NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Veronauka- pro et contra

("S verom u razum", NIN br. 2610)

      Skoro neverovatno: u vreme kad ova zemlja odlučuje o svom biti ili ne biti - pitanje veronauke postalo je životno pitanje prvog reda.
       Pedagozi su na svojoj tribini u Beogradu brinuli o diskriminaciji dece nepravoslavnih roditelja, a psiholog iz Sremske Mitrovice, školovana na psihologiji bez boga, izrazila je u vrtiću ovakvu zabrinutost: Mi smo do sada poštovali samo ateiste. Ko zna koliko će vremena proteći dok veći deo naših školskih ljudi, indoktriniranih ateizmom i ideologijom dečjih prava, ne shvati da je hrišćanski pogled na svet bliži mitsko-magijskoj slici sveta male dece, njihovoj prirodnoj religioznosti od pseudonaučnih znanja kojima žele da uvode decu u treći milenijum.
       Pedagozi su skrenuli pažnju na praktično nerešiv problem: kako će se osećati manjinske grupe dece (možda i brojne ateističke!?) dok pravoslavna imaju veronauku? Bez obzira što, prema obavljenim anketama, većina osnovaca i njihovih roditelja želi veronauku, na tome će dobrovoljno istrajavati verovatno oko četvrtina ukupnog broja dece.
       Ne vidim da uopšte postoji povezanost između pravne odvojenosti Crkve i države sa (ne)postojanjem veronauke. Još manje ima veze sa ustavno-pravnim poretkom poseta Hilandaru predsednika Jugoslavije. Dok se u drugim sredinama problematizuje zloupotreba vere i njeno izvitoperenje, kod nas postaje problematično autentično svedočenje čelnih ljudi države i Crkve.
       Nema osnova za strepnju od represije i manipulacije ako se polazi od načela da veroučitelj "svojim životom i verom" druge privodi Hristu (patrijarh Pavle). Razložno je D. Bogdanović pokazao da je samom pravoslavlju (svetosavlju) imanentna polimorfija. O toleranciji prema nepravoslavnim veroispovestima govorili su teolozi različitih konfesija. Animozitet liberalnih građanskih intelektualaca prema SPC nasleđena je iz socijalističkog vremena kada su samo deklarativno sve religije bile u Jugoslaviji podjednak "opijum za narod". Pravoslavlje je doživljavano kao smrtonosni opijum. Tužno je kad patrijarh Pavle treba da moli bar toliko prava za srpsku decu u zemlji Srbiji, koliko ona imaju u Austriji ili su nekad imala u Austrougarskoj.
       Ne može biti merodavno mišljenje filozofa (Kont-Sponvil) o razlici religije i duhovnosti. Takvo razlikovanje treba praviti u razgovoru o veronauci ali valja imati u vidu da hrišćanstvo nije religija, nego Put u Život, da nema duhovnosti u pravom smislu reči bez Duha svetoga.
       Teško je razumeti otkud da konfesionalna veronauka nigde u Evropi ne ugrožava laički karakter škole, samo će to fakultativna veronauka u Srbiji.
       Naravno, kao i za svaki novi predmet koji se želi uvesti u škole, glavni je problem priprema nastavnika. U ovom slučaju je taj problem delikatniji i teži utoliko što ni crkve ni pedagozi veronauku ne razumeju kao "običan predmet". Dolazak sveštenika i dva puta nedeljno u školu delovaće direktno ili preko dece na ostale nastavnike, oblikovaće i specifičnu, novu atmosferu u školi. Znači, na određen način, svi nastavnici moraju se pripremiti za prihvatanje kolege/koleginice veroučitelja u zbornici.
      
       DR ISIDOR GRAORAC,
       Novi Sad
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu