstvo oblika i smisla.               Beograd,        21. januara 2001.        ČLANOVI ŽIRIJA:        Aleksandar Ilić, predsednik        Đorđije Vuković,        Boško Ivkov,        Svetozar Koljević i        Teofil Pančić