Reforma pravosuđa je potrebna da bi se sprečilo dalje krnjenje našeg državnog suvereniteta, da bi se zaustavilo osipanje morala, da bi se zaštitile građanske slobode od državne svemoći i da bi se oživela već uveliko zamrla privreda

      Naši pravosudni reformatori ne treba da gube iz vida da istinske ekonomske reforme nije moguće sprovesti bez poštenog, politički nepristrasnog i stručnog sudstva. Jer krajnji rezultat svake, makar i dobro zamišljene ekonomske reforme zavisi od toga kako će je sudovi tumačiti i sprovoditi u svojim odlukama.
       Sudovi su najjača potpora učvršćenju i razvoju demokratije. Demokratske procese čuvaju zaštitom slobode sredstava javnog informisanja, kontrolom predizborne kampanje i nadzorom nad sprovođenjem izbora.
       Ostvarenje i očuvanje ljudskih prava i građanskih sloboda zavisi od sudova. Kroz pravilnu primenu krivičnih zakona ostvaruje se zaštita ličnosti, a kroz nepristrasnu primenu građanskih zakona štiti se imovina i utemeljuje imovinsko pravna sigurnost.
       Isključiva vlast nacionalnih sudova da sude na svojoj državnoj teritoriji predstavlja važan deo državnog suvereniteta. Za vreme bivšeg režima sudovi i tužilaštva nisu izvršili svoju dužnost utvrđenu krivično-procesnim i krivičnim zakonima i nisu gonili niti osuđivali pojedince koji su bili pod sumnjom da su počinili ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Ovu prazninu u sprovođenju našeg državnog suvereniteta koju je ostavilo domaće pravosuđe, popunio je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija osnivanjem Haškog suda za krivična dela počinjena na teritoriji bivše SFRJ. Nevršenjem svojih zakonskih obaveza, domaći sudovi su doprineli gubitku jednog značajnog dela našeg državnog suvereniteta, a u krajnjoj liniji i državne teritorije. Tu se posebno treba osvrnuti na odgovornost vojnog pravosuđa i upitati se da li nam je ono uopšte potrebno.
       Reforma pravosuđa je potrebna da bi se sprečilo dalje krnjenje našeg državnog suvereniteta, da bi se zaustavilo osipanje morala, da bi se zaštitile građanske slobode od državne svemoći i da bi se oživela već uveliko zamrla privreda.
       Prvi korak u reformi bio bi osnivanje pravosudnog saveta za reformu pravosuđa pri Ministarstvu pravde. U savet bi trebalo da uđu ugledne sudije, tužioci, advokati, profesori fakulteta i javni radnici zainteresovani za pravosuđe. Savet bi prikupio i obradio predloge za reformu, a zatim, uvažavajući sva mišljenja, sačinio nacrt potrebnih promena. Nacrt bi se stavio na uvid javnosti uz mogućnost stavljanja primedbi i davanja konačnih predloga.
       Posle sprovođenja reformi pravosudni savet treba da postane stalan organ pri Ministarstvu pravde sa zadatkom da štiti nezavisnost sudova od političkog i drugih uticaja, da razmatra žalbe na efikasnost sudskog rada, da pomaže sudove, tužilaštva, pravobranilaštva i advokaturu u poboljšanju uslova za rad, kompjuterizaciji i modernizaciji, da vodi računa o materijalnom položaju zaposlenih u pravosuđu i da u Ministarstvu za finansije dogovara i obezbeđuje potrebna sredstva za rad pravosudnih organa. Pravosudni savet bi sastavljao spiskove uglednih pravnika koji bi mogli biti kandidati za sudije, pozivao i njih i sudije na stručne seminare i vodio računa kako o obnavljanju sudskog kadra, tako i o održavanju i povišavanju stručnog nivoa sudija i ostalih pravnika u pravosuđu.
       Trebalo bi da odbacimo predrasude i da prilikom izbora pojedinih zakonskih rešenja nalazimo uzore tamo gde je efikasnost i celishodnost najveća. Sada nam se pruža jedinstvena prilika da sprovedemo promene koje će postaviti naše pravosuđe na noge za ceo sledeći vek, ustanoviti istinsku ravnotežu između sudske, zakonodavne i izvršne vlasti i zavesti vladavinu prava i pravde. Ako se ne izvrše potrebne reforme, važan deo državne vlasti ostaće u rukama nedemokratski izabranih, glomaznih i neefikasnih pravosudnih organa.
      
       (Autor je član Glavnog odbora DSS-a)