Ako Miloševića isporučimo na vreme, veruje potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus, pokrenuće se ekonomija

      Ispostavilo se da je revolucija profitabilna; deca su već počela da jedu svoju revoluciju. "Deset godina sam krvario za ovo." Nestrpljivi prijatelji naroda (s obzirom na realnost) oprezno se prestrojavaju, s Koštunicom je teško obogatiti se, predsednik ne izdaje dozvole za šlepere, ali je zgodno biti u blizini...
       Koštunica je, slutim, sve samlji.
       Sve samlji je pesnički izraz Brane Petrovića, a ovde se radi o stvarnosnoj prozi.
       Medijske pesnice samoupravnog socijalizma, izvršni sekretari, savetnici, dopisnici i ostale žrtve prošlog vremena, vešto plivaju na kursu promena, kao što su, uostalom, uvek vešto plivale. Plivanje je zanat koji se ne zaboravlja.
       Na kraju krajeva, koja revolucija nije bila profitabilna i koja su deca odolela!
       Samo što je ovo (bila) demokratska revolucija, prevrat za boljitak svih; hoće li kao takav uspeti uprkos svojoj gladnoj deci? Izgleda da hoće, bolje reći - nadamo se da hoće.
       "Svet gleda ljude koji vode zemlju i procenjuje da li može da im ukaže poverenje ili ne. Ja se nadam da im mi ulivamo takvo poverenje i da ga nećemo prokockati", veli prof. dr Miroljub Labus, potpredsednik savezne vlade i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. S tim što i profesor Labus misli da je Karla del Ponte naš prioritet.
       - Za Slobodana Miloševića je lično bolje da sledi primer Biljane Plavšić, nego da čeka suđenje u zemlji - zaključio je Labus u (odličnom) magazinu "Ekonomist". - Ovo mu je poslednja prilika da nešto korisno uradi za zemlju. On sam može da bira optužnicu: da ide u Hag i da brani sebe pred istorijom ili da čeka suđenje u zemlji kao običan kriminalac. Ako bi bilo pravde, sudilo bi mu se zbog toga što nas je doveo do prosjačkog štapa. Ono oko čega nema dileme, to je da će mu se suditi u svakom slučaju.
       Interes je zemlje, ceni dalje Labus, da se Slobodan Milošević odmah povuče iz političkog života - dobrovoljno ili da mu se "malo pomogne" u tome. "Već sam jednom izjavio da je rok 31. mart ove godine. U suprotnom, platićemo visoku ekonomsku cenu. Meni je to savršeno jasno. O tome sam lično obavestio sve ključne ličnosti u političkom životu zemlje."
       Potpitanje (ako je dozvoljeno): da li biste vi, gospodine Labus, potpisali dekret o izručenju Slobodana Miloševića Hagu? Možete li biti u koži onoga koji potpisuje? I može li to nekako izokola, po Ustavu?
       Izvin'te na indiskreciji.
       Kao da je predosećao ovu upadicu, profesor Labus je unapred, indirektno, u "Ekonomistu", odgovorio:
       - Naravno, ja sam u lakšoj poziciji od njih (ključnih ličnosti), jer vodim računa samo o ekonomiji. Oni moraju da vode računa i o političkim, diplomatskim i strateškim implikacijama celog problema.
       Ali:
       - Uz veliku dozu nelagodnosti, moram da ponovim - ili on ili mi. Zajednička budućnost ne postoji.
       Saglasan sam - ako me neko pita - da bi Milošević u Hagu branio sebe pred istorijom (mada nisam najsigurniji u hašku objektivnost), samo bih upozorio da sektor istorije u familiji drži dr Mira Marković!
       Prošle godine je profesor Labus - da i to prepričam - predlagao politički azil Slobodana Miloševića kao spasonosno rešenje za napaćenu zemlju. Sada je, u novom milenijumu, za to kasno. Da je Slobodan Milošević tada prihvatio azil, ceni Labus, danas bi bio na sigurnom. Ta trgovina je mogla prošle godine da se obavi, jer su se svi plašili žrtava budućih političkih promena. Danas o tome nema smisla govoriti.
       I ovde se postavlja pitanje iz delokruga dr Mire Marković: kako je Milošević tada mogao da se odluči za azil kada je bio na vlasti, pri tom je tekla obnova s izgradnjom? Zar nije dr Mira Marković verovala da ceo 21. vek pripada levici, tj. njima? Verovala je, sada je dockan da ne veruje...
       Držim da je značajan ovaj zavet potpredsednika Labusa: Obavezni smo pred našim građanima da vodimo zajedničku reformsku politiku. Poslednja stvar koja bi mogla da nam se desi jeste da jedni druge optužujemo za objektivne teškoće ili pak da se borimo za nadležnosti ili medijsku promociju.
       Na Svetski ekonomski forum u Davosu išli su, međutim, nekako raštrkano: na jednoj strani Koštunica, na drugoj Đinđić, Labus negde između, ukoliko sam ga dobro locirao.
       Tomas Man opisuje Davos u "Čarobnom bregu" kao veliki sanatorijum...
       Miroljub Labus je bio profesor Pravnog fakulteta u Beogradu do legendarnog Zakona o univerzitetu, onda ga je napustio i posvetio se aktivnostima oganizacije G17 plus. Zaslužan je, kažu, što je doveo i dao šansu nekolicini mladih stručnjaka svetskog ranga, a srpskog porekla. U politici je spreman na razumne kompromise. Bio je potpredsednik Demokratske stranke, čak kandidat za Đinđićevog naslednika, ali je tu ponudu odbio. Sada - i ovo prepisujem - sedi u kancelariji bivšeg ministra telekomunikacija Ivana Markovića iz JUL-a, onoga prema kome je čak i Goran Matić bio učtiv; tako je Labusu, posle promena, zapalo...
       Po običaju novih vlasti, potpredsednik savezne vlade prijavio je narodu ličnu imovinu; ništa naročito, moglo je i bolje i više. Bavio se naukom, nije gurao gajbice...
       Labus ima tri želje i nada se da će mu se ispuniti: Miloševiću će se suditi, održaće se zajednička država (s Crnom Gorom), naći će se rešenje za Kosovo.
       Miroljub Labus se, kao i Vlajko Stojiljković, rodio u Maloj Krsni, ali se na vreme povukao.