Deo ruske demokratske javnosti traži od predsednika Putina da uspostavi "političku ravnotežu": ako je zbog jednih vratio staru (sovjetsku) himnu, zbog drugih bi mogao da izmesti Lenjina sa Crvenog trga i sahrani ga na groblju, a mauzolej posveti žrtvama komunističke strahovlade

      Zahtev da se Lenjinovo balsamovano telo ukloni iz mauzoleja na Crvenom trgu u Moskvi i sahrani na groblju - koji je dostavljen jednoj komisiji Dume - uzburkao je duhove u ruskoj javnosti. Navršilo se 77 godina od Lenjinove smrti (21. januara) i Viktor Anpilov, vođa marginalne, ali militantne Ruske komunističke radničke partije, zapretio je građanskim ratom "ako ijedna dlaka nestane" sa glave njegovog idola. S druge strane, Boris Nadeždin, liberalni deputat u Dumi, traži od predsednika Putina da uspostavi "političku ravnotežu": ako je zbog jednih vratio staru (sovjetsku) himnu, zbog drugih bi mogao da izmesti Lenjina i mauzolej na Crvenom trgu posveti žrtvama komunističke represije.
       Za vraćanje stare himne, ali sa novim rečima, Putin je imao dosta zanimljivo, pa i ubedljivo objašnjenje: "Ako se složimo da ne možemo koristiti stare simbole, uključujući i one iz sovjetske epohe, onda moramo priznati da su naši očevi i majke živeli beskoristan, besmislen i uzaludan život." Negiralo bi se sve što je postignuto, negirala bi se i sama istorija, pa predsednik Rusije to ne može prihvatiti "ni srcem ni umom". Slučaj sa Lenjinovim mauzolejom, najvećim ideološkim simbolom Oktobarske revolucije i Sovjetskog Saveza, nešto je drukčija. Mnogi ruski disident je u prošlosti stradao zato što je osuđivao idolopoklonstvo i mistiku kojom su bili okruživani Lenjin i Staljin. (Stradao je i jedan naš disident, Mihajlo Mihajlov, pored ostalog zato što je u svom putopisu "Moskovsko leto" otkrio da se beskonačni red pred Lenjinovim mauzolejom stvara veštački, odnosno iz političko-propagandnih razloga.) Staljinovo telo je, u vreme vladavine Nikite Hruščova, izmešteno i sahranjeno u Nekropoli revolucije u zidinama Kremlja, ali je mermerni mauzolej, od tada ponovo samo Lenjinov, ostao najveće sovjetsko svetilište.
       Posle raspada Sovjetskog Saveza povremeno su pokretane javne rasprave o grobnici pored Kremlja, u najstrožem centru Moskve. Komunisti su grčevito branili ideološki simbol svoje epohe i nailazili na podršku velikog dela starije populacije, sentimentalno vezane za prošlost, a demokrati su govorili o "ruglu" nove demokratske Rusije. Oni neodlučni, a njih je, izgleda, najviše, naprosto se pitaju kako će Crveni trg izgledati bez Lenjina. Ne bi se, po njima, izmestilo samo jedno balsamovano telo, izmestila bi se čitava ruska istorija 20. veka.
       Boris NJemcov, nekadašnji potpredsednik vlade i lider desnice, tim povodom kaže: "Mi smo zemlja simbola i mistike. Imam osećaj da Rusija živi pod prokletstvom koje će moći da bude otklonjeno tek kad se Lenjin sahrani u skladu sa našom nacionalnom tradicijom." Ona je, naravno, hrišćanska i pravoslavna: čovek je prah i u prah se vraća.
       Bivši ruski predsednik Boris Jeljcin u više navrata zaricao se da će preseliti vođu Oktobarske revolucije u neku drugu grobnicu, ali je uvek strepeo od nepovoljnih političkih posledica. Kad je 1992. uklonjena počasna straža ispred mauzoleja, u Dumi su komunisti ogorčeno negodovali. Uklanjanje gardista pre je bilo uklanjanje jedne turističke atrakcije, nego skrnavljenje svetinje. Gardisti su se smenjivali na svaki sat, sledeći otkucaje časovnika na Kremlju. Prilazili su iz daljine usporenim strojevim "guščijim" korakom i taj ceremonijal do smene straže trajao je - turisti su to proveravali na svojim časovnicima - tačno 2 minuta i 45 sekundi.
       Predsednik Putin je, po svemu sudeći, Jeljcinovo obećanje preuzeo kao zaveštanje. "Kremlj je već doneo principijelnu odluku o sahrani građanina Vladimira Uljanova", tvrdi moskovski list "Komersant dejli" i dodaje: "Predsednik Putin je odlučio da se Lenjin ovog puta sahrani." Navodno, Putin je predložio i gde će Lenjin zauvek počivati: na groblju u Sankt Peterburgu, pored grobova četvoro članova porodice Uljanov.
       Stručnjaci svrstavaju Lenjinov mauzolej u vrhunska dela pogrebne arhitekture, a "Enciklopedija britanika" mu daje mesto u nizu s istorijskim i umetničkim spomenicima te vrste, kao što su egipatske piramide ili Tadž mahal. Mauzolej je delo ruskog arhitekte Alekseja Šćuseva koji se inspirisao pogrebnom arhitekturom iz celog sveta da bi sagradio jedinstven spomenik od blokova crnog mermera, porfira, granita i ukrasnog labradora. U crnom mermeru, simbolu smrti, crveni porfir je simbolizovao revoluciju, čije vrednosti večno žive.
       Terasa na mauzoleju okrenuta Crvenom trgu deo je zagonetne sovjetske istorijske scenografije. Odatle su, prema običaju koji je uveo Staljin, svi sovjetski vođi, okruženi najbližim saradnicima, 1. maja i 7. novembra, na godišnjicu Oktobarske revolucije, posmatrali vojne parade. Te scene su zapadni kremljolozi pomno proučavali, procenjivali ko je bliži a ko dalji od glavnog lidera, i nagađali ko je s kim, ko protiv koga i ko će koga u Politbirou.
       Sovjetsku praksu sledile su, u razna vremena i na različite načine, i neke druge komunističke zemlje. Bugari su podigli mauzolej Georgiju Dimitrovu, Vijetnamci Ho Ši Minu, Kinezi Mao Cedungu. Ni mi nismo daleko od te prakse sa Titovom Kućom cveća. Je li to neka vrsta posmrtnog kulta ličnosti?
       To je jedno od tumačenja. Ali ako se zna da su mauzoleji kroz istoriju oličavali besmrtnost, komunistički mauzoleji bili su zamišljeni da oličavaju trajnost revolucionarnih tekovina i, još više, večnost komunističke ideologije. Desilo se, međutim, da ta ideologija nije izdržala probu vremena upravo tamo gde je najpre bila primenjena i gde se uz pomoć nje najduže vladalo. Sad se samo može reći ono što se obično kaže na kraju jedne epohe: tako prolazi slava sveta.