Sve češće i uverljivije najave odvajanja Crne Gore otvaraju raspravu o položaju crnogorskih državljana u Srbiji

      Tridesettrogodišnji advokat došao je pre 15 godina iz Nikšića da studira prava u Beogradu, gde je i ostao, oženio se, dobio sina i otvorio kancelariju. Kaže da razgovore o sudbini treće Jugoslavije prati sa mnogo više pažnje od samih učesnika u razgovorima. I dok crnogorsko rukovodstvo širokogrudo nudi da, pored crnogorske države, podari i građanima Srbije svoju državu i oslobodi ih poganog, hegemonističkog shvatanja o crnogorskoj braći, on razmišlja u kakvoj državi će dočekati sledeću Novu godinu. Ili nešto prozaičnije - hoće li moći da zadrži svoj posao, da li će moći da se angažuje u jednoj slabašnoj stranci koja je, nekim čudnim sticajem okolnosti, došla na vlast, da li će mu biti osporena neka druga prava. Takva pitanja, izgleda, postavlja neutvrđeni broj smrtnika i još, slušajući načelne istorijske debate o tome da li postoji Jugoslavija, pitaju da li postoje i oni.
       Nevesela istorija ukazuje da je najveća reka na Balkanu valjda kolona izbeglica i dobrovoljnih iseljenika koji su se pred turskim zulumom sklanjali u Crnu Goru, a od gladi, krvnih osveta i ostalih nesreća išli u Srbiju. Sve su to činili u velikom neznanju da je, zapravo, reč o dva poptuno različita naroda, opterećena grdnim zabludama koje su im u glave usađivali NJegoš i ostali srpski hegemonisti, sve dok je, na ulasku u novi milenujim, istina konačno izbila na videlo. Pre nego što se dogodila istina, Crna Gora je postala jedina evropska zemlja koja u rasejanju ima više ljudi nego u matici.
      
       Večite migracije
       Hroničari kažu kako su se velike migracije događale početkom veka (veliki broj odlazi da radi u američkim rudnicima), za vreme Aleksandra Karađorđevića (naseljavaju se po Metohiji), ali je iseljavanja bilo u svim periodima i iz svih krajeva (veliki broj Muslimana otišao je šezdesetih godina u Tursku, Albanci su odlazili u SAD). Iz Crne Gore i sedam brda se, ipak, najviše išlo ka Srbiji, ali se niko od iseljenika nije smatrao dijasporom sve dok nije saopšteno da nemaju pravo glasa na referendumu o državnom statusu njihove matice.
       U Srbiji je, prema podacima sa popisa od pre deset godina, živelo 140 024 Crnogorca, ali niko ne zna koliko ima crnogorskih državljana, jer valja verovati da su u Srbiju dolazili brojni državljani Crne Gore koji su se nacionalno opredeljivali kao Srbi, Jugosloveni, Muslimani... Pripadnici radikalne struje beogradskih "momirovaca" tvrde da crnogorskih državljana u Srbiji ima između 800 000 i milion, ali do sada nije napravljeno nijedno ozbiljno istraživanje o najnovijem fenomenu balkanskog iskošenog shvatanja politike, istorije i identiteta - o domaćoj dijaspori.
       Savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković kaže za NIN da nisu vođene procene koliko ima državljana Crne Gore, ali veruje da ih ima "na stotine hiljada". Činjenica da bi ogroman broj građana Srbije, protiv svoje volje, mogao da iznenada stekne status apatrida, stranca u noći ili turiste koji je u potrazi za egzotičnim krajevima nekako zabasao u Srbiju, motivisala je protivnike crnogorskog predsednika Mila Đukanovića da politički aktiviraju "domaću dijasporu", ali je liberalnu demokratsku javnost stavila pred dilemu - kako podržavati ideju o referendumu ako na njemu nema pravo glasa veliki broj državljana, ubeđenih da uzajamna veza između države i njenih državljana zapravo predstavlja glavni stub svakog demokratskog društva.
      
       Naši ili njihovi
       U intervjuu Studiju B, Milo Đukanović je naglasio da zvanična Podgorica želi da "po tom pitanju ispoštuje međunarodne standarde" navodeći da je OEBS ocenio kako bi na referendumu trebalo da glasaju građani koji su u toj republici živeli bar protekle dve godine. Crnogorski ministar pravosuđa Dragan Šoć kaže za NIN da svi državljani Crne Gore imaju pravo da odlučuju o državnom statusu Crne Gore. "Dobijanjem državljanstva, građanin stiče sve privilegije ali i preuzima sve obaveze prema svojoj državi, zbog čega smatramo da bi državljani trebalo da imaju pravo glasa na referendumu. Taj princip je zastupljen u većini razvijenih demokratskih zemalja, svi znamo da za predsednika SAD glasaju svi američki državljani bez obzira gde se nalazili. Naravno da nije nepoznat ni rezidencijalni princip, gde pravo glasa imaju samo osobe sa prebivalištem, ali je ovde reč o krucijalnom i istorijskom izjašnjavanju."
       Načelna rasprava o demokratiji, pravnim normama, međutim, ostala je u senci prilično banalnog pitanja - hoće li to koristiti "našima ili njihovima". Potpredsednik Socijalističke narodne partije Predrag Bulatović rekao je 15. januara da je počela snažna akcija u Srbiji da se "evidentiraju svi crnogorski državljani koji će, ceneći svetska iskustva i stavove OEBS-a, imati pravo da glasaju na referendumu", dok su drugi savezni zvaničnici najavili da će uputiti žalbu Sudu za ljudska prava Evropskog saveta, čije su presude obavezujuće. "To je jedna od niza aktivnosti kojima se velikosrpski tim organizuje protiv Crne Gore i planiranog referenduma", reagovao je predsednik Matice Crnogoraca u Beogradu Branko Baletić. Stavove režisera "Balkan ekspresa" deli i direktor Centra za ljudska prava Univerziteta Crne Gore Nebojša Vučinić i ističe da bi "davanje statusa državljanima Crne Gore koji stalno žive u Beogradu, koji su svoju sudbinu i život vezali za Beograd, dovelo u neravnopravan položaj građane Crne Gore, a i međunarodna zajednica to neće tolerisati. S druge strane, to opet pokazuje zadnje namere beogradskih velikosrpskih krugova da i dalje Crnu Goru tretiraju kao deo Srbije, što je nedopustivo." Citirani autor teze da iza želje mnogobrojnih državljana Crne Gore da odlučuju o sopstvenoj sudbini, jer izgleda nisu preterano oduševljeni sudbinom apatrida, stoje velikosrpski krugovi, predaje Međunarodno pravo na Podgoričkom univerzitetu.
      
       Stranci u noći
       Profesor Međunarodnog privatnog prava Gašo Knežević smatra da postojeći zakoni ne nude odgovor na pitanje imaju li prava državljani da odlučuju o statusu svoje države. "To pitanje je u stručnom smislu potpuno otvoreno, tu postoji pravna praznina, zbog čega i imamo tako široku lepezu tumačenja."
       Spor o učešću na najtemeljnije pripremanom referendumu u novijoj istoriji otvara pitanje statusa crnogorskih državljana u Srbiji ukoliko pregovori o zajedničkoj državi završe bez uspeha. Odnosno, ako i treća Jugoslavija nestane i ostavi veliki broj državljana na pogrešnoj strani granice. Prema važećim zakonima, građani treće Jugoslavije imaju državljanstva SRJ i jedne od republika članica koja im omogućuju da na teritoriji federacije imaju sva prava koja ta država daje svojim građanima. Ukoliko pregovori o sudbini zajedničke države dožive potpun neuspeh, građanima SRJ bi ostalo samo republičko državljanstvo. Profesor Gašo Knežević kaže da bi "bilo lepo i humano od vlasti u Srbiji ako bi ostavile mogućnost da crnogorski državljani optiraju koje državljanstvo žele", ali ističe da dosadašnja iskustva pokazuju da su građani automatski dobijali ono republičko državljanstvo koje su imali u trenutku raspada druge Jugoslavije. "Mnogi Srbi iz Hrvatske su želeli da uzmu jugoslovensko državljanstvo, ali im to nije omogućeno jer su automatski proglašeni hrvatskim državljanima i do danas nisu uspeli da postanu državljani SRJ."
       Prema njegovim rečima, strani državljani nemaju pravo glasa, pravo političkog organizovanja, ne mogu da obavljaju funkcije u vrhovima državne administracije i službama od javnog poverenja kao što je pravosuđe, dovodi im se u pitanje pravo na rad i otvara se pitanje imovine. Sagovornik NIN-a primećuje kako bi se raspad federacije najviše osetio u pravosudnom sistemu Srbije budući da izuzetno veliki broj sudija, tužilaca i advokata ima crnogorsko državljanstvo.
       Savezni ministar policije slaže se sa konstatacijom da bi u slučaju raspada savezne države, državljani Crne Gore u Srbiji, kao i državljani Srbije u Crnoj Gori postali stranci. "Oni bi ostali bez nekih veoma bitnih prava. Verujem da bi u Srbiji i Crnoj Gori bile promenjene odredbe zakona kako bi se olakšao položaj tih ljudi, ali bi u početku njima bila uskraćena prava koja sada imaju", kaže Živković.
       Nestajanje polupostojeće savezne države mogli bi da osete i mnogi vlasnici vikendica na primorju, kao i poslovni ljudi koji su proteklih godina izmestili poslovne aktivnosti u liberalnije oko u glavi. "Verujum da će se to rešiti na bazi međudržavnih ugovora i reciprociteta, a ja nisam primetio da u Crnoj Gori postoji raspoloženje da se ospore imovinska prava građanima Srbije, a ne verujem ni u obrnut slučaj", kaže Šoć.
      
       Porodični rodoslov
       Savezna skupština je usvojila zakon o državljanstvu 1996. godine, a sagovornici NIN-a najavljuju da će Savezna vlada na prvoj narednoj sednici razmotriti predlog novog zakona, čije se usvajanje može očekivati u februaru. Ministar unutrašnjih poslova kaže da će zakon omogućiti izbeglicama da steknu dvojno državljanstvo i olakšati strancima da dobiju jugoslovensko državljanstvo (posle tre godine braka sa državljaninom SRJ). Crnogorski parlament usvojio je dve godine kasnije, zakon kojim se državljanstvo stiče poreklom, rođenjem na teritoriji Crne Gore, prijemom i na osnovu međunarodnih ugovora. Usvajanje pomenutog zakona doživljeno je kao veliki korak na putu ka nezavisnoj državi. "Postojanje državljanstva u državi je kao rodoslov u porodici. Da se zna čiji smo đetići", poetski je opisao donošenje zakona predsednik Ustavnog suda Crne Gore Blagota Mitrić. Ostalo je nejasno šta činiti sa rodoslovima u podeljenim porodicama.
       Čitava priča o državljanstvu je veoma hipotetičke prirode, jer postoje ozbiljni izgledi da zajednička država preživi separatističke turbulencije, ali ona otkriva ozbiljniju priču o odnosima i identitetu Srba i Crnogoraca. Gde god da su proteklih vekova odlazili, u američke rudnike, na argentinske farme, u borbu protiv Če Gevare ili za Staljina, ulagali su mnogo energije da sačuvaju jezik, moralni kodeks i tradicionalne podele. Jedino što u Srbiji nisu trošili energiju.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ