1.
      
       Prošlo je više kao vic, da se što manje zadrži.
       Predsedavajući samita u Zagrebu, msje Žak Širak, zatražio je da ga od aerodroma prebace pežoom - nipošto mercedesom kao ostale goste.
       Francuska razmaženost?
       Dato je službeno saopštenje: francuski zvaničnici, ne izuzimajući ni predsednika Republike, u zvaničnoj su obavezi (dok im traje mandat) da u svakoj prilici, i privatno i službeno, koriste neko od vozila nacionalne automobilske industrije.
       Ujedinjena Evropa, ali auto francuski.
      
       2.
       U ono vreme dok je Zastava iz Kragujevca vodila odsudnu bitku za američko, evropsko i svetsko tržište, ravnu onoj za odbranu Lenjingrada, nijedan kragujevački zvaničnik, funkcioner, sekretar komiteta, sekretar nečeg drugog, privrednik, ekspert, šef i sl. itd., nije bio u "francuskoj obavezi" prema njoj - ni privatno ni službeno.
       Osim ako nije hteo da mu se smeju pre nego što ga uhapse.
      
       3.
       Nedavno, govoreći o svom učešću u radu jedne od najvažnijih evropskih integracijskih institucija, gospodin Dragoljub Mićunović našao je za shodno da kaže i sledeće: "Sve troškove naše delegacije, put i boravak, snosio je organizator."
       Čisto i jasno, kao maksima.
       Istovremeno i kao prvorazredna novost, za naše prilike pravi presedan: da neko javno govori o troškovima boravka. Za gotovo pola veka niko nije govorio o troškovima. Govorilo se o srećnijoj budućnosti, i o švedskom standardu, ali ne i o troškovima države. Ruku na srce, nikoga to nije ni interesovalo. Troškovi su bili kao neka tajna, nešto što se u pristojnom društvu ne pominje. Svi su se ustručavali da govore o troškovima: i oni koji troše i oni koji gledaju kako se troši.
       Da li će Mićunovićev izveštaj poslužiti za afirmaciju jedne nove prakse, bar kad je reč o troškovima. Za afirmaciju jednog kulturnijeg odnosa prema novcu. Da se, sa zvaničnog mesta, sve gledajući narodu u oči, bez ikakvog uvijanja reče: To i to košta toliko i toliko. Da posle ne bude gde su pare. I kud se dede car Nemanje blago. I ko nas do svega ovoga dovede. I velikaši proklete im duše na komate razdeliše carstvo.
       Da se afirmiše pravo na postavljanje pitanja. Pravo, koje, ruku na srce, već postoji, ali ne i kad je reč o troškovima. Troškovi su još uvek državna tajna. Troškovi se još obračunavaju u mraku, kao u pričama o Ali Babi i njegovim hajducima. U troškove su upućeniji oni koji troše, ali ne i oni koji plaćaju. Ništa novo.
       Kako je trošeno dobro je išta ostalo. Da je ispod Švarcvalda izviralo presušilo bi. Ne čudim se što nema ništa nego što i ništa ima. Što i ništa nije skrckano. Da znamo na čemu smo.
      
       4.
       U istoriji nekontrolisanog trošenja Josip Broz zauzima posebno mesto. Kao i u drugim oblastima uostalom. Belosvetski analitičari procenjuju da je Josip Broz bio najskuplji vladalac, ne samo svog vremena. Japanski car i engleska kraljica bili su daleko iza njega.
       Ko će zaboraviti onu divnu sliku kad Tito dočekuje našeg velikog prijatelja cara Haila Selasija? Od surčinskog aerodroma, pa preko Terazija, sve gore do Dedinja, kolona službenih automobila, pa sve jedan iza drugog, pa svi kao jedan. Sve službeno, sve gratis. Sve kao nigde na svetu. Kolona se zaustavlja na Terazijama, ispred Moskve. Haile Selasije baca zlatnike. Poznati književnik koji je o njemu napisao poemu uzvikuje: "Haile, evo ti moje poeme". Haile baca zlatnike, Tito se mršti. Bolje da je njemu dao. Pisca su odveli, kolona je krenula. Tito je bio veliki komunista, Haile takođe nije. Obojica su voleli da im zvecka u džepu. Haile je bio pravi car, Tito samo u okviru službe. Sačuvao je seljaka u sebi. Kroz sedam ofanziva ga je sačuvao, ni ibeovci mu ga nisu oteli. Onog zagorskog, sa Kavkaza, koji dugo živi. Onog kumrovačkog sa visokih Tatri. Posebno je sačuvao onog srbijanskog, moravskog, malo potuljenog, malo zaguljenog. Krleža svedoči da je Tito imao neku tetu, tamo u Zagorju, koja bi mu svake godine uranila svinju. Što je sigurno sigurno. Ništa bez domaće kobasice, ništa bez dobre švargle. U jeku najžešćeg sukoba sa Staljinom (koji mu je inače bio idol), nekako baš onih dana kad su na Goli pristizali prvi gosti, on se javio svojoj teti: "Teta, šta je s mojom svinjom".
       Drugarica Jovanka, Srpkinja iz Like, stidela se te tetine svinje. Zaboga, Joža, kod tolikog mesa!
       Kasnije, u retkim razgovorima za novine, tu svinju nije ni pominjala. Bila se, kako bi rekao Krleža, pogospodila.
       Siromaštvo u kome sada živi daje joj oreol autentične gospođe.
       Inače je bila, kao u romanima Crnjanskog, jedna velika lepota, čuvena, nadaleko.
       Samo da nije bilo te svinje.
       Zbog te svinje ga je na kraju i ostavila. Nek crkne sam, ko pseto.
       Nikakav drugi roman iza toga nije stajao.
       Samo svinja.
      
       (nastaviće se uz božju pomoć)