Kada se jednog jutra probudimo, sa formiranom vladom, znajući kome i gde ćemo suditi, možda ćemo utvrditi da su ostali ljudi mutirali u nova bića, genetski modernizovana i da su takvi ostvarili sreću koju nisu mogli u svom ranijem postojanju, dok su bili s nama

      Zabavljeni pitanjima da li je trebalo da Koštunica razgovara sa Miloševićem, da odbije Karlu del Ponte a zatim se predomisli pa je ipak primi i, s tim u vezi, kada se već predomislio, da li je mogao da smisli i neki pametniji razlog zašto to čini i, nadasve, zabavljeni pitanjem zašto menjamo ministra za zdravlje, nismo ni pomislili da civilizovani Zapad koristi našu nebudnost i neprimetno odmiče. Grabi koracima od sedam milja. Eto, objavljeno je da je rođen prvi genetski poboljšani majmun koji, osim svojih majmunskih gena, ima i gene pozajmljene od meduze, što mu daje neke prednosti u odnosu na druge majmune. Imaće i sposobnost da gene prenosi na svoje "poboljšane" potomke.
       Ako neko pomisli da je ovde reč o nečemu poput kloniranja, te da je to zaista epohalan događaj posle kojeg se nauka nalazi na raskrsnici, taj greši. Kloniranje majmuna je obavljeno još prošle godine. U davno prošlom dvadesetom veku.
       Ovde je reč o majmunčetu po imenu ANDi (baš tako, ANDi), naizgled tipičnom predstavniku svoje, inače ljupke, vrste rezus, iste one po kojoj je nekada rezus-faktor dobio ime. Naime, rezus-faktor prvo je otkriven kod nekog ANDijevog pretka, pa tek onda kod ljudi i tako je, u čast tog majmunskog roda, i dobio ime.
       To je od značaja i za ovu priču: što može kod rezusa, može i kod ljudi. U izgledu su, dakle, genetski poboljšane generacije. Čovečja vrsta je, dabome, za sebe davno izmislila izreku da niko nije savršen, ali opet, postavlja se pitanje šta je to što bi trebalo poboljšavati ako već takva mogućnost postoji. Međutim, naučnici kažu da nije u tome stvar. Ni ANDi nije poboljšan zbog toga što ne bi bio dovoljno dobar majmun već je to učinjeno u okviru sveobuhvatnijeg eksperimenta koji bi imao za cilj da se pronađe način za lečenje nekih bolesti, kao što su Parkinsonova, Alchajmerova i tako dalje. Mada, naučnici u državi Oregon, gde je eksperiment izveden, kažu da ono što neki naučnici urade na jednom mestu neki drugi mogu na drugom, i da ne mogu odgovarati za motive tih drugih. To otvara mogućnost da događaji počnu da se odvijaju u skladu sa nekim od scenarija iz holivudske produkcije (videti: "Demonsko seme"). Recimo, poboljšani čovek postane svestan svoje superiornosti i, prema planu svoga tvorca, Ludog Naučnika, počne da radi na istrebljenju ljudske vrste kako bi stvorio prostor za nove, njemu slične, poboljšane naraštaje. Međutim, to propadne jer se ispostavi da Poboljšani nema neku tako dragocenu osobinu koju je običnim ljudima dragi Bog dao i zbog koje u poslednjoj sekvenci Brus Vilis uspe da ga ubaci u vasionski brod koji upravo kreće u istraživačku ekspediciju na planetu Pluton i gde će biti narednih osam hiljada godina, čime je ljudski rod izbavljen. U drugom nastavku Poboljšani se ipak vraća, što je moguće jer nauka stalno napreduje.
       Nije, dakle, da ljudi nisu svesni dilema koje donose genetička istraživanja. Svesni su, ali se misli da opasnost od zloupotrebe nije velika i da revolucionarnost otkrića ne može imati svakodnevne posledice po uobičajeni poredak. Uzmimo suprotan primer: jedna apokrifna priča iz naučnih časopisa kaže da su francuski naučnici eksperimentisali sa mogućnošću da mužjak majmuna (ovoga puta ne rezus, nego pavijan) iznese trudnoću umesto ženke. Kažu, uspeh je bio toliki da su vlasti primorale naučnike da prekinu ovu trudnoću pre porođaja i da zabrane ovakve eksperimente. Eto kako ljudi rade kada misle da je nešto stvarno opasno. Mada, ima i suprotnih primera. Recimo, onaj sa osiromašenim uranijumom. Iako mnogi misle da je on na Balkanu, za koji nema dokaza da se nalazi na našoj planeti. Što je, u izvesnom smislu, tačno.
       Neki ljudi sanjaju o tome da možda nismo sami u svemiru. Za nas, ovde, mnogo je važnije da nismo sami na našoj planeti. I nismo. Kad je juče Karla del Ponte istrčala iz Palate federacije, bežeći od Koštunice i od novinara, prvi za petama su joj bili novinari iz Hrvatske. Nije to šala: od nas se traži da u Hag isporučimo bivšeg predsednika, ali njima može da se desi da im se i sadašnji nađe u bubnju. Imamo, dakle s kim da podelimo svoj Haški tribunal, svoju tranziciju, svoje dezintegracione procese, svoj osiromašeni uranijum, što nas zajedno čini žiteljima jednog od gorih mesta na svetu, ali nismo sami.
       Kada se jednog jutra probudimo, sa formiranom vladom, znajući kome i gde ćemo suditi, sa obavljenom sukcesijom, podeljeni na proste činioce, tako da možemo, ponovo udruženi, biti spremni za globalne integracije, možda ćemo utvrditi da su ostali ljudi mutirali u nova bića, genetski modernizovana i da su takvi ostvarili sreću koju nisu mogli u svom ranijem postojanju, dok su bili s nama. Ne bi to bilo čudno, desilo se to već u jednom romanu, a videli smo već da se romani i filmovi na kraju uvek ostvare.
       U svakom slučaju, pre nego što nas napuste, bilo bi u redu da i o nama naprave jedan film. Sa istorijskom tematikom.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ